Bivša potpredsednica G17 plus i doskorašnja potpredsednica Vlade Vojvodine Ivana Dulić Marković kaže da je poražavajuće što je jedno dobro rešenje kao što je uvođenje institucije nacionalnih saveta na prvim neposrednim izborima tih organa ispolitizovano. U intervjuu za portal autonomija.info, ona je ocenila da je stranačka jagma za mandatima u manjinskim parlamentima pokazala da u našem društvu ništa ne može da bude izvan dnevne politike.
– Iako je Zakon o nacionalnim savetima dobar propis, jer uvodi standarde koji bi mogli da doprinesu da manjine više utiču na pitanja koja se tiču obrazovanja, kulture i informisanja, u izbornoj kampanji sve to se pretvorilo u mehanizam koji služi partijama da ostvare rezultat. Pretpostavljam da se zbog toga u tu kampanju uključila i Demokratska stranka. G17 plus se nije uključio jer je zauzet svojim internim stvarima, pa se u Vojvodini nije ni setio manjina. Ali, poražavajuće je što su gotovo sve stranke ovaj proces formiranja nacionalnih saveta shvatile kao pripremu za naredne redovne izbore – istakla je ona.
Dodala je da je to samo još jedan primer da političkoj eliti u Srbiji nije važna suština, odnosno „izgradnja građanskog društva u kojem se u izbornim procesima cene sposobnosti, pre svega, i u kojem će pravo manjina na jezik, kulturu, informisanje i obrazovanje postati standard“.

Kako vidite politiku pokrajinske Vlade danas nekoliko meseci nakon usvajanja Statuta APV, s obzirom da taj akt ne može da se primenjuje jer za to nisu obezbeđeni osnovni mehanizmi – imovina i prihodi?
– Već je u tom dugom procesu donošenja Statuta bilo sasvim jasno da ne postoji istinska volja da se napravi takav akt koji će doprineti da se što se više i prava i odgovornosti Vojvodini zaista vrati. Međutim, pošto je danas sve samo pi-ar ili dnevna vest, tako je i usvajanje Statuta prošlo na tom niovu – dnevne vesti. Jer, niko više ne govori o vraćanju imovine opštinama i pokrajini, niti o finansiranju nadležnosti Vojvodine. S druge strane, pokrajinska Vlada, čini mi se, radi ono što može u takvim okolnostima, i dobro je što je program njenog rada koncentrisan na programe zapošljavanja, koliko je to moguće. Ali, sve što se čini, čini se samo zbog nedostatka novca, a ne zbog toga što je to zacrtana politika pokrajinske vlasti.

U kojoj meri je Vojvodina dobrovoljno pristala da se odrekne mehanizama kao što su imovina i prihodi, prihvatajući samo „gole“ nadležnosti?
– Sigurna sam da pokrajinska vlast, niti stranke koje čine vladajuću koaliciju u Vojvodini nisu ni imali izbora. Iako lično smatram da bi bilo bolje da Statut nije usvojen, nego što je to učinjeno u tako problematičnom kontekstu, jer, da je stav iz Vojvodine bio oštriji, možda bi se nešto brže i kvalitetnije rešavalo. Međutim, zbog datih odnosa snaga, realno, druga opcija bila je totalna politička propast da se odustalo od kakvog-takvog statuta i zakona o nadležnostima. Dobro je što je Statut otvorio polemiku o Vojvodini, ali nije dobro što je rezultat izostao jer smo dobili polovično rešenje, dok očigledno nikog više niti ne interesuje šta će se dalje dešavati u tom pogledu.

Koliko je realna priča o decentralizaciji, koju potencira i nova Unija regiona Srbije, u okolnostima kad se odbija skupštinska rasprava o vraćanju imovine lokalanim samoupravama, ili pak o prihodima APV, dok se javnost zabavlja pričama o nepristojno bogatim ljudima u Srbiji, o tajkunskim mostovima?
– Očigledno je da se prioriteti i Vlade i predsednika Srbije zasnivaju na „povlađivanju“ građanima oko tema koje ih najviše bole. Pretpostavljam da su građani u anketama verovatno kao problem tagetirali i bogate ljude, tajkune… Jer, valjda se lakše živi ako je neko drugi kriv, pošto je siromaštvo zaista zastrašujuće. A to političari onda koriste u dnevno-političke svrhe i za vlastiti pi-ar. Nažalost, suštinski se ništa ne čini da građani bolje žive. A jedan od mehanizama kojima bi se taj boljitak omogućio je i sprovođenje procesa decentralizacije. Naime, opštinama i gradovima se ne vraća imovina, iako svi dobro znaju da bi to bio mehanizam koji bi omogućio lakše rešavanje nagomilanih problema. A najevidentniji dokaz da ne postoji ni minimum volje da se vlast spusti na lokalni nivo jeste drastično smanjenje transfera lokalnim samoupravama. Time je zapravo centralna vlast pokazala da nema nikakvu nameru da se odrekne dela vlasti i novca u korist lokalnih samouprava. Njihova poruka bila je zapravo: mi bolje od vas znamo potrošiti vaš novac. Međutim, mene više zabrinjava što su preko toga ćutke prešli i predstavnici lokalnih samouprava, koji su dozvolili da im se oduzme ogroman novac. Očigledno je da je njihovo ćutanje posledica partijske države, s obzirom da su svi oni partijski sledbenici i onaj ko bi se pobunio sigurno ne bi dobro priošao, osim ako nije Goran Ješić.

Menja li se bitno pozicija G17 plus u Vojvodini nakon formiranja Unije regiona Srbije, s obzirom da se u Vojvodini više favorizuju druge članice te Unije, kao što su Narodna partija Maje Gojković i Vojvođanska partija?
– Bilo bi strašno i veoma zabrinjavajuće da vojvođanski G17 plus ostane u senci Narodne partije ili Vojvođanske partije. Ne slažem se s tim da partije ne treba da vode politiku, već da se bave problemima građana, kako se to sad propagira. Različite stranke i postoje kao političke organizacije, jer treba da ponude svoju prepoznatljivu politiku. A ako politika nije prepoznatljiva, onda građani neće imati razloga da glasaju za tu opciju. Uostalom, sa čela Pokrajinskog odbora G17 plus povukla sam se jer su mnogi u stranci zamerali da u Vojvodini vodimo neku drugu politiku u odnosu na onu koja se vodi na nivou stranke u Beogradu. A u takvoj percepciji ja sam prepoznata kao „krivac“. Međutim, ne vidim da je G17 plus u Vojvodini u međuvremenu izgradio novi identitet, mada mislim da svakom treba pružiti priliku.

Svetlana Ratkov