„Vreme je da jače nego ikada svi čuju koja represija se sprovodi nad nama. Ne tražim od njih milost, niti sažaljenje. Tražim od institucija da postupaju u skladu sa zakonom, a ne po nalozima režima. Ako je pravda nemoguća u ovoj zemlji, onda je jedino pravedno za nju se životom boriti. Nastavljam sa štrajkom glađu dok mi ne bude u skladu sa zakonom omogućeno da se branim sa slobode“ (Bogdan Jovičić, student FTN-a).

Njegovo pismo pročitano je 16. septembra ispred zgrade pravosudnih organa u Novom Sadu.

U Bogdanovom kalendaru bio je to peti dan štrajka glađu koji je otpočeo kao pritvorenik bezumlja i najogoljenijeg ljudskog zla i bestiđa.

Hteo je da, pre javnosti, o svojoj odluci obavesti majku.

Desetak dana nakon što je u bukagijama odveden na sahranu oca.

Pritvoren je po nalogu bestidnika. Ali, u pritvoru je već više od mesec dana i zbog toga što je društvo iznedrilo i krunisalo bestidnost za vladara.

Nije problem u bestidnom vođi, nego u hordama njegovih sledbenika.

Nisu sledbenici samo oni koji mu tapšu, voljno ili nevoljno, istovareni iz autobusa po gradskim trgovima, famoznim gradilištima ili zapuštenim prigradskim livadama.

Sledbenici su svi oni kojih se ne tiče, koji okreću glavu, nisu znali, nisu videli…

I u tom blaženom nečinjenju obitavaju već više od tri decenije.

Jer, šta košta?

Slobode?

Dostojanstva?

Ljudskosti?

Pothranjujući zlo.

Jer, zlo je nezasito.

I, kanda se nekako vratilo kući.

„Ako je pravda nemoguća u ovoj zemlji, onda je jedino pravedno za nju se životom boriti“, napisao je Bogdan u pismu društvu.

Vredi li, zaista?

Šta kaže društvo?

Šta kažu… Institucije? Zavisne i nezavisne ustanove za ovo i ono? Vozači i suvozači? Prve i druge komšije? Zaštitnici ljudskih prava, sveta rada, marginalnih grupa, kućnih ljubimaca…? Desni, levi, centristi? Zaposleni, nezaposleni, frilenseri? Vernici i ateisti? Levoruki i desnoruki?…

Stidimo li se? Pred Bogdanom.

(Autonomija, ustupljena fotografija)