BEOGRAD – Narodni heroj Jugoslavije, revolucionar, učesnik Španskog građanskog rata Velimir Veljko Vlahović rođen je 1914. godine, u selu Trmanje kod Kolašina. Ne samo u rodnoj Crnoj Gori, nego i u svim državama nekadašnje Jugoslavije, zapamćen je samo po dobru, kaže njegov unuk Veljko Vlahović. U razgovoru za Pobjedu, on govori o svom odrastanju i školovanju, ali i o burnom i zanimljivom životu svojih predaka. Ne bi bilo pretjerano reći da je njegova priča – filmska.

– Ekonomista sam po struci, završio sam međunarodnu ekonomiju na Univerzitetu Bokoni u Milanu. Po povratku u Beograd, nekoliko godina sam radio u bankarstvu, a onda prešao u tursku kompaniju „Kentkart“, koja se bavi inteligentnim transportnim sistemima za naplatu prevoza i upravljanja prevozom. Reč je o velikoj kompaniji, koja svoja predstavništva ima u dvadeset zemalja i pedeset i pet gradova. Zajedno sa domaćim vlasnicima, u Srbiji smo nekoliko godina upravljali projektom „Bus plus“. Nažalost, taj ugovor je Grad Beograd nezakonito raskinuo. Kompanija je podnela tužbu, u toku je međunarodna arbitraža u Vašingtonu. Poslednjih nekoliko godina imam manje posla, jer smo, nakon raskida ugovora sa Gradom Beogradom, iako velika kompanija – bio sam direktor firme koje imala skoro 400 zaposlenih – preko noći izgubili poslove: Firma je na kraju morala da prođe kroz prilično mučan i bolan proces: delu radnika smo platili otpremnine, deo njih otpustili. Ne može biti prijatno. Trenutno vodim finansije grupi turskih kompanija, malo sam tamo, malo ovde, trčim na više strana. Deo posla odnosi se na praćenje procesa arbitraže u Americi, i to koordiniram.

Rođen sam u Beogradu, osnovnu školu zavrišo na Senjaku, Četvrtu beogradsku gimnaziju na Dedinju. Moja osnovna škola nosila je ime po narodnom heroju Branku Baraću. Danas je to OŠ „Stefan Nemanja“.

I moj otac Slobodan je završio Četvrtu beogradsku gimnaziju. Majka Branislava je sa beogradskog Senjaka. Odrastao sam u tom kraju, tamo mi je bilo i obdanište i osnovna škola. Kao dete sam dosta vremena provodio kod bake i dede sa mamine strane. Oni su Ličani, Lukići. Oboje su bili u partizanima, deda je i nosilac Partizanske spomenice. Posle Drugog svetskog rata je radio u UDB-i, baka u Arhivu Jugoslavije. Imali su i kuću u Bečićima, sestre i ja smo sa njima tamo provodili svako leto. Spakovali bi nas odmah nakon raspusta, vraćali krajem avgusta, pred početak školske godine. Imam dve sestre: Tamaru iz tatinog prvog braka i Mašu. Tamara je deset godina starija od mene, Maša dve. Bilo je lepo… Jednom sam, sećam se, kao devetnaestogodišnjak, vraćajući se pred zoru iz noćnog provoda, napravio saobraćani prekršaj: ušao sam u jednosmernu ulicu i naleteo na interventnu jedinicu budvanske policije.

„Izlazi iz kola, ruke na haubu“, vikali su. „Veljko Vlahović?!“, zaprepastio se jedan od njih kada mi je video ime u ličnoj karti.

„Da, da, to mi je deda. Po njemu sam dobio ime“, rekao sam lukavo.

„Au, kakav je to čovjek bio! Svaka čast, momče! Hajde, idite“, rekao je.

Pamte ga po dobru

Dedu nisam zapamtio: umro je 1975. godine, ja sam rođen šest godina kasnije, 1981. Često se, prilikom upoznavanja, ljudi trgnu kada izgovorim svoje ime i prezime. Tako reaguju stariji; mlađi retko: ne verujem da su čuli za neke značajne ličnosti i iz naše mnogo bliže prošlosti. Nedavno je u teretani u kojoj sam redovan, trener fudbalske ekipe dečake od 15-16 godina pitao znaju li koje je bio Veljko Vlahović. Nisu znali, naravno. Ne zameram im.

U Crnoj Gori je drugačije, mnogi ga pamte. Primetio sam da tamo čak i mlađi znaju ko je Veljko Vlahović, što me uvek veoma obraduje. Po čemu Crnogorci pamte mog dedu? Mislim po dobru. Onaj ko je za njega čuo, onaj ko zna, o mom dedi uglavnom ima visoko mišljenje. Mnogo puta sam se uverio u to koliko ga Crnogorci cene i poštuju; čak i oni koji ne vole to vreme, koji ne misle dobro o Titu i komunizmu. Možda i zato što je ostao dosledan svojim idealima, što je živeo poštujući principe za koje se zalagao. Nas su, recimo, često pitali jesmo li nasledili kuću na Dedinju. Nismo, deda ju je vratio državi. Takođe, zahtevao je da se njegovo ratno i mirnodopsko ordenje odnese u Muzej na Cetinju, dok se deo njegovih ličnih stvari, po njegovoj želji, nalazi u Muzeju Jugoslavije i u Muzeju Crne Gore. Deda je zaista verovao u ono što je propagirao: verovao je u jednakost, nije ga zanimalo ništa materijalno. Bio je skroman čovek, dosledan. Mislim da su ljudi to prepoznali.

I kada već govorimo o tome ko ga se kako seća, mislim da se mog dede najrađe sećaju ondašnji studenti, koje je uvek podržavao. Kao španski borac, studentima Beogradskog univerziteta je 1937. godine uputio pismo, pozivajući ih da podrže borbu španskog naroda protiv fašizma. I Univerzitet u Podgorici nosio je jedno vreme ime Veljka Vlahovića. Za vreme čuvenih studentskih demonstracija 1968. godine, studenti koji su bili ušli u otvoreni sukob sa policijom tražili su da razgovaraju sa Veljkom Vlahovićem. U njega su očito imali najviše poverenja.

Učio je i ratovao

Veljko Vlahović nije bio samo beogradski student: studirao je i u Pragu, Parizu, Madridu, Moskvi. Uvek sam se i čudio i divio toj neverovatnoj žeđi Crnogoraca za učenjem, za obrazovanjem. U našoj je porodici ostao kult škole i obrazovanja, svima nam je to veoma važno. Listao sam dedine indekse sa tih univerziteta, deluje nestvarno. Učio je i ratovao.

Jeste, ljudi sa severa Crne Gore su i svojevrsni nomadi, stalno se kreću, negde putuju…

Ratovao je i dedin otac, moj pradeda Milinko, koji je, zajedno sa svojim rođenim bratom Toškom Vlahovićem, organizovao Toplički ustanak u Prvom svetskom ratu. Pradeda je bio vojno lice, koji je iz Kolašina najpre prebačen u Podgoricu, kasnije u Banjaluku, u Požarevac, pa u Beograd. Nije čudno što je deda nastavio putem svog oca. Uostalom, cela porodica Vlahović je učestvovala u Drugom svetskom ratu: tri dedina brata, sestra i njihova majka Mijojka, koja je za svojom decom otišla u partizane. Svi su bili antifašisti i borci za slobodu, veoma sam na to ponosan. Dedin stariji brat Dušan poginuo je 1946. na Cetinju, u četničkoj zasedi. Najmlađi brat Miodrag-Mišo posle rata je bio predsednik Predsedništva Crne Gore, pa ambasador Jugoslavije u Pragu i u Moskvi. Sestra Dunja je živela u Beogradu, u jednom periodu bila je predsednica opštine Vračar. Zanimljivo, i otac i majka mog dede bili su od Vlahovića: jedni iz Trmanja, drugi sa Babljaka kod Kolašina. Vlahovići su veliko bratstvo, međusobno se žene i udaju. Glumac Petar Božović je naš rođak, majka mu je od Vlahovića sa Babljaka. Od njega sam slušao o dedi. Pričao mi je da je deda voleo da se igra sa decom, da je bio i topao i strog. Mnogo je čitao, bio je veoma vredan čovek, radan.

Baku pamtim, imao sam šest godina kad je umrla. Ona je posebna priča.

Deda je rat proveo u Moskvi, gde je, zajedno sa Đurom Salajem, organizovao i uređivao Radio Slobodna Jugoslavija. Iako mi odavno nije važno da li neka ulica u gradovima nekadašnje Jugoslavije nosi ime mog dede – verujem da ni njega to ne bi posebno impresioniralo, bio je, kažem, skroman čovek – u početku mi se nije svidelo to što su ulice i institucije u Crnoj Gori i Srbiji menjale nazive. Kasnije sam razumeo, verovatno ima smisla: svako vreme ima svoje heroje. Druga je stvar ko su. U Beogradu odavno nema ulice ili institucije koja nosi ime Veljka Vlahovića. Znam da je na Voždovcu mesna zajednica nekada nosila dedino ime. Blizu nje, na vrhu Voždovca, imate Ulicu vojvode Vlahovića. Znate po kome je dobila ime? Po Tošku Vlahoviću, dedinom rođenom stricu. Svojevremeno sam, sećam se, slušao neke neumesne komentare od ljudi koji su vodili Beograd i kojima se nije sviđalo to što je moj deda bio komunista.

„I moj pradeda ima ulicu u Beogradu. Svi su se moji preci borili za slobodu. Uvek na pravoj strani“, rekao sam. Mislim da ulice u Pančevu i Zrenjaninu nose ime Veljka Vlahovića. U Crnoj Gori je drugačije, dosta toga je ostalo. Ne znam, o tome nisam razmišljao. Možda imate pravo: u današnjem svetu, u postojećim društvenim okolnostima, Veljko Vlahović bi ovde verovatno bio sporan zbog, kako kažete, dva neoprostiva „greha“: Crnogorac i komunista. Deda je bio antifašista, španski borac, i svakako Crnogorac. I moj otac Slobodan se izjašnjavao kao Crnogorac, nas decu je učio da volimo Crnu Goru.

Porodične traume

Nažalost, rano sam ostao bez roditelja. Otac je umro kad sam imao četrnaest, majka kada sam imao dvadeset i jednu godinu. I moj stric Branko je bio mlad kada je umro: otišao je dve godine nakon mog oca. Čovek neke stvari mora da prihvati i da nastavi da živi. Inače…

Bio sam mali, pa nisam uspeo da od oca saznam nešto više o našoj porodici, posebno o dedi. Nažalost, nismo imali mnogo takvih razgovora. Deo porodične istorije čuo sam od majke, koja je to slušala od mog oca. Deda je, kažu, od svih tražio disciplinu. I sam je bio takav, uredan i tačan u svemu. Mog oca je često vodio sa sobom na putovanja, išli su i u ribolov. Otac je pamtio te trenutke, mnogo su mu značili, pričala mi je kasnije mama. Da, veoma me interesuje porodična istorija, posebno ono što ne mogu da nađem u knjigama i istorijskim spisima. Šta bih danas pitao dedu? Hm, pa… Voleo bih da sa njim porazgovaram ne o trenutnoj političkoj situaciji, jer pretpostavljam šta bi mi rekao, nego bih želeo da čujem šta misli o razlozima raspada države koju je njegova generacija stvarala. Kako su jugoslavenski narodi uspevali da žive toliko godina zajedno, a da se devedesetih raziđu na onakav način? Stvarno bi me zanimalo šta deda o svemu tome misli. Pitao bih ga i o Španskom građanskom ratu, o tome zašto je, zajedno sa tridesetak jugoslovenskih studenata koji su studirali u Pragu, otišao u Španiju da ratuje. Uopšte, mislim da je Španski građanski rat jedan od najzanimljivijih, najveličanstvenijih događaja u 20. veku. Nisam siguran da danas postoji neka tako velika ideja za koju bi se na takav način vredelo boriti. Ideja slobode i antifašizma okupila je ljude iz celoga sveta, koji su došli da Špancima pomognu da se bore protiv Frankovog fašističkog režima. Kada samo pomislim da su se, pored mog dede, tamo borili Ernest Hemingvej i Džordž Orvel… Čoveče! Deda se iz Španije vratio kao invalid, bio je teško ranjen.

Izgubio je nogu.

Lepo je to što je Španija i danas zahvalna potomcima onih koji su se sa njima borili protiv fašizma. Znam da je nekoliko familija nekadašnjih jugoslovenskih boraca u Španskom građanskom ratu dobilo pasoše te zemlje. I sam sam se nedavno prijavio, pomogla mi je jedna gospođa, Španjolka veoma zahvalna mom dedi što se borio za slobodu njene zemlje.

Crna Gora se najljepše voli izdaleka

Deda je često dolazio u Crnu Goru, tamo je, kažu, provodio leta. Da, čuo sam misao koju citirate: Crna Gora se, govorio je, najljepše voli izdaleka. Ne znam na šta je tačno mislio, ali znam, slušao sam to od svojih rođaka, da je deda bio veoma vezan za Crnu Goru.

U Crnoj Gori nemam bližu rodbinu, većina njih je u Beogradu; imam dalje rođake. Nemam ni porodičnu kuću; ostala je samo parcela kod Partizanskog groblja na Brezi u Kolašinu. Više je nas vlasnika, pa se pitanje podele ili prodaje te parcele i ne pokreće. Ponekad pomislim da je deda državi vratio kuću na Dedinju plašeći se da se njegovi potomci ne posvađaju oko nasledstva.

Iako na to nisam uticao, ponosan sam na svoje crnogorsko poreklo. Kad god sam u Crnoj Gori, osetim neku toplinu i bliskost. I sreću. Ponosim se što sam unuk Veljka Vlahovića, znam da sam nasledio nešto izuzetno. To je i velika obaveza, naravno.

Članovi moje porodice često kažu da ličim na dedu. Mislim da imaju pravo: i sam se ponekad iznenadim kada vidim neke njegove fotografije iz mladosti. Žao mi je što ga nisam upoznao, i on je umro mlad. Imao je težak i buran život, bio je čestit i hrabar čovek. Kada pogledate njegove fotografije pred kraj života i uporedite ih sa onim nastalim nekoliko godina ranije, vidite koliko je za kratko vreme ostario. Nešto ga je očito mučilo, izjedalo iznutra. Prvi infarkt je imao u šezdesetoj godini, u 62. je umro. Imam dedinu fotografiju iz bolnice, obilazili su ga Tito i Jovanka.

Ponekad mislim da je život mog dede bio film. Deo njegove životne priče sam saznao, deo tek saznajem. Dosta je trauma, tabu tema. Svi imaju svoje porodične tajne, tako nekako. Mlađa tetka Jelena živi u Novom Sadu. Kada imam vremena, odem do nje. Ona je otvorenija, hoće da priča.

Pored fizičkog izgleda, šta sam još nasledio od dede? Uh, ne znam šta bih Vam rekao. Pravičan sam, burno reagujem na nepravdu. Kažu da je i deda bio takav.

Filmska ljubavna priča

Ljubavna priča deda Veljka i bake Mire je filmska. Vilma Vajnberger, tako se zvala moja baka, tokom Drugog svetskog rata je promenila ime, pa je u Beograd, u kuću mog dede Veljka, iz Moskve stigla kao Mira Vlahović. Deda ju je upoznao u Moskvi, tamo su se venčali. Njeni roditelji su bili Slovenci jevrejskih korena. Oboje u Kominterni. Moj pradeda je studirao u Sovjetskom Savezu, sa porodicom se doselio u Moskvu kada je baka bila već devojčica. Rođena je u Sloveniji 1920. godine. Prvi put se udala sa osamnaest godina. Suprug joj je bio Rus, vojni pilot, sa kojim je 1938. dobila ćerku Svetlanu… Ne, nisam znao da se Staljinova ćerka zvala Svetlana… Baka Mira je ubrzo izgubila muža, poginuo je u tzv. Zimskom ratu 1939. Sa devetnaest godina je ostala udovica i sa tek rođenom bebom se doselila kod majke i brata. Otac joj je već bio stradao u Staljinovim čistkama.

Dve godine kasnije, baka se ponovo udala za Rusa, koji je ubrzo morao na front. Rat je besneo, baka je bila u drugom stanju… Odlučila je da beži iz Moskve. Prethodno je u nekom moskovskom sirotištu ili prihvatilištu ostavila svoju ćerku Svetlanu. Iako je bila beba, mislim da tetka Svetlana to nikada nije prebolela.

Moju drugu tetku Jelenu baka je rodila u januaru 1942, u mestu Engels na reci Volgi. U knjizi „Dvanaest stolica“, Ilja Iljf i Evgenij Petrov Engels na Volgi pominju kao primer ruske bestragije.

Kada su se prilike malo smirile, baka se vratila u Moskvu i dobila vest sa fronta da joj je i drugi muž poginuo. Godinu kasnije je upoznala mog dedu Veljka. Lepotica koja je izgledala kao holivudska glumica, dvostruka udovica sa svega dvadeset i tri godine, sa dva deteta, zaljubila se u španskog borca, revolucionara, invalida bez noge. Kad su odlučili da se venčaju, otišli su najpre kod porodice bakinog drugog muža, saopštili im vesti i od njih za taj brak dobili su saglasnost. Deda je odmah usvojio obe njene ćerke. Da, da, tetku Svetlanu su uzeli iz sirotišta.

Moj stric Branko je rođen u Moskvi 1944. Ime je dobio po dedinom bratu, koji je bio student filozofije, poginuo u ratu. U međuvremenu, dok su se deda i baka spremali za povratak u Jugoslaviju, u Beograd, čuli su da je bakin drugi suprug živ i da je u Moskvi. Vest o njegovoj pogibiji bila je lažna. Međutim, nije imao kud, mnogo šta se promenilo. Baka Mira o njemu nikada nije govorila, niti je želela bilo kakav kontakt sa njim. Kasnije je moja sestra od tetke uspela da ga pronađe i da upozna svog biološkog dedu.

Razvod

Porodica Vlahović, posebno prababa Mijojka, nije dobro reagovala na vest o tome da se moj deda venčao sa ženom koja je već imala dva braka i dvoje dece. Kasnije sam slušao da je cela porodica bila veoma nekorektna, gruba prema baki i njenim ćerkama, što im baš ne služi na čast. Očito je u to vreme bilo teško razumeti da je Crnogorac, revolucionar, narodni heroj oženio „takvu“ ženu. Da, da, verovatno imate pravo: nije bolje ni danas.

Moj otac Slobodan rođen je 1949. Četiri godine kasnije, 1953, baka i deda su se razveli. Baka je napustila porodičnu kuću, stanovala je u Birčaninovoj ulici, iznad kafane „Mali Pariz“. Pošto je njihova ljubav očito bila velika, nastavili su da se viđaju krišom od porodice. Pričalo se da je baka često dolazila na Dedinje, u tu kuću u kojoj je deda nastavio da živi sa porodicom, i u njegovu sobu tajno uskakala kroz prozor.

Nakon razvoda, tetka Jelena je prešla kod majke, dok su Svetlana, bakina ćerka iz prvog braka, moj stric Branko i moj otac ostali sa dedom. Svetlana je tada imala petnaestak godina, ona je odgajala mog oca, koji je, sticajem okolnosti, praktično odrastao bez majke. Kažu da je otac čeznuo za bakom Mirom, strašno mu je nedostajala.

Baka je, sećam se, uvek bila doterana, sređena i – stroga. Čak i surova: znalo se koje dete ili unuka više voli, to nije krila. Ponekad bismo je posećivali, uvek je bilo tenzično. Morali smo da vodimo računa o tome kako se ponašamo za stolom, kako sedimo, da budemo uredno obučeni, ošišani.

Život je nije štedeo, možda je zato bila tako stroga i hladna. Deda je očito bio raspet između porodice i ljubavi prema svojoj lepoj ženi. Nije imao snage da se odupre majci, zato se razveo. Ni razvod u to vreme nije bilo naročito društveno prihvatljiv, posebno ako je reč o poznatom i omiljenom čoveku. Teško mi je kada o tome mislim, posebno što znam koliko je moj otac zbog toga patio. Ipak, trudim se da razumem. Takvo je bilo vreme.

Tamara Nikčević (Pobjeda, foto: screenshot Medija centar)