Posle tri nedelje brutalnosti u Mineapolisu, više nije dovoljno reći da Trampova administracija upravlja ovom zemljom. Ona želi da svi živimo u neprekidnom strahu od nasilja, od koga će neki možda biti pošteđeni, ali od koga niko nije zaista bezbedan. To je naša realnost. Državni teror je tu.

Pogledajte, molim vas, ovaj spisak. Od prvih dana januara, kada je američka Služba za imigraciju i carine (ICE) proširila svoja dejstva u Mineapolisu i Sent Polu, u Minesoti, federalni policajci su: ubili Rene Gud, belkinju i majku iz srednje klase; pretili trudnoj advokatici za imigraciju na parkingu njene firme; pritvorili brojne američke građane, među njima i onog koga su izvukli iz kuće u donjem vešu; razbili prozor automobila i odveli u pritvor one koji su bili u njemu, među ostalima američku građanku koja je išla na zakazanu terapiju u centru za traumatske povrede mozga; bacili granate za kontrolu masovnih protesta i kanister suzavca tik do automobila u kome je bilo šestoro dece, među njima i šestomesečna beba; pročešljali aerodrom tražeći od ljudi dokumenta i uhapsili preko 12 pripadnika osoblja; držali u pritvoru petogodišnje dete. A sad su ubili još jednog građanina Sjedinjenih Država, Aleksa Džefrija Pretija, bolničara u jedinici za intenzivnu negu, čoveka bez kriminalnog dosijea. Po svemu sudeći, on je bio beo. Agenti su ga oborili na tlo i savladali, a onda su u njega ispalili najmanje deset metaka iz neposredne blizine.

Kad se nađemo pred takvim spiskom – takvom poplavom nasilja – tražimo pojedinosti kojima bi se moglo objasniti zašto su ti ljudi bili izloženi takvom postupanju. Takve pojedinosti pomažu nam da se uverimo da nama ne preti opasnost i da odahnemo. Gud je bila u vezi sa ženom i njena buč partnerka je nešto odbrusila službeniku ICE-a, dakle ona ipak nije bila prosečna bela majka. Čong Li Tao, čovek koga su izvukli iz kuće u donjem vešu je imigrant iz Laosa, nije beo i verovatno govori engleski s akcentom. Žena koja je išla kod lekara i porodica sa šestoro dece vozili su se kroz kraj u kome su se održavali protesti protiv ICE-a. Porodica petogodišnjeg deteta nema stalnu dozvolu boravka. U ovom času se malo zna o Pretiju, ali njegov otac je rekao da je Preti učestvovao u protestima i da je možda nosio pištolj (imao je dozvolu, nije prekršio zakon).

Ne zadržavamo se na tim pojedinostima da bismo opravdali postupke saveznih agenata, koji su nedvosmisleno brutalni i ne mogu se opravdati, već zato da bismo utisnuli neki smisao u svet oko nas i smirili živce. Ako ne odgovaramo predstavnicima zakona, ako ne zalazimo na mesta na kojima se održavaju protesti, ako imamo sreće da smo beli, heteroseksualni, rođeni Amerikanci – ili ako to nismo, ali se držimo po strani i ne dajemo glasa od sebe – bićemo bezbedni. I obrnuto: možemo odlučiti da govorimo, da idemo na proteste, da se izlažemo opasnosti. U svakom slučaju, kažemo sami sebi: ako možemo da predvidimo posledice, to znači da imamo slobodu nezavisnog delovanja.

Ali državni teror ne funkcioniše tako.

Tokom 1990-ih, kad sam razgovarala sa ljudima u bivšem Sovjetskom Savezu o iskustvu njihovih porodica za vreme staljinističkog terora, stalno sam se pitala kako je moguće da tako mnogo ljudi zna šta se dogodilo članovima njihove porodice. Ljudi su mi stalno objašnjavali zašto su njihovi preci bili uhapšeni ili pogubljeni. Zavidljivi susedi prijavili su ih vlastima ili su njihove uhapšene kolege pod pritiskom pomenule njihovo ime. Te priče su se onda prenosile iz generacije u generaciju. Kako su mogli sve to da znaju, pitala sam se. U stvari, nisu mogli. Ljudi su sklapali narative od sumnji, glasina i nagoveštaja da bi zadovoljili očajničku potrebu za objašnjenjem.

Moja omiljena knjiga o državnom teroru je Sofija Petrovna Lidije Čukovske, kratki ruski roman koji je preveden na engleski. Njegova protagonistkinja, sredovečna žena lojalna Staljinovoj komunističkoj partiji, pomerila je pameću pokušavajući da shvati zašto je uhapšen njen sin. U istoriji moje porodice postoji nešto slično. Pošto je tajna policija uhapsila većinu članova redakcije lista u kome je moj deda bio zamenik urednika, on je čekao da mu pokucaju na vrata. Kada su prošli dani, a onda i nedelje, a tajna policija se nije pojavila, zapao je u teško stanje i dobrovoljno otišao u kliniku za duševne bolesti. Možda je zato na kraju izbegao hapšenje. Ili je možda tajna policija prosto ispunila kvotu hapšenja za taj mesec.

Ta tajna o tajnoj policiji obelodanjena je kad su 1990-ih (nakratko) otvorene arhive KGB-a: postupcima službe upravljale su kvote. Lokalni odredi morali su da uhapse određen broj građana koji će biti proglašeni neprijateljima naroda. Agenti su često hapsili grupe kolega i prijatelja ili članova porodice verovatno zato što im je to bilo lakše, a ne iz drugih razloga. Teror je, u suštini, bio nasumičan. Tako funkcioniše državni teror.

Nasumičnost je razlika između režima zasnovanog na teroru i režima koji je prosto represivan. Čak i u brutalno represivnim režimima, pa i u režimima sovjetskih kolonija u Istočnoj Evropi, znalo se gde su granice prihvatljivog ponašanja. Javno negodovanje je vodilo u zatvor; kuhinjski razgovori nisu. Pisanje subverzivnih eseja ili romana i objavljivanje underground časopisa vodilo je u zatvor; čitanje zabranjenih dela i njihovo diskretno doturanje prijateljima verovatno nije. Režim zasnovan na teroru, s druge strane, služi se nasiljem upravo zato da bi poslao poruku da mu svako može biti izložen.

Kad razmišljamo o režimima terora u prošlosti, u iskušenju smo da u vezi sa njima izgradimo logičan narativ, kao da su totalitarni lideri imali spisak svih koje žele da zatvore ili pogube i metodično ga sprovodili. Mislim da ljudi tako shvataju klasičnu pesmu Martina Nimelera „Prvo su došli“. Ljudi koji su živeli u tim režimima zapravo nikad nisu znali koju grupu građana će režim u sledećoj fazi označiti kao neprijatelje.

U Nimelerovo vreme, teror su vršile tajna policija i paramilitarne snage – posebno SA, paramilitarno krilo nacističke partije, poznatije pod imenom Smeđe košulje – čiji je posao bio da usađuju strah u stanovništvo. Godine 1934, Adolf Hitler je naredio da se uhapsi 150 do 200 članova vođstva SA i da se pogube njegovi najviši generali i time pokazao da niko ne može računati na to da je bezbedan od smrtonosnog državnog nasilja. Staljin je redovno vršio takve čistke. Teror nije bio krajnji cilj tih režima, ali bez njega ne bi bilo moguće ništa što je kasnije usledilo.

Sredstva terora nisu posebno raznovrsna. Predsednik Tramp koristi sve njegove instrumente: kvote hapšenja koje ICE mora da ispuni; paramilitarne snage sačinjene od siledžija opijenih sopstvenom brutalnošću; spektakl nasumičnog nasilja, posebno na gradskim ulicama; posmrtno blaćenje žrtava. Prirodno je što se naši mozgovi trude da nađu logiku u onome što vidimo. Ta logika postoji i ima ime. Ona se zove državni teror.

(Peščanik/The New York Times, prevela Slavica Miletić, foto: Beta-AP)