Ne, nije ovo moja konstatacija o stanju predsednika Srbije koji sve češće deluje kao ilustracija Đoletovog stiha da „neko pijan lakše život odrobija“.

„Piti ili ne biti, pitanje je kad“ je kreativna postavka hrvatske reklame za flaširanu vodu u kojoj seoske narikače napuštaju svoje radno mesto na groblju i volontiraju po gradu unapred oplakujući one koji će umreti od žeđi zbog neblagovremene hidracije. Čudi me da naša vlast, tako nelucidna i neduhovita kakvu ju je bog dao (bog i pokradeni izbori) a tako sklona plagiranju, nije već iskopirala ovu ideju. Pa kad je mogla da kopira skupove podrške, studente, pešačenje, sad i protestne šetnje lokalnih zborova, što ne bi i ovu genijalnu hrvatsku kampanju? Ionako tvrdi da je studentski protest prekopiran iz hrvatske kuharice, možda se tako i gasi?

A i šta drugo da radi kad su joj svi pokušaji propali? Neće valjda da izađe u susret „blokaderima štrokaderima“ (ne, stvarno, ko vam bre smišlja te nedorasle forice?). Jeste predsednik Srbije naložio, doduše vidno preko volje i više zbog pretpristupnih fondova nego zbog stvarne demokratizacije, da vlada i skupština urade sve što EU od nas traži, pa čak i one ponižavajuće stvari, kako ih je nazvao ne objašnjavajući šta je konkretno ponižavajuće ili bar više ponižavajuće od onoga što nam on sam već priređuje. Osim ako nije mislio da je sve što ne ponižava opozicione birače veliko poniženje za njega lično?

Narikače i narikači bi mogli da hodaju iza ljudi u protestu i oplakuju budućnost Srbije (zašto ne i Kosova i Republike Srpske) koje neće biti bez Aleksandra Vučića i da kukaju nad našim pogrešnim izborima prvih dvanaest godina dvadeset prvog veka, zahvaljuju se bogu za sadašnju vlast i kunu sve koji žele da se ta vlast promeni (što već i rade). Predsednik Srbije bi mogao da im tercira žaljenjem žrtava koje su pale sa vlasti posle pada nadstrešnice jer ga se onih šesnaest žrtava korupcije ionako ne dotiču. Mogao bi popovskim pojanjem da opeva svetske pošasti koje nam slede, nešto iz svog ranijeg repertoara: ko živ, ko mrtav, biće nam mala sva groblja… i uz „Gospodi pomiluj“ (misleći na sebe) objasni kako je obojena revolucija umrla više puta i da će prvog novembra biti neviđeno nasilje (neće ga videti tužioci?), ali da se ljudi ipak ne plaše jer neće biti ništa, osim što će podrška studentima „opet“ da „strmoglavo opadne“ (kad je to pre opadala, naročito strmoglavo pa da to sad bude opet?).

A možda, kad se već ne plaši blama što svako njegovo plagiranje ispadne karikiranje, da napravi i domaću reklamu za flaširani benzin po ugledu na ovu hrvatsku za flaširanu vodu. Jer on, koji nema prijatelje već samo velike prijatelje, nema saradnju već čelična prijateljstva i koji ne razgovara nego prima pohvale (od fon der Lajen), poluzagrljaje (od Sija) pa čak i rođendanske čestitke (od Erdogana) iako ne slavi jer „mi Srbi ne slavimo rođendane“, on sa kojim se na prijemima Tramp rukuje po šest puta a Makron ga vodi u privatne odaje… takav on je sad uspeo da i od Putina dobije „njet“ i za NIS i za ruski gas. Sad još samo da isto dobije i od nas pa da proslavimo uz narikače.

(Peščanik, foto: Pixabay)