Priča Fuade Stanković, profesorke ekonomije i rektorke Univerziteta u Novom Sadu, svedoči o generaciji koja je preživela rat(ove), gradila obrazovanje i otvarala društvo. Od očeve pogibije na dan oslobođenja Sarajeva u Drugom svetskom ratu, preko studentskih dana i međunarodnih iskustava, do borbe za rodnu ravnopravnost i reformu univerziteta – njen životni put oslikava i putanju jednog društva.

Fuada Stanković (1942), Sarajevo

Rodila sam se u Sarajevu 1942. godine. Moj otac Fuad Midžić je, pošto je kao komunista odveden u logor u Jasenovcu i nakon godinu dana uspeo da se spasi, poginuo na dan oslobođenja Sarajeva 1945. godine. Odrasla sam sa majkom Dževahirom i mlađom sestrom Almom. U Sarajevu sam živela do 1966. godine kada sam se preselila u Novi Sad gde sam izabrana za asistentkinju za predmet Politička ekonomija na Pravnom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu. Kao redovna profesorka Osnova ekonomije i preduzetništva, penzionisala sam se 2009. godine.

Obrazovanje

Tata je diplomirao tehnologiju na Sveučilištu u Zagrebu. Mama je pre rata završila Učiteljsku školu, zatim Višu pedagošku školu i kasnije diplomirala istoriju na Filozofskom fakultetu u Sarajevu. Najveći deo profesionalne karijere provela je kao profesor u gimnaziji.

Od malih nogu majka nas je usmeravala da učimo. Sa sedam godina počela sam privatno da učim engleski, francuski i nemački kod jedne stare gospođe. Probala sam sva tri jezika i zadržala se na engleskom (kasnije sam izabrala i nemački). Majka je plaćala sve te časove u veoma siromašna vremena.

Već sa četrnaest godina prvi put sam otišla u Englesku. To je za mene bilo veliko iskustvo u pravom trenutku. Pedesetih godina prošlog veka postojala je razmena sa Laburističkom partijom iz Engleske i deca palih boraca odlazila su u posetu porodicama. Imala sam sreću da budem izabrana. Mesec dana sam živela u predgrađu Londona u radničkoj porodici, išla u radničku školu i tada prvi put shvatila kako se naše škole razlikuju od engleskih. Sa četrnaest godina tamo se učila vrlo jednostavna matematika, dok smo mi imali mnogo napredniji program. Posebno su me fascinirali časovi veronauke i velika pažnja posvećena sportu. Najviše mi je, ipak, koristio boravak zbog usavršavanja jezika.

Inače, uvek sam bila dobra učenica. Nisam bila od onih „vukovaca“, ali sam imala uglavnom sve petice, a iz matematike obično četvorku. Uz gimnaziju sam paralelno završila i nižu muzičku školu. Interesovao me je društveni rad – sa sedamnaest godina sam postala član Saveza komunista Jugoslavije. Trenirala sam rukomet i stoni tenis.

Nakon mature bila sam u dilemi šta da studiram. Dvoumila sam se između elektrotehnike, da bih sebi dokazala da mogu čak i to, i engleskog jezika koji sam obožavala. Na kraju sam izabrala srednje rešenje – Pravni fakultet u Sarajevu. Smatrala sam da obrazovanje u društvenim naukama otvara više mogućnosti, što se kasnije pokazalo tačnim.

Već na prvoj godini sam shvatila da ne želim da budem pravnica i da me mnogo više interesuju sociologija, filozofija i ekonomija. Diplomirala sam u julu 1965. Od januara 1966. sve do penzionisanja radila sam na Pravnom fakultetu u Novom Sadu. Magistrirala sam ekonomiju na Pravnom fakultetu u Beogradu (tema: Odnos američkog institucionalizma i marksizma). Doktorirala sam na Ekonomskom fakultetu u Beogradu (tema: Neoklasični model samoupravne privrede).

Sredinom osamdesetih počeo je moj interes za preduzetništvo. Uključila sam se u jugoslovenski projekat za podsticanje razvoja „male privrede“. U to vreme još se nije koristio termin preduzetništvo, ali je kasnije osnovana savezna Agencija za mala i srednja preduzeća i preduzetništvo, kao i republičke i pokrajinske agencije. Učestvovala sam i u Tempus projektu postdiplomskih studija iz preduzetništva sa kolegama iz Slovenije, Holandije, Škotske i Španije. Tada sam objavila svoju prvu knjigu Preduzetnička ekonomija (1989), a kasnije i Preduzetništvo – nove metode i tehnike. Najvećim dostignućem u ovoj oblasti smatram osnivanje UNESCO katedre za studije preduzetništva na Univerzitetu u Novom Sadu, čiji sam bila prvi šef.

Brak i porodica

Udala sam se u 24. godini za Dragišu Stankovića i do danas smo u braku više od četiri decenije. Imamo dva sina – Sašu i Nikolu. Saša sa suprugom živi u Novom Sadu, a Nikola je nakon deset godina života u Americi poslednjih deset godina u Kini. Radi u Šangaju, oženjen je Kineskinjom Lili i imamo unuku Maju.

Verovanje i ideali

Moji roditelji su odrasli u muslimanskoj kulturnoj tradiciji. Pradeda po ocu bio je reis-ul-ulema, vrhovni poglavar Islamske zajednice BiH, a deda tuzlanski muftija. Otac je kao student u Zagrebu postao komunista i nakon njegove pogibije majka nas je vaspitavala na njegovim idealima. Ateista sam. Cenim pravo svakog pojedinca da bira u šta će verovati.

Komunistički ideali na kojima sam odrasla podstakli su me da veoma rano postanem društveno angažovana. Potrebu za aktivizmom i stalnom željom da „menjam svet“ oko sebe verovatno sam nasledila od svog oca.

Uz studije sam bila angažovana u Centralnom komitetu Saveza socijalističke omladine BiH. Godine 1962. predala sam štafetu Titu za Dan mladosti u ime svih mladih Jugoslavije – tada je to bila velika čast i priznanje.

Rano sam počela da se bavim društvenim radom i vrlo brzo shvatila koliko ima jalovosti, birokratizma i osrednjih sposobnosti kod ljudi u raznim komitetima. Kada sam diplomirala i odlučila da postdiplomske studije nastavim u Beogradu, rešila sam da smanjim društveni angažman. Međutim, to nisam uspela – i dalje sam učestvovala u zbivanjima oko sebe. Bila sam članica Univerzitetskog komiteta Saveza komunista, Pokrajinskog i Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije.

Od kada sam 1966. počela da radim na Pravnom fakultetu u Novom Sadu, pa sve do penzije, smatrala sam da se samo iznutra, kao član Partije, mogu menjati stvari u društvu i samoj Partiji. U to sam verovala sve do njenog raspada i pretvaranja u SPS pod Miloševićem.

Za vreme Miloševićeve vladavine učestvovala sam u aktivnostima opozicije. U dva navrata bila sam član Odbora za podršku studentskim protestima na Univerzitetu u Novom Sadu.

Kao ekonomista sam uverila se da je socijalistička privreda inferiorna u odnosu na tržišnu. Iako su jugoslovenski ekonomisti pokušavali da razviju „treći put“ kombinacijom samoupravljanja i tržišta, glavna prepreka bio je jednopartijski sistem. Privatna inicijativa i partijski monopol nisu mogli zajedno. Kriza osamdesetih pokazala je granice socijalističkog modela.

Danas živimo u kapitalizmu, iako mnogi i dalje veruju da je povratak u socijalizam moguć. Tranzicija je kontradiktorna i teška, i trajaće dugo. Ono što me najviše razočarava jeste nedostatak stručne i javne debate o ekonomskim problemima i putevima njihovog prevazilaženja. Paradoksalno, čini se da je Jugoslavija osamdesetih bila otvorenija u traženju rešenja nego što je Srbija danas.

Nacionalna i etnička pripadnost

Nakon Drugog svetskog rata, u Bosni i Hercegovini se moglo slobodno opredeljivati za srpsku ili hrvatsku nacionalnost, ili ostati neopredeljen. Podrazumevalo se da su se religiozni Muslimani tako izjašnjavali.

Pošto nismo bili religiozni, a mama se rodila u Pljevljima, a tata u Tuzli (iako mu je u vreme studija u ličnoj karti pisalo da je Hrvat), mama je odlučila da se mi izjašnjavamo kao Srbi.

Tako sam se izjašnjavala kao Srpkinja sve do popisa stanovništva 1990, kada je to dobilo sasvim drugačije značenje. Tada sam se po prvi put izjasnila kao Jugoslovenka. Danas sam državljanka Srbije, a kada bih morala da se opredelim etnički, najbliže bi bilo da kažem da sam poreklom Bosanka.

Rektorka

Kada me je Vlada Republike Srbije u februaru 2002. imenovala za rektorku Univerziteta u Novom Sadu (UNS), shvatila sam to kao najlepši poklon i priznanje za sav moj dotadašnji rad i trud.

Uvek sam volela svoj Univerzitet i želela da na njemu primenim iskustva sa svetskih univerziteta. Ali to nije išlo lako. Većina nije imala interesovanja za takva iskustva. Najveći kočničari svake promene bili su oni osrednji u nastavi i nauci, koji su se plašili svega što bi ugrozilo njihov uhodani ritam.

Znala sam da rektorski položaj nosi moć i da može da se utiče na promene. Sa puno entuzijazma i preduzetničke motivacije podsticala sam ono što sam smatrala progresivnim. Trudila sam se da motivišem kolege da zajednički reformišemo Univerzitet.

U dva kratka mandata (tada je mandat bio 2+2 godine), trudila sam se da ostavim trag. Imala sam veliku slobodu kao rektorka – prvi put je Univerzitet imao punu autonomiju: sami smo donosili statut i birali rektora.

Za mog mandata osnovana je Centralna biblioteka UNS, pokrenute Evropske studije na engleskom jeziku, a UNESCO je predložio da se uključimo u mrežu univerzitetskih katedri sa našom Katedrom za studije preduzetništva. Osnovan je Centar za rodne studije, pokrenute postdiplomske studije menadžmenta u obrazovanju, a Srbija je potpisala učešće u Bolonjskom procesu.

Glavni prioritet bio mi je da otvorimo Univerzitet prema svetu – da naši studenti i profesori putuju na strane univerzitete i da dovodimo strane stručnjake i studente u Novi Sad. Najdraži projekat bio mi je uključivanje UNS-a u CAMPUS EUROPAE, gde smo ostali jedini predstavnici iz regiona.

Godine 2002. UNS je prošao i prvu eksternu evaluaciju u organizaciji Evropske asocijacije univerziteta (EUA). Napravili smo samoevaluaciju, a izveštaj evaluatora doneo je korisne preporuke za dalje reforme.

Civilni sektor

U mladosti sam bila veoma društveno angažovana u omladinskoj organizaciji, a kasnije i u Savezu komunista, pa nisam imala potrebu za dodatnim angažmanom – niti je tada postojao nevladin sektor u današnjem smislu.

Moj angažman u civilnom sektoru počeo je tek za vreme Miloševićevog režima, kada se na Univerzitetu nije moglo raditi ništa smisleno i kreativno. Tada su se mnogi univerzitetski profesori uključili u nevladine inicijative, pa je sektor civilnog društva okupljao veoma obrazovane i motivisane ljude, što je bilo specifično za to vreme.

Učestvovala sam u brojnim inicijativama civilnog društva, poput Alternativnih studija u Novom Sadu. Odazivala sam se na pozive nevladinih organizacija, držala predavanja i seminare širom Srbije, učestvovala na konferencijama i okruglim stolovima.

Tokom 1988. godine, sa nekoliko kolega osnovala sam Centar za preduzeće, preduzetništvo i menadžment, jer na Univerzitetu nisam mogla da pokrenem inicijative iz te oblasti. Ipak, u ranim osamdesetim uspela sam da uvedem izborni predmet Preduzetništvo i menadžment na Pravnom fakultetu, pored Osnova ekonomije. Taj predmet sam predavala do odlaska u penziju 2009. godine, ali se, nažalost, danas više ne nalazi na spisku.

Dosta sam sarađivala i sa organizacijama koje su se bavile položajem žena – Žene u crnom, Žene na delu i druge.

Ženska politika i priznanje

Tokom 1998. godine, u okviru Centra za preduzetništvo, pokrenuli smo projekat Vojvođanska inicijativa za samozapošljavanje žena uz podršku američke organizacije STAR. Pošli smo od premise da su naše žene uglavnom obrazovane, što je bio resurs za suočavanje sa krizom i siromaštvom.

Žene su ranije imale sigurna radna mesta, ali su ratovi, kriza i tranzicija doneli neizvesnost. Trebalo je usvojiti nove obrasce, snalaziti se i ne očekivati da neko drugi reši problem. Primetila sam da mnoge obrazovane žene nisu imale smelosti da iskoriste svoja znanja – trebalo im je uliti samopouzdanje, kao da čekaju da im neko kaže: „Ti to možeš!“

Tražili smo iskustva u svetu i pronašla sam tekstove o samozapošljavanju žena, poput inicijative iz San Franciska, gde su žene posle reforme socijalnog sistema ostale bez pomoći i morale da se osposobe za rad. Na osnovu tih iskustava nastao je naš priručnik Pet koraka do biznis plana, prilagođen našim ženama.

Na treninzima sam srela sjajne žene, preduzimljive, vredne i spremne na učenje. Njihova strateška prednost bila je spremnost za rad u timu i dobra komunikacija – osobine koje ih čine odličnim preduzetnicama.

Ipak, primetila sam da mnoge žene oklevaju da uđu u sopstveni biznis. One nisu hazarderi, već se dobro preračunavaju pre donošenja odluka. Biznis podrazumeva rizik, a žene ga često doživljavaju kao dodatnu odgovornost prema porodici.

Održale smo treninge u Subotici, zatim u drugim gradovima Vojvodine i Srbije, kao i u Skoplju – zajedno sa ženama iz Makedonije i Albankama sa Kosova. Polazile smo od ideje koju žena ima, njenih prednosti i nedostataka, i gde vidi oslonac za razvoj biznisa.

Problem je bio nedostatak kreditnih linija i realne podrške. U Srbiji se posao ne može započeti sa sto dolara, kao u nekim azijskim primerima. Da bi žene ozbiljno ušle u svet biznisa, potrebni su programi, povoljni krediti i državna potpora dok se posao ne razvije.

Vojvodina je uvek imala najviše sluha za moderno i rodna perspektiva se postepeno širila. Kao rektorka sam zato podržala institucionalizaciju rodnih studija na Univerzitetu u Novom Sadu, koje je pokrenula profesorka Svenka Savić. Pokazalo se da postoji veliki interes i da imamo kritičnu masu nastavnog osoblja koje se može nositi sa izazovima ovih novih studija.

Priznanje za rodnu ravnopravnost

U dugoj karijeri dobijala sam priznanja za svoj rad, ali priznanje za unapređenje položaja žena mi je posebno drago. Ono je podjednako moje lično, ali i priznanje naporima velikog broja žena koje su u poslednjih decenija osnovale ženske organizacije i uvele rodne studije na Univerzitetu.

Moja generacija imala je veću podršku društva – morale smo se izboriti za svoje pozicije, ali opšta klima bila je povoljnija. Danas je ženama znatno teže. One koje vidimo na važnim položajima su izuzetak, dok ogroman broj žena nema tu šansu. U uslovima poratne tranzicije najveće breme nose upravo žene. Vreme krize i siromaštva nikada nije naklonjeno ženama.

Zabeležila Svenka Savić, avgusta 2004. (iz knjige: Profesorke Univerziteta u Novom Sadu, 2015, priredila Svenka Savić, Ženske studije i istraživanja)

(Autonomija)