Postoji trenutak u pozorištu kada prestajete biti sigurni da li je predstava ono što gledamo na daskama ili smo predstava mi, koji sedimo u publici? Da li smo došli da gledamo ili smo protagonisti, iako smo kupili/dobili karte za premijeru? U tom obrnutom poretku, u kojem više nije jasno ko je izvođač a ko gledalac, otvara se verovatno ključno pitanje predstave, ali i naše stvarnosti: da li je predstava ono što se igra na sceni ili ono u čemu mi svakodnevno živimo? Da li su glumci na sceni ili su stvarni glumci statisti koji sede u publici?

Predstava „Dora ili Ko će da prošiva prsluke“ u Bitef teatru, u nedelju uveče, nagrađena je više nego zasluženim višeminutnim ovacijama i skandiranjem prepunog gledališta autorima i protagonistima. Trenutak katarze je pojavljivanje Dore A, devojke prognane iz Srbije u politički egzil. Ona se pojavljuje na Zoomu, njeno vilenjačko lice dominira scenom. Dijalog Dore A. sa njenom prijateljicom Andrejom Kargačin publici gura knedlu u grlo i suze na oči. Ali pravo pitanje glasi: da li mi to gutamo knedle i slivamo suze niz obraze zbog zlosretne sudbine jedne prognane devojke ili to radimo zbog sopstvenih života u Srbiji, sa kojima smo na tako brutalno iskren način suočeni?

Andreja i Dora A. su autorke briljantne predstave i, kako su navele pred premijeru, egzil je stanje pocepane svesti:

„On nije samo napad na slobodu protestovanja i izražavanja, nego i na doživljaj sopstvenog identiteta. Tražimo načine da Dora, od proterane osobe kojoj su oduzeta lična dokumenta, postane prisutna tamo gde bi inače bila uhapšena. Zanima nas na koji način umetnost i prijateljstvo mogu da prevaziđu Dorinu situaciju, da isprave ono što je pogrešno i da ‘sruše’ ustavni poredak.“

Andreja nas podseća da je Dora A. osoba sa poternice i iz novinskih članaka:

„Ovo je predstava o mojoj drugarici Dori koja ne može da dođe na premijeru. O tome kako je do toga došlo. O tome kako se nas dve znamo ceo život. O konceptualnom terorizmu i ilegalnoj umetnosti. O meni i o tome kako sam stalno nervozna.“

Dora A. kaže: „Znam da bih mogla da uzmem drugi identitet i osmislim bilo koju priču o mom dosadašnjem životu, neverovatnu priču koja bi ljude ostavljala impresionirane, ili bez teksta. Ali zašto to raditi, kad mi je pravi život sam po sebi dovoljno dobra fikcija?“

Dok gutamo knedle i plačemo – i Dora A, i Andreja, i mi u publici – postoji jedan kratak, ali ključni momenat kada se kamera sa telefona okreće prema nama u publici, koji tužno i veselo mašemo Dori da joj pokažemo da smo tu za nju. Ona je ganuta, prepoznaje nas, maše nam i pozdravlja nas, sve te drage ljude koje poznaje i koji su joj pomogli i nastaviće da joj pomažu da podnosi politički egzil. Ona nam je beskrajno zahvalna na tome.

Ali Dora A. priznaje da je odlučila da nastavi sa svojim životom i da je egzil uspela da pretvori u „novi početak“. Da u svemu prepozna novu šansu. Uostalom, Dora A. svoje planove i pre montiranog kafkijanskog političkog procesa protiv njih 12, žigosanih i prisluškivanih, svakako nije vezivala za Srbiju. Barem u kratkoročnom periodu i u „normalnim okolnostima“, namera joj je bila da nastavi sa master studijama negde u nekom inostranstvu.

Drugim rečima, iz mog vrlo subjektivnog ugla – jer je Dora A. bila moja studentkinja, a Andreja je draga mlada prijateljica – na premijeri predstave o Dori, devojci sa poternice i aktivistkinji u političkom egzilu, taj ekstatični trenutak nije bio vezan za glumačku bravuru, repliku ili mizanscen. Bio je vezan za pogled – onaj u kojem Dora, odsutna sa scene, prisutna preko Zooma, gleda u nas, osvetljene reflektorima kao rendgenskim zracima.

Ko zapravo sedi u toj publici? Ako samo ovlaš pogledamo, Srbija već godinama, decenijama liči na jednu loše režiranu predstavu. Scenario je banalan, likovi karikirani, dramaturgija zasnovana na strahu, ponavljanju i kazni za improvizaciju. Reditelj je zao i netalentovan, ali uporan: traži od glumaca da stalno igraju iste uloge, a od publike da se pravi da ne vidi konce kojima se sve pokreće. Najveći greh u toj predstavi nije loša gluma, nego izlazak iz uloge.

U tom kontekstu, Dorin egzil prestaje biti samo politička činjenica, a postaje filozofsko pitanje. Da li je ona, fizički udaljena, ali slobodna da govori, misli i gleda bez straha, zapravo slobodnija od nas koji sedimo u „svojoj zemlji“, u mraku sale, uvereni da smo publika, dok nam reflektori polako obasjavaju lica? Da li su to stvarna lica ili nevešto prišivene maske?

Egzil se u ovoj predstavi ne pojavljuje kao patetična sudbina, nego kao stanje svesti. Dora je odsutna, ali prisutna. Nema sopstveno telo na sceni, nego pozajmljeno, kroz maestralnu igru „rezervne Dore“ Natalije Stepanović, koja ima slične, velike, iskrene radoznale oči prodornog pogleda i koja Dori A. tako daje glas. Prava Dora A. nema slobodu kretanja da dođe u Srbiju, nema ni ličnu kartu ni pasoš, ali ima slobodu pogleda.

Tela nas iz publike su tu, u teatru, ali često nemamo glas. Imamo državu, ali nam se prostor slobode sužava iz dana u dan. Imamo scenu, ali nemamo tekst koji bismo smeli izgovoriti bez posledica, psihičkih ili fizičkih. Ali ipak govorimo, bunimo se, ne damo se. Dok sedimo mirno u pozorištu, mi se svakodnevno kuvamo, kao u onoj metafori o žabi, na laganoj vatri, da se ne bismo opržili i iskočili iz otrovnog lonca koji nas polagano, a sve brže, gura u izvesnu smrt. U predstavi gledamo scenu: policajci, “specijalci”, prvo igraju segment iz baleta “Labudovo jezero”, a već u sledećoj sceni pozorišni balkon se doslovno trese od udaraca pendrekom jer ti isti “baletani” upravo prebijaju studente i građane.

Po mom, svesno naglašavam, vrlo subjektivnom sudu, najradikalniji čin ove zaista odlične predstave jeste upravo onaj u kojem se briše granica između scene i gledališta. Kada Dora gleda nas, a ne mi nju, postaje jasno da je pitanje slobode pomereno: ne pitamo se više ko je u egzilu, nego ko je u zatvoru. Ne pitamo se ko je odsutan, nego ko je zarobljen u ulozi koja mu je dodeljena.

Zato ovo nije klasična predstava o političkoj represiji. Ovo je ujedno i predstava o saučesništvu. O ćutanju ili nedovoljnoj, nemoćnoj reakciji na progon dvanaestoro prisluškivanih i žigosanih. O „ograđivanju“ od njih, od strane „naših“. O tome što su, umesto da izigravaju njihove rezervne roditelje, morali da ih upozore na to šta im se sprema. Da se njihov progon, njihov zatvor prevenira na vreme, da se zaustavi odmah, da se svim dozvoljenim sredstvima jasno označe ljudi zlih namera koji su otvorili vrata njihovom paklu kroz koji su prošli i kroz koji prolaze.

Nakon svega, koliko nam je zaista udobno da budemo publika u sopstvenom životu? Svaka loša predstava opstaje samo dok publika ćuti i aplaudira u pogrešnim trenucima.

I Dora A. i Andreja su deo mog ličnog sveta, zbog čega nemam luksuz distance. Ali imam obavezu da ovo ne čitam kao porodični ili generacijski čin, nego kao društveni simptom.

Taj simptom je jasan: mi živimo u sistemu koji se predstavlja kao stvarnost, a funkcioniše kao loš teatar. U njemu se istina proglašava provokacijom, kritika izdajom, a sloboda neodgovornošću. U takvom poretku, po zlog reditelja najopasniji ljudi nisu oni koji otvoreno lažu, nego oni koji odbijaju da igraju ulogu koja im je dodeljena.

Zato se pitanje s početka vraća s još većom težinom: da li je predstava ono što smo gledali na sceni ili smo predstava mi – publika koja se, pod svetlima reflektora, pravi da je još uvek u mraku?

Ako je suditi po aplauzu, publika je sve razumela. Ostaje samo da vidimo koliko će nas, kada se svetla ugase, ustati sa svog mesta i izaći iz uloge. Koliko nas će se zapitati: ko, zapravo, živi u egzilu – da li Dora A., koja je u političkom egzilu, ili mi, koji živimo u unutrašnjem egzilu?

U svakom slučaju, ovacije za autorski tim na kraju predstave bile su zaslužene: pokazale su kako umetnost, komunikacija i prijateljstvo mogu biti politički akt otpora i kako to može „srušiti“ lažne narative i lošu dramaturgiju. Dok mediji proizvode senke, predstava reflektuje stanje društva i bavi se istinom o egzilu, političkoj represiji i marginalizaciji.

Ponajviše, ipak, predstava se bavi samom publikom.

Dinko Gruhonjić (Autonomija)