"Prvi novembar je bio prekretnica za sve"
Prošlost je nešto čega se moramo prisećati. Kako dobrih stvari iz prošlosti, tako i stvari na koje i nismo baš ponosni. Prethodnih par meseci, u kućnom pritvoru, imao sam dovoljno vremena da i sam istražujem prošlost sopstvene porodice i to mi je objasnilo neke stvari u pogledu ko sam ja i zašto radim sve što radim.
Moja prababa je prošla Igmanski marš. Prsti na nogama su joj amputirani, ali je celog života bila i ostala dosledna. Sa druge strane, pradeda je prešao Albaniju. Ja nisam išao baš tako daleko, ali sam prešao Cer i Tekeriš na pešačenju do Nedeljica prošle godine. Ono što sam osetio na tom pešačenju je nešto za šta je vredno živeti.
Nakon preko 100 kilometara hodanja, penjemo se na Cer. To nije samo osećaj lepog, zaista lepog pejzaža, već osećaj ponosa. Ponosa na prošlost, ponosa na sve moje koji su tim istim putevima prolazili. Spoznajom sopstvenih korena dobio sam i deliće odgovora na pitanje zašto radim sve ovo što radim. Jer, kako da ne radim kada imam takve pretke?
Bor je mesto mog rođenja, ali nije jedino mesto za koje me detinjstvo vezuje. Uvek je tu bio i Kruševac. Detinjstvo sam proveo na relaciji Bor – Kruševac, jer je tata iz Kruševca, te smo redovno išli kod babe i dede. Bor je grad rudnika i zagađenja, ali i grad Goribora. Sa druge strane, Kruševac je grad istorije i kulturnog nasleđa, tako da sam izgleda pokupio pomalo sa obe strane.
Najranija sećanja na Bor su neprestana bezbrižna lutanja po ulicama mog dela grada. Igranje sa brojnom decom iz ulice, a kasnije i otkrivanje popularne kulture. Početak voženja BMX-a u skejt parku, inspirativni ljudi koji su bili u mom okruženju, filmovi poput „Tilva Roš“ koji su mi dali temelje za život. Temelje za borbu i istrajnost uprkos svemu.
Kada razmišljam o tom periodu ne mogu da izostavim ekipu iz skejt parka koja je mog mlađeg brata i mene prigrlila kao svoje, iako smo bili dosta mlađi od svih njih. Bor je moj početak dizanja glasa i uvek će me sećati na to kako sam počeo.
Sa druge strane, Kruševac je uvek bio grad u kome sam učio ko sam. Grad u koji sam voleo, a volim i dalje, da odem i samo budem tamo. Makar to bilo na par sati ili dana. Kada sam bio baš mali, roditelji su me vodili u Lazarev grad, pokazivali mi gde su živeli moji preci, učio sam o istoriji grada i o tome koliko je bitno negovati kulturno-istorijsko nasleđe. Ne veličati, već zdravo negovati i poštovati prošlost.
Osnovna i srednja škola. Period promena i formiranja. U osnovnoj sam igrao basket i nisam bio loš u tome. Kasnije su stigle na red gitare, bendovi i skejt, te je košarka pala u drugi plan. Nisam bio „odlikaš“, ali ni loš đak. Predmeti iz društvenih nauka su uvek bili moja stvar i često sam umeo da ostanem sa profesorima nakon časova kako bi završili neku od debata koja je započeta na času.
Matematika mi je padala teško, ali su filozofija, socijologija i ustav i pravo građana bili moji predmeti. Dane u gimnaziji smo provodili većinski na muzičkoj sekciji gde smo do iznemoglosti usviravali stvari koje bismo svirali za dan škole. Jedne godine smo hteli da sviramo „Pada vlada“, ali smo bili cenzurisani. Đački parlament je takođe bio tu. Uvek mi se činilo da su te forme orgaizovanja bitne, ali se ne koriste na pravi način.
Neki pitaju otkud Boranin u Novom Sadu, i kako je tu zalutao. A mene je Novi Sad obgrlio sa svih strana i nastala je neka veza koja deluje neraskidivo. Znao sam da je to mesto gde želim biti. Studije kulturologije postoje samo u Novom Sadu, tako da donekle nisam ni imao izbora. Desilo se baš onako kako je moralo. A studije su počele zajedno sa koronom.
Dve godine onlajn nastave i privikavanja na novu realnost koju živimo. U mom slučaju je to bilo duplo novo. Realnost karantina, lockdown-ova, ali i realnost dolaska u veći grad gde nikoga ne poznaješ. Profesori i kolege sa fakulteta su bili sjajni i inspirativni ljudi te smo i kao grupa već prvog dana „kliknuli“ i vukli jedni druge u različite poslove i volontiranja. Prošle su te dve godine, usledila je i jedina „normalna“ godina mog studiranja, a onda je nastao STAV.
STAV kao organizacija ne postoji. STAV je oduvek bio ideja. Ideja mladih ljudi o tome u kakvom društvu žele da žive. Međutim moje dizanje glasa je počelo dosta ranije u mom rodnom Boru. Iako zaista mlad, video sam da nešto nije u redu. Video sam i osetio kako je to kada se živi u gradu rudnika.
Prvi protest koga se sećam bio je protiv zagađenja, gde mi nije bilo jasno zašto se ljudi plaše da izađu i jasno kažu šta misle. Ljudi su dolazili na taj protest, ali su nosili razne maske i objašnjavali da ovaj ili onaj ne sme da ih vidi tu. Tada sam se prvi put, sa svojih 15 godina popeo na bilbord i skinuo veliki poster.
Nakon toga su se protesti nizali, u ovoj državi na žalost uvek ima razloga za protest. Usledili su 1 od 5 miliona i prva iskustva sa suzavcem, a potom i blokade protiv Rio Tinta kada sam prvi put osetio i pendrek na svojoj koži. Iako sam bio na ulici, u isto vreme sam se trudio da doprinesem i na druge načine, kroz muziku, kako sviranjem i pevanjem, tako i kroz muzičko novinarstvo… Na kraju krajeva, većinu prijatelja sa kojima i danas stojim na ulici sam upoznao uravo preko muzike. A onda sam sve to zapostavio i ulica je postala jedini način na koji ovu borbu vodimo.
Delovalo je kao da smo uz SviĆe jedini. Da je moja generacija uspavana, a mi u pokušaju da se probudimo. Delovalo je da nikoga ne zanima šta se oko nas dešava, iako smo imali primera kada su moje drugare i mene i pre prvog novembra privodili, hapsili, tukli, kidnapovali… A onda odjednom taj događaj koji je promenio lice ovog društva. Borili smo se za izbore na Filozofskom fakultetu, bila je to duga borba, a kolege su posmatrale i podržavale, ali je većina na tome ostala. Prvi novembar je bio prekretnica za sve.
Moja generacija je hrabra, istrajna, odlučna, ali i obazriva. Ne samo ovde u Srbiji, već širom sveta. Imamo primere protesta generacije Zed širom planete i možemo primetiti da dolazi do smene generacija. Mi smo prva generacija koja je odrasla na internetu. Iako se na to gledalo kao na manu, sada se pokazalo da je to velika prednost. Prednost u vidu komunikacija i širenja informacija. Razlika je ta što mi imamo prozor u svet, svako na svom telefonu.
Vidimo probleme u našem dvorištu, ali pratimo i one koji se odvijaju u globalnom selu. Upravo internet je ključna stvar i za poslove. Većinu poslova koje sam radio tokom studija sam nalazio upravo tu, bilo da je to volonterski ili honorarno. Tokom studija sam se trudio da su poslovi koje radim uglavnom u u struci, te mi nije padalo teško. Raditi na brojnim festivalima i pisati o muzici i kulturi zaista je posao iz snova.
Studije i aktivizam su išli zajedno. Na studijama kulture se dosta uči o medijima, mehanizmima kontrole društva i čitanju stvarog značenja poruka koje nam se plasiraju. Studije su mi pomogle da znatno brže uočim neke stvari u društvu, a potom i primenim naučeno.
Naporno je bilo pratiti predavanja, davati ispite, obavljati sve studentske obaveze i pratiti sva društvena dešavanja, ali na kraju krajeva to i jeste srž studija. Ne samo da nas nauče nečemu i dobijemo neku diplomu ili zvanje, već da postanemo aktivni članovi društva i da se konstantno pitamo i preispitujemo o njemu.
Pad nadstrešnice me je zatekao u mojoj sobi. Spavao sam, probudila me je sirena vozila hitne pomoći. Pogledao u telefon i video vest. Prvo sam pogledao u drugi krevet u sobi na kome je spavao moj drug koji je došao kod cimera i mene par dana pre toga. On je trebao da se vrati u Beograd tim vozom. Video sam da nije u krevetu i odmah istrčao iz sobe da proverim da li je pošao na voz ili ne. Srećom, uspavao se.
Razmišljao sam kako se osećam tužno, besno, bespomoćno, a ubrzo sam shvatio da nisam sam. Usledili su protesti i prvi masovni protest petog novembra. Niko nije znao šta da očekuje od tog skupa, ali je izašao zaista veliki broj ljudi.
Te večeri su uhapsili Ivana Bjelića i to je predstavljalo naš prvi dodir sa takvim vidom represije. Ivana su uhapsili odredili zadržavanje, potom i pritvor od 30 dana. Danima nakon toga smo bili ispred zgrade Suda i tražili ne samo njegovo puštanje, već puštanje svih koji su uhapšeni nakon tog protesta. Reakcija državnih organa je već te večeri bila veća nego ikada. Niko od nas nije očekivao tako nešto.
Nakon odavanja pošte u vidu 15 minuta tišine i napada na kolege sa FDU-a počinju blokade fakulteta. Pre svega u Beogradu, dok smo mi u Novom Sadu pratili šta se dešava. Ubrzo je usledila i blokada Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, a potom i drugih fakulteta. Delovalo je zaista nerealno kada smo u jednom trenutku shvatili da su gotovo svi fakulteti u Srbiji u blokadi.
Zgrade fakulteta su bile blokirane, dok su oči bile sve otvorenije. Iako smo zbog bezbednosti bili na fakultetima, ubrzo smo svi zajedno izašli na ulice i to je verovatno bio jedan od ključnih trenutaka pokreta. Vremenom je pobuna bila sve masovnija. Podrška je dolazila sa svih strana – od roditelja, profesora, poljoprivrednika, radnika u kulturi, bajkera, veterana…
Vest o emitovanju „specijalnog programa“ me je zatekla u autobusu. Nisam ni zamišljao šta me u narednim mesecima čeka, ali sam mogao naslutiti tako nešto. Bilo je čudno. Sedeo sam i čekao da vidim šta će se desiti. Prvi dan u pritvoru je bio apstraktan. Nikada nisam imao dodira sa Sudom i svemu što to nosi. Odmah sam razmišljao kako da se postavim u takvoj situaciji i ostanem priseban.
U pritvoru je sve totalno drugačije, ali je u mom slučaju ljudskost bila prisutna od prvog dana. Zaista sam zahvalan ostalim pritvorenicima na načinu kako su se ophodili prema meni. Već po dolasku u ćeliju pitali su me da li sam gladan i ponudili kafom i cigaretom. To zaista puno znači u takvoj situaciji. U pritvoru ima raznih ljudi sa raznim pričama, ali se na kraju sve svede na to da li si dobar čovek ili nisi.
Možemo se neslagati oko raznih stvari, ali je bitno da smo mogli pričati. Komunikacija je naravno oprezna, ali zar tako nije i u životu kada ne poznajete nekoga? U pritvoru se izgubi sve… Izgubi se kontakt sa svetom, izgubi se sloboda kretanja, ali je najvažnije biti pribran i psihički ostati na svom mestu.
A kućni pritvor je i dalje pritvor. To je ono što svi moraju znati. U njemu nema slobode. Borani su bili zaista solidarni. Od prvog dana je podrška bila tu. Kako meni, tako i mojim roditeljima je to mnogo značilo i još uvek znači. Kako sam imao mere zabrane korišćenja telefona i interneta i puštanja drugih ljudi u stan, većinu vremena sam provodio analogno. Svirao klarinet i gitaru, puštao ploče, pisao na pisaćoj mašini. Imao sam vremena na pretek pa sam se fokusirao na završetak studija.
Poslednji ispit sam položio iz pritvora, što je bila totalno apsurdna situacija. Nakon položenog ispita sam se prebacio na pisanje diplomskog rada. Tema rada je bila Bodrijar, Gramši, postmodernizam i medijska manipulacija na primeru filma „They Live“, Džona Karpentera. Drugim rečima, sve kroz šta sam u prethodnom periodu prošao.
Sledi mi suđenje, a ja ne znam šta da očekujem. Nisam očekivao ni pritvor, ni sve što se desilo do sada. Tako je sada i sa suđenjem.
O sagovorniku
Lazar Dinić, diplomirani kulturolog i student master studija komunikologije. Novinar i aktivista. Rođen je u Boru gde je završio osnovnu i srednju školu. Po završetku srednje škole, 2020. godine seli se u Novi Sad gde upisuje Filozofski fakultet. Bavio se novinarstvom u kulturi i fotografijom, radio je na brojnim muzičkim i filmskim festivalima. Jedan je od osnivača Organizovane grupe STAV i član redakcije ReVolt Srbija.
1. novembar
Delovalo je kao da smo uz SviĆe jedini. Da je moja generacija uspavana, a mi u pokušaju da se probudimo. Delovalo je da nikoga ne zanima šta se oko nas dešava, iako smo imali primera kada su moje drugare i mene i pre prvog novembra privodili, hapsili, tukli, kidnapovali… A onda odjednom taj događaj koji je promenio lice ovog društva. Borili smo se za izbore na Filozofskom fakultetu, bila je to duga borba, a kolege su posmatrale i podržavale, ali je većina na tome ostala. Prvi novembar je bio prekretnica za sve.
Rade Radovanović (Danas/foto: lična arhiva)
STUPS: Telohranitelji