„Sve je u subotu bilo vrlo potresno na komemoraciji žrtvama nadstrešnice u Novom Sadu, dostojanstveno i veličanstveno – kad sam čuo moju pesmu „Cveta trešnja u planini“ bio sam iznenađen u prvom trenutku, a onda sam, kao i većina ljudi, doživeo neku vrstu katarze u odnosu na ceo događaj i sve što se tog dana zbivalo u Novom Sadu“, kaže pisac i akademik Dušan Kovačević za Danas.

Na komemorativnom skupu 1. novembra, kojem je na poziv studenata u protestu koji su organizovali ovaj događaj prisustvovalo više od sto hiljada građana, Kovačevićevu pesmu „Cveta trešnja u planini“, iz filma „Sabirni centar“, izveo je Pop Choir Radio posle 16- minutne tišine kojom je odata pošta stradlima, i to je bio najemotivniji momenat – gotovo da nije bilo osobe koja nije zaplakala.

„Nisam, nažalost, bio u Novom Sadu, ali sam na televiziji gledao prenos komemoracije, nisam znao ni da je hor spremio ovu moju pesmu, i bio sam izuzetno uzbuđen. Imao sam prilike da te moje pesme slušam u raznim situacijama, one su rasute u mojim pozorišnim predstavama, dramama, naročito po filmovima.

Ali, u Novom Sadu je bio izuzetno dramatičan i bolan trenutak, koji je sa tom pesmom dobio drugu dimenziju, i nešto što se spojilo u neverovatnu celinu sa tom trešnjom koja cveta, i ljudima koji su stradali i kojih više nema“, kaže Kovačević, dodajući da mu se u subotu javilo nekoliko prijatelja koji su bili u Novom Sadu i rekli da su bili izuzetno potrešeni.

Kako podseća Kovačević, on je stihove „Cveta trešnja u planini“ napisao za film „Sabirni centar“, koji je po njegovoj drami režirao Goran Marković, a Anica Dobra ovu pesmu peva u filmu dva puta, i tom pesmom se i završava film.

„Slušao sam je u nekoliko izvođenja, muziku za predstavu „Sabirni centar“ komponovao je i Voki Kostić, a moj prijatelj Zoran Simjanović je od toga napravio zaista neverovatnu, potresnu i filmičnu melodiju. I moram reći da je novosadski hor to otpevao briljantno, u isto vreme lepo, uzbudljivo, i na svoj način uzvišeno i jako bolno, i sve je bilo vrlo dramatično i emotivno„, rekao je.

Na pitanje da li će kod nekih novih generacija koje nisu gledale „Sabirni centar“ (osvojio je Zlatnu arenu u Puli 1989. za najbolji film), ali i onih starijih, ova pesma možda ostati kao simbolična himna žrtvama nadstrešnice, s obzirom da se putem društvenih mreža upravo njeno izvođenje od subote širi „brzinom svetolosti“, Kovačević kaže:

„Goran Marković i ja smo taj film snimili skoro pre četrdeset godina, što znači da većina ljudi koja ima čak i pedeset godina nije znala odakle je ta pesma i ta melodija, osim onih koji se bave filmom, tako da će nove generacije preko nastupa novosadskog hora i komemoracije saznati nešto više o tome. I opet kažem – „Cveta trešnja u planini“ izvedena je u tako bolnom trenutku i na tako uzvišen način, da će se sigurno po tome pamtiti.

I ja sam ovu komemoraciju doživeo kao nešto izuzetno uzvišeno – do te mere je taj povod tragičan da čovek može samo da ćuti, da gleda ,i da se divi što je toliki broj ljudi došao, i što je na tako velilčanstven način odao poštu žrtvama jedne strašne tragedije. Ceo događaj u Novom Sadu bio je izuzetno dostojanstven i emotivan„, govori Kovačević o svojim utiscima.

Zamoljen da prokomentariše činjenicu da je od strašne tragedije prošlo godinu dana, da porodice stradalih, studenti i građani u protestu i dalje traže pravdu, ali da niko nije procesuiiran, da je dokumentacija o rekonstrukciji novosadske Železničke stanice i dalje skrivena, a da je juče sutkinja Specijalnog suda Ivana Bursać, koja je odredila pritvor Goranu Vesiću, Tomislavu Momiroviću i ostalim osumnjičenim za korupciju u slučaju pada nadstrešnice premeštena na drugo odeljenje, Kovačević objašnjava:

„Cela priča oko toga da se godinu dana ne zna pravi uzrok tragedije i da javnost nije upućena u detalje toga šta se zapravo dogodilo jeste strašna, i ubeđen sam da će se jednog dana saznati, jer je neminovno da negde nekakvi ozbiljni tragovi postoje. Nisam stručnjak za pravo, ali u tim hiljadama dokumenata sigurno postoji nekakav trag koji vodi do istine, i koji ćemo jednog dana saznati“.

Mada, kako navodi Kovačević, kada se osvrnemo i kada pogledamo našu istoriju ne bi trebalo da budemo potpuno sigurni da ćemo doći do ove istine. Jer, toliko je bilo strašnih zločina od Drugog svetskog rata do danas koji nikada nisu ni procesuirani ni rešeni.

„Istorija naše tragedije je vrlo duga, teška i zapanjujuća, govorim o tragedijama koje smo sami sebi počinili, tako da bih mogao da kažem da me ne iznenađuje ni ovo što se sada dešava. Iimam i jedan stih koji karakteriše sve ovo što se zbiva, a on glasi „Kako pronaći pravi put i spas, ako smo mi i oni protiv nas“. To je apsurdna priča i apsurdna činjenica.

A mene to prati od ranog detinjstva, tako da, što se tiče bar moga iskustva, doživeo sam ga baš onako temeljno, detaljno. Zahvaljujući tome sve što sam napisao, manje – više, sve je u suštini politika. I da nema tog malog smeha, ironije, humora, to ne bi moglo da se gleda. Bilo bi gorko, kao priče iz pakla“, kaže pisac koji je u svojim delima „prepisivao“ naš mentalitet, našu istoriju i naša društva.

Na pitanje koliko je gorko i zastrašujuće što vlast koja je odgovorna za pogibiju ljudi u Novom Sadu banalizuje i obeležavanje godišnjice njihove smrti – čuli smo predsednika koji kaže „A šta se događa u subotu, 1. novembra u Novom Sadu, jel neka utakmica“, do toga da njegovi mediji s nezapamćenom prostotom i lažima informišu o komemoraciji, i da Dijani Hrki, majci stradalog Stefana koja štrajkuje glađu sa zahtevom za raspisivanje izbora, nasilnici iz Ćacilenda koje obezbeđuje policija uz uvrede puštaju „patriotske“ pesme i igraju kolo, Kovačević ističe:

„Mislim da o tome ne treba previše pričati, jednostavno, to je kulminacija sukoba, a ono što znam vrlo dobro iz svega ovoga što sam govorio je „ne daj Bože da je to najgore“. Jer kada krene sukob u našem narodu, on se nikada ne završi samo na uvredama i poniženjima, uvek se ide mnogo dalje, i ja se toga strašno bojim. Ne bih voleo da je ovo što je zasad verbalni sukob preraste u nešto, potencijalno moguće, mnogo strašnije. Toga se svi normalni ljudi pribojavaju i strepe svaki dan šta će biti sutra.

Ako ja imam ikakav glas i neko iskustvo sa mojih sto pedeset godina života i rada, stvarno bih apelovao na to da se što pre ide na izbore. To je nešto što ja vidim kao jedino rešenje – da se na nekim poštenim izborima, koliko je to moguće, ljudi prebroje i da kažu: to je to, hoćemo ovakav i ovakav život, život sa nekim drugim, novim uređenjem, novim ljudima i novim pravilima igre.

Ne vidim apsolutno nijedno drugo rešenje osim vrlo skorih izbora, jer je sve drugo tragedija. Ili je, kao naslov koji izuzetno volim, „Dugo putovanje u noć“. Živimo u nekom bezvazdušnom prostoru, i što je nastrašnije, živimo, manje – više, od dana do dana, moleći Boga da se ne desi ništa strašno“, smatra Dušan Kovačević.

(Danas, foto: N1)