U vremenu kada su ulice Novog Sada postale poprište višemesečnih studentskih i građanskih protesta, novinari su se našli u ulozi hroničara, ali i svedoka događaja koji podsećaju na prizore iz ratnih zona.

Među njima je i Dalibor Stupar – novinar, politički karikaturista na portalu Autonomija i dopisnik agencije Beta, dobitnik nagrada za analitičko i istraživačko novinarstvo NDNV-a, ali i neko ko je, kako sam kaže, u poslednjih godinu dana prepešačio više od 1.300 kilometara prateći aktuelna dešavanja. 

Sa gas maskom, kacigom i fluorescentnim prslukom sa oznakom PRESS, Stupar izveštava sa terena gde se mešaju suzavac, pirotehnika i povici građana, u pokušaju da javnosti prenese što verodostojniju sliku stvarnosti. 

U razgovoru za Magločistač, on govori o izazovima izveštavanja u atmosferi nalik ratnoj, o ulozi lokalnih medija u kriznim vremenima, ali i o ličnoj ceni posla koji svakodnevno stavlja na probu granice profesionalnog i privatnog života.

Kada izveštavaš sa studentskih i građanskih protesta u Novom Sadu – kako to zaista izgleda iz tvoje perspektive? Koliko se razlikuje stvarnost na terenu od onoga što ljudi vide na televiziji ili na društvenim mrežama? 

– Poslednjih meseci više gledam da me neko ne povredi, da ne budem uhapšen, ili da se ne nagutam suzavca/biber spreja, pa tek onda šta ću snimiti.

I dalje se trudim da svojim snimcima i izveštajima realno prenesem ono što se dešava na terenu, ali toliko je sitnica koje jednostavno prođu da bi izronile naknadno iz sećanja. Onda ih prepričavam u nekim opuštenijim prilikama da bi ipak nekako ostale zapamćene. 

Na primer, u onom ludilu 5. septembra ispred Filozofskog fakulteta, video sam čoveka, zapravo siluetu čoveka, koji je iz parkića kod parkinga gađao Žandarmeriju praćkom. Nisam ga snimio jer policija privodi i na osnovu snimaka medija na društvenim mrežama. Sutradan sam ispred zgrade fakulteta pronašao dva klikera kao dokaz da mi se u onom metežu to nije samo pričinilo. Ali, to se nije našlo u izveštaju jer je u pitanju bio samo jedan od stotine događaja koji su se to veče ređali kao na traci. 

U jednoj izjavi si opisao atmosferu kao „ratnu zonu“. Šta te je navelo da upotrebiš baš tu metaforu i šta ona najbolje oslikava u tim situacijama?

– Kada pogledam šta se od avgusta dešava na ulicama, rekao bih da je možda to bilo malo preterano poređenje. Ali, tada je počelo zaletanje automobilima u građane koji stoje na blokadama, imali smo svakodnevne rasprave sa „slučajnim“ SNS prolaznicima, verbalno nasilje je bilo na vrhuncu, a već je počelo i fizičko, protesti su trajali po 7-8 sati, šetnje kilometrima po gradu, blokade i kontra-blokade škola, počeli su i prvi kordoni da izlaze, pogotovo pred zgradu suda i novosadske i vojvođanske skupštine, gde smo onda bili primorani da prolazimo kroz kontrolne punktove, postavljane su ograde oko javnih objekata, na sve strane lanci i katanci… Već su počele i situacije sa suzavacem i biber-sprejom, što je u odnosu na ranije zaista bilo kao ratna zona. Danas bih rekao da je to zimus više bilo kao izveštavanje iz zone nekakve nesreće, poplave ili zemljotresa, ali ovo od avgusta definitivno jeste poput ratne zone. 

Od avgusta su naprednjaci smislili da bi baš dobro bilo da, ušuškani iza kordona policije i Žandarmerije, gađaju „blokadere“ pirotehnikom i svim ostalim što im je došlo pod ruku – od zaleđenih flaša do metalnog alata, bez straha od hapšenja. Na sreću, do sada sam samo pogođen jajima ispred SNS prostorija, i jednom prilikom sam se nagutao malo biber-spreja.  

Sa kakvom opremom izlaziš na teren i zašto? Šta je ono što novinar danas mora da nosi sa sobom kako bi mogao da radi profesionalno, ali i da se zaštiti?

– Od kada je kolega Žarko Bogosavljević, u incidentima ispred SNS prostorija u Stražilovskoj, dobio udarac palicom direktno u glavu, odnosno kacigu, shvatio sam da više nema zezanja i nabavio sam i ja jednu. Žare je prvi još pre nekoliko meseci nabavio i gas masku i kacigu, pa i pancirni/zaštitni prsluk, a sad ga polako sledimo svi. 

Što se mene tiče, od avgusta na proteste, gde je očekivano prisustvo policije i pristalica SNS, ne idem bez gas maske, kacige, a od skoro sam i ja nabavio zaštitni prsluk. Biber-sprej nosim još od januara. Tu su obavezno i nekakve planinarske cipele sa debelim đonovima, kao i farmerice s džepovima. Bolje da mi bude vrućina, nego da me opeče baklja ili vatromet. PRESS prsluk je oduvek bio tu, s tim što je ranije često ostajao u džepu. Tu je obavezno i voda, rezervne maske za podeliti unaokolo, nekada i one male ampule fiziološkog rastvora, čokoladice ili slično za vraćanje energije, kao i ona obojena pića, isotonici ili kako se već zovu. Tek onda razmišljam o opremi za rad – telefonu, eksternim baterijama i slično. 

Koliko je danas rizično biti novinar na ulici? Da li su pritisci i opasnosti češće dolazili od policije, od pojedinih maskiranih grupa ili sa neke treće strane? I kako ti pritisci izgledaju?

– U poslednje vreme najviše problema dolazi od policije/Žandarmerije. Oni se prave da ne vide jasno obeležene novinare i neretko ih udaraju, šutiraju, ili makar zakače štitom u prolazu. Ja sam do sada uspeo da sve to izbegnem, ali kolege poput Žareta, Lee Apro ili Emira Kahrimanovića nisu. 

Sa druge strane, tu su i društvene mreže i taj virtuelni svet, u njemu su opasnosti podjednako strašne. Koleginica Sanja Eker se u jednom momentu zbog svog izveštavanja susrela sa kampanjom najgnusnijih pretnji upućenih njoj i njenoj porodici i deci, a koju su predvodili funkcioneri SNS, da bi je orkestrirano preuzeli tabloidi. Siguran sam da joj tada nije bilo svejedno na ulici.  

U principu, kada se građani nađu s naprednjacima u istom prostoru, onda opasnost preti od njihovih pristalica/batinaša. Za sada smo mimo protesta bezbedni. Bar se nadam. 

Protesti i incidenti se često dešavaju na više mesta istovremeno. Kako uspevaš da pokriješ sve, da se snađeš u toj dinamici i da ostaneš veran činjenicama?

– Jako teško. Ali, tu do izražaja dolazi naša mala Novosadska redakcija. Više kolega i koleginica iz nekoliko medija je u njoj, pa razmenjujemo informacije i pomažemo jedni drugima. Jedno vreme smo uveče pravili rasporede događaja po danima, pa se delili ko će gde i šta da pokrije. Uglavnom, uvek neko može da nešto proveri, dok je neko na nekom drugom događaju.

Kako uopšte proveravaš pouzdanost informacije u trenucima kada se sve odvija brzo, kada ima puno glasina, snimaka, kontradiktornih izjava, ali i manipulacija sa različitih strana?

– Kada sam na terenu, onda se fokusiram samo na to. Sve drugo što stigne do mene prosledim kolegama u redakciju da se time bave ako ima vremena. Jednostavno, na terenu se situacija menja iz minuta u minut i tu nema baš mnogo mogućnosti za valjane provere. Bila je, na primer, glasina da policija upada u Pravni, a pošto smo bili sa druge strane kod Filozofskog, otišao sam da proverim, trebalo mi je za to pet-šest minuta, a izbegli smo dodatnu pometnju jer se ispostavilo da se ne dešava ništa. 

Problem je što i građani pokušavaju da na licu mesta provere glasine zaustavljajući nas sa PRESS prslucima. Tako mi je, na primer, ispred DIF-a 1. septembra u kratkom roku prišlo troje različitih ljudi, sa porukom da se dešava upad u Filozofski fakultet. Taj faks je udaljen 500 metara od DIF-a i ne možeš baš da odmah otrčiš do tamo, a i policija je u tom momentu u zgradi bila već sedmi dan. Zbog toga sam to javio u grupu, i jedan od kolega je rekao da je blizu Filozofskog, pa da će proveriti. U međuvremenu sam ispred DIF-a našao profesoricu sa Filozofskog, koja mi je, na osnovu informacija iz neke njihove profesorske grupe, rekla da je u pitanju lažna uzbuna. Sve to trajalo je desetak minuta, ali smo na kraju raščivijali i izbegli dalju zabunu.

Studentski profili ili Vajber grupe zborova su dosta pouzdane, to smo utvrdili proteklih meseci jer, iako i tamo ima mnogo nagađanja i različitih informacija, vrlo brzo se neko javi sa pravom informacijom. 

Kada pogledaš stanje medija u Srbiji danas – da li misliš da je novinarstvo ugroženije nego ranije? Nedostaje li profesionalnih redakcija, ili je problem što i same medijske kuće odražavaju podele koje vidimo u društvu?

– Ako misliš na vlast, jeste, ugroženije je. Ako misliš na publiku odnosno građane, mislim da novinarstvo ima dobru perspektivu. Jer, građani sada jasno vide ko radi u njihovom interesu, a ko sprovodi propagandu. Mislim da nam ne nedostaje profesionalnih redakcija, nego novaca. Svi mediji na lokalu kubure sa par ljudi jer nemaju sredstava da zaposle više. A kada bi postojeći mediji imali tu mogućnost, da svaka redakcija zaposli po još, recimo, pet-šest ljudi, onda bi i njihov uticaj bio daleko veći jer bi mogli da pokriju još više različitih tema, što danas nije slučaj.

Mislim da će razrešenje situacije u društvu, pored političke, raščistiti i medijsku scenu. Ne mogu da zamislim da nakon što ode Vučić i dalje opstanu Informeri, Pinkovi ili ove lokalne trovačnice kojih ima na stotine i u koje se sliva sav novac sa javnih konkursa iako ne poštuju ni zakone, a ni uzuse profesije. Najbolji primer te nove građanske svesti je Novi Pazar, tamo su studenti tražili od Gradske uprave da raskine ugovor sa Informerom.

Koliko je lokalno novinarstvo važno u ovakvim kriznim situacijama? Šta lokalni mediji mogu da pruže što možda „veliki“ mediji ne mogu?

– Lokalni mediji mogu da pruže brzinu, kao i raznovrsnost tema i sagovornika. „Veliki mediji“ imaju manje mogućnosti jer sa malim brojem ljudi moraju da pokrivaju veću površinu, te su im često povodi za priče upravo ono što je prethodno objavio neki lokalni medij. To je više kao neka simbioza – lokalni medij objavi nekakvu aferu, video ili vest iz nekog mesta, onda je prenese veći medij, pa priča dobije dodatnu pažnju javnosti. Nakon toga ljudi u toj lokalnoj sredini, u potrazi za dodatnim informacijama, prate pomenuti lokalni medij i tako u krug. 

Kako sve to utiče na tvoj privatni život – na vreme koje imaš za porodicu, za sebe? Šta ti najteže pada?

– Utiče prilično loše. Pogotovo kada se vežu događaji, pa danima za redom moram da provedem po sedam-osam sati na ulici. Dešava se da dođem kući u jedan po ponoći, a onda je već za 8 ili 9 zakazan skup ispred suda ili blokada neke od desetina osnovnih i srednjih škola. Ako je prethodno veče bilo napeto, ako je bilo incidenata ili hapšenja, onda će se to sasvim sigurno nastaviti i ujutro ispred suda ili na nekoj drugoj lokaciji. 

Ranije se dešavalo da bukvalno kod kuće budem par sati, a sve ostalo na ulici. Kada je blokirana zgrada Radio-televizije na Mišeluku, to je bilo nakon napornog dana. Sećam se da smo se u našoj novinarskoj grupi kasno uveče dogovarali oko sutrašnjih događaja, pa je neko javio da je blokiran RTS. Onda smo se zezali kako će sad i RTV. Vrlo brzo je došla potvrda da će studenti krenuti na Mišeluk i mi smo se, već spremni za krevet, organizovali u kratkom roku, pokupili jedni druge po gradu i uputili se ka zgradi te televizije. Ja sam ostao tada do pola četiri, a ujutro je već bilo drugih najavljenih događaja koje je valjalo ispratiti.

Dakle, osim što je teško fizički, pogotovo za nas starije (ha,ha), teško je i psihički. Jer, kada te prethodno veče gađaju vatrometom i flašama, alatom i topovskim udarima, a onda ujutro odmah ideš na novu blokadu ili protest, pa opet ne jedeš normalno, ne vidiš porodicu ili ne spavaš kako treba, naravno da ne možeš biti u redu. 

Prvih meseci nakon pada nadstrešnice sam izostajao sa svih mogućih privatnih i društvenih događaja koji nemaju veze s protestima (rođendani, druženja i slično). Pa, čak smo i Novu godinu dočekali na Trgu slobode, po užasnoj hladnoći, dok su naše porodice bile kod kuće i slavile bez nas. Sada je malo drugačije, nema baš pet događaja istovremeno, pa sam uspeo da malo napravim neki balans i da ponekad odem negde na par sati s porodicom ili kod prijatelja i isključim se iz svakodnevice.  

NDNV je obezbedio i prihološku pomoć za svoje članove, pa sam se i tu prijavio, za sada to ide dobro. Ali, jesen donosi novu energiju, već sada ponovo ima događaja svakog dana, i vikendom, pa se nadam da ću ovoga puta uspeti da održim nekakav balans. 

Kada pogledaš unazad na sav prepešačeni teren i sve rizike koje si prošao – šta ti daje snagu da i dalje izlaziš na teren i ostaješ veran novinarstvu? 

– Iskreno, mislim da je to borba za slobodu koja se ovih dana vodi. Imali smo proteste godinama unazad, ali nikada nisu ovako čvrsto obuhvatili celo društvo i trajali ovoliko dugo, uprkos svim alatima koje vlast upotrebljava protiv njih. Jesu poljoprivrednici, prosvetari i Univerzitet poneli najveći teret, ali se u borbu uključilo mnogo drugih ljudi. Vidimo to i po solidarnim akcijama prikupljanja pomoći, na primer, u slučaju prevoznika Milomira Jaćimovića kojem su građani donirali za kupovinu novih autobusa ili IT sektora koji je donirao za plate prosvetarima.

Svoj doprinos dajem time što sam u prvim linijama i što pokušavam da izvestim o svemu što mislim da je važno da javnost zna i da ne ostane tabloidna propaganda jedino što je dostupno. Po interakcijama na sopstvenim društvenim mrežama vidim da su ljudi željni da vide i čuju ono što se stvarno dešava i da budu upoznati sa detaljima koji ne stignu da se pojave u medijskim izveštajima. 

Da li je to dovoljno – možda nije, ali ako svako u svojoj branši da svoj maksimum, onda će sve ovo da se brže privede pravednom kraju. Brže će ovo društvo dobiti priliku da se izgradi kao jedno moderno, demokratsko i civilizovano društvo u kojem se za korupciju i smrt ljudi odgovara dugogodišnjim zatvorskim kaznama. Kao što se odgovara i za uzurpaciju institucija, kršenje ustava i zakona, saradnju sa kriminalnim klanovima, prodaju državnih i prirodnih resursa – sve ono što čini trinaestogodišnje nasleđe SNS.

(Magločistač, foto: lična arhiva)