Priče iz donjih predela

Mlaznjak švajcarske avio-kompanije sleće kasno poslepodne na pistu ciriškog aerodroma. Organizatori me vode u luksuzni hotel Dolder Grand. Za moje pojmove ovaj milje je preterano luksuzan, ali se kasnije ispostavlja da je vlasnik hotela jedan od sponzora naše književne večeri. Imućni gospodin D. smatra svojom obavezom da podržava književnost i književnike. Već i sama ova činjenica potvrđuje da se nalazim u Švajcarskoj. Naši kapitalisti, naime, više su naklonjeni sportistima, estradnim zvezdama i političarima. Nemam ni sat vremena da se odmorim. Polazimo u Cabaret Voltaire u starom delu grada, u nekadašnje uporište dadaističkog pokreta. Automobil skoro bešumno, dostojanstveno klizi sa ciriškog brega prema gradu pod snežnim pokrivačem. Putevi se uporno čiste, ni sasvim neočekivane meteorološke prilike ne mogu da iznenade ciriške komunalne službe. Stižemo na vreme u Cabaret Voltaire. Sala je prepuna, s radošću primećujem i neka poznata lica. Pozdravljaju me organizatori večeri i, potom, Hans Ulrih Probst predstavlja nas, protagoniste. Švajcarska književnica, rodom iz Vojvodine, Melinda Nađ Abonji pročitaće, na nemačkom, odlomak iz moje knjige Priče iz donjih predela, a ja ću čitati, na mađarskom, odlomak iz njenog romana Poleću golubovi. Melinda Nađ Abonji je iz svoje knjige odabrala deo o onim atrocitetima kojima su vojvođanski Mađari bili izloženi na kraju Drugog svetskog rata. Spisateljica je kasnije taj deo pročitala i na nemačkom, osećam kako joj s vremena na vreme podrhtava glas. Publika sluša u napetoj tišini. Posle uspele književne večeri, Melinda u razgovoru priznaje da se veoma retko odlučuje da čita ovaj deo, reč je o najbolnijoj epizodi istorije njene porodice. Hans Ulrih Probst, u razgovoru pred publikom takođe postavlja pitanje o sudbini mnogih vojvođanskih Mađara i Nemaca od jeseni 1944. do kraja proleća 1945. godine. Tim pre, što smo oboje – Melinda Nađ Abonji u svom romanu Poleću golubovi, a ja u svojoj knjizi Exterritorium (koja je već ranije prevedena na nemački), otkrili duševne tragove i posledice tih zlodela. Melindi je njena baka ispričala ove događaje, a meni moja mati. Ciriška publika je s napetom pažnjom slušala naše priče. U sklopu odgovora na jedno pitanje primećujem da je decenijama, pa čak i kada se pominjanje tih događaja nije kažnjavalo, svaki razgovor među vojvođanskim Mađarima o tim pokoljima bio, naprosto, tabu. Upravo ovih dana se širom Vojvodine oživljavaju sećanja na nedužne žrtve. Nažalost, značajni deo većinske nacije i nadalje ignoriše činjenice koje govore o počinjenim atrocitetima. I malo je onih koji znaju da „predivna vojvođanska ravnica”, kojoj pesnici ispevavaju tolike sentimentalne ode, puna masovnih grobnica. Žive u srećnom neznanju. O zlodelima mađarskih okupatora, o znamenitim novosadskim „hladnim danima”, uči se u školi, oni su deo nastavnog programa, međutim, o „hladnoj jeseni” udžbenici ćute.

Cinična ravnodušnost

Kasno noću vraćam se mrtav umoran u hotel. Napolju još uvek tiho veje sneg. Posle ove druge književne večeri, u Theater Neumarku – i ovde se naplaćivala ulaznica! – osećam se sasvim iscrpljen. Jer plaćene ulaznice na neki način dodatno obavezuju. Bio je to razgovor o Novom Sadu s Teofilom Pančićem, a u ulozi moderatora bila je Melinda Nađ Abonji. Kad me je neko iz publike upitao, ima li nade da se sačuva multietnički karakter Novog Sada, reč mi je na trenutak zastao u grlu. Šta bih mogao da kažem o odgovornosti današnjih generacija? Da li je to njihov poslednji ispitni rok? Da popravnih ispita više nema? Sve ono što mene lično zanima, obavijeno je ciničnom ravnodušnošću. Vrlo mi je teško da definišem karakter moje naklonosti ovom gradu. Možda sam u svojoj, još neobjavljenoj knjizi, Neoplanta ili Obećana zemlja, progovorio više o svom odnosu prema Novom Sadu. Šta je od njega ostalo? Jedan rasklimani fijaker. Višejezične mape grada zaturene u bunkeru ispod sedišta fijakera. Danas u Novom Sadu ne možete kupiti višejezičnu mapu grada, kao što su nestale i višejezične table s fasada gradskih institucija, kao i višejezični nazivi ulica u centru grada. A ono što je još ostalo, to su prijatelji, tek nekolicina njih koji još sanjaju o jednom boljem Novom Sadu. Beogradska ekstremna desnica uporno plaši neobaveštene građane Srbije da Vojvodina namerava da se otcepi. Čak ni podoficiri u Brehtovim ratnim dramama ne padaju tako nisko. A politička kultura običnih vojnika, Brehtovih junaka, u odnosu na ove, bila je na univerzitetskom nivou.

Na beogradskom aerodromu

Proveo sam svega par dana u Cirihu, ali sam se tešio da ću veoma skoro ponovo doći u taj grad. Avion sleće na pistu aerodroma Nikola Tesla, gde nailazim na neobično veliku gungulu i na upadljivo veliki broj policajaca. Neko od putnika švajcarske avio-kompanije primećuje da je ova gužva vrlo verovatno nastala zbog dolaska američke državne sekretarke Hilari Klinton i visoke predstavnice Evropske unije za spoljne poslove Ketrin Ešton – te dve dame se očekuju danas u Beogradu. Već su davno stigle, odvraća mrzovoljno drugi putnik, već uveliko razgovaraju s predsednikom države Tomislavom Nikolićem i s predsednikom vlade, Ivicom Dačićem i, dodaje, da mu je već dosta i Sjedinjenih Država, i Evropske unije. Štaviše, dosta je već i Kosova, dodaje treći, sarakstično. Ostali ga sumnjičavo odmeravaju. Državna je to tajna, objašnjava momak u patikama. Svi gunđaju čekajući autobus. Baš tako. Dosta s tim Kosovom, ponavlja mladić i spušta svoj kofer pored zida. Ovakva rečenica o Kosovu, dakle, u Srbiji je još uvek jeres. Dokle? Još deset, dvadeset, pedeset ili sto godina? Ne može se Kosovo staviti u paralelu s Trijanonom, ali je njegov efekat – čini se – isti. Jedna priča koju, dakle, baš svako ko stremi da se dokopa bilo kakve vlasti, može po svom nahođenju da zloupotrebljava. Počinjem da shvatam mlade ljude koji napuštaju zemlju, jer oni nemaju u vidu samo svoju budućnost, već i budućnost svoje dece i svojih unuka.

U Srbobranu

Između dva putovanja nekoliko dana u Novom Sadu. Hodočastim na srbobransko groblje. Sredinom oktobra uredio sam grobove svojih roditelja, a dedin i bakin grob. Na ovom potonjem sadnice su uhvatile korena, na dan Svih Svetih, i na Dan mrtvih maćuhica (ili kako se kod nas kaže, Dan i Noć) lepo se rascvetala. Jadni moj deda! Koliko su ga samo puta prebijali žandari Kraljevine Jugoslavije, njušeći u njemu komunistu, a Hortijevi vitezovi su ga odmah strpali u zatvor, uvereni, takođe, da su u njemu otkrili komunistu. A kad je konačno pušten iz zloglasnog segedinskog zatvora Čilag, stigoše partizani koji su ga jedne noći, ispred kuće prebili i osakatili, vičući da je mađarski fašista. Naravno, nije bio ni komunista, ni fašista, radio je samo, između dva rata, kao sezonski radnik, u Francuskoj. Našao je posao na jednom imanju blizu Pariza gde su uzgajali cveće. Bio je očaran egzotičnim holandskim i francuskim vrstama cveća. Sav oduševljen je donosio kući lukovice i semenje raznog egzotičnog cveća. Žarko je želeo da ih i on uzgaja, da ih ovde odomaći. Čak je i zbog toga bio sumnjiv u očima vlasti. Simbolički rečeno, egzotično evropsko cveće i danas je sumnjivo. Istovremeno, nova politička elita baca drvlje i kamenje na Evropsku uniju, dok u Briselu pokušava da iskamči koju milijardu evra pomoći.

oktobar-novembar 2012.
(Preveo Arpad Vicko)