Skoro svi članovi Vlade slažu se da je neophodna nabavka novog aviona (30 miliona evra) namenjenog službenim putovanjima državnih zvaničnika. Kažu da je reč o velikom izdatku, ali rizik da bi neko mogao da strada u trošnom „falkonu” ipak prevladava. (Blic, Složan vapaj ministara: Nov avion ili izgibosmo, 24. 10. 2012.)

Francuski predsednik Fransoa Oland je uveo mere štednje koje su najviše pogodile bogate biznismene, političare, javne službenike, itd. Podigao Oland poreze ali bogatima, skresao plate političarima i javnim službenicima, rasprodao službena vozila komentarišući da političari i funkcioneri imaju dovoljno visoke plate da sebi mogu da priušte automobile. Sve u svemu, Oland je napravio takve reforme kojima je uštedeo mnogo para francuskoj državi i to može biti uzor mnogim zemljama kako da reše svoje finansijske probleme. Kažu da evropski neoliberali strahuju od socijalnog koncepta koji je sproveo Oland u Francuskoj, jer pruža alternativni model za prevazilaženje ekonomske krize, a da se pritom uštede ne ostvaruju preko leđa običnih građana.

Naš premijer Ivica Dačić je veliki fan francuskog predsednika i ljubitelj njegovih socijalnih mera, ali ne u “svojoj kući”… Voli naš premijer da vidi kako se socijalna pravda ostvaruje tamo negde u Francuskoj, ali nije spreman da iste stvari uradi u Srbiji. Dobro, teško je porediti Srbiju i Francusku, ali ipak Dačić može da neke stvari da preuzme od Olanda i sprovede ih u delo. Šta bi falilo da premijer malo odere naše tajkune većim porezima? Zašto se stalno mora izlaziti u susret raznim uvozničko/izvozničkim lobijima ili dopuštati da oni formiraju cene koje im odgovaraju bez obzira na platežnu moć građana? Ima mnogo stvari koje bi se mogle uraditi baš po uzoru na Olandove mere štednje, ali naravno da našem premijeru, kao i celokupnoj političkoj eliti, ne pada na pamet da se zameraju onima koji ih finansiraju. Pričao je Dačić priče, za vreme predizborne kampanje, o socijalnoj pravdi, ali kako je postao premijer Ivica više ovu temu i ne spominje. Možda premijer ima “pametnija” posla jer sada mora da se bori za Kosovo koje i on smatra „izgubljenim”, ali će se boriti svim sredstvima da ne prizna nezavisnost Kosova. Čemu ova mazohistička upornost oko mantre nepriznanja kada je i vrapcima jasno da Srbija pregovara sa državom Kosovo i bori se da izvuče što je moguće bolji položaj za Srbe na Kosovu.

U ovoj državi svi imaju preča posla od bavljenja socijalno-ekonomskim statusom. Čudno ali istinito, ovde će i najsiromašniji građani retko nekog konkretno optužiti za svoj loš položaj već će protestvovati protiv tamo nekih apstraktnih političara, tajkuna i sl. Kako inače razumeti da neki lažljivo-prevrtljivi političari, a takvih je većina, ostaju u politici i vode svoje biznise bez većih problema? Eventualno se neko od političkih populista seti da pokrene “veliku” aferu sa sve korupcijom, mitom, otuđivanjem imovine, itd, ali znamo kako se to završi… Pa u Srbiji ni sindikati, koji bi trebali da brane prava radnika, ne rade svoj posao. Slušam i gledam predstavnike sindikata kako posle poziva na proteste, zbog visokih cena osnovnih namirnica, najedanput odustaju od svega jer je Vlada Srbije ipak nešto ispunila od obećanja o pojeftinjenju ulja, šećera, hleba, itd. Kao da su sindikati jedva dočekali da Vlada učini bilo šta u korist napaćenih građana pa da momentalno odustanu od protesta jer znaju da je u Srbiji radnička klasa razočarana, sluđena, izgubljena, ispolitizirana i da se ne bi odazvala na najavljene proteste. Radnici naprosto više ne veruju nikome jer slušaju političare koji im pričaju bajke, a potom se vraćaju u realnost gde se teško živi, zapravo jedva i preživljava. Ko kupuje namirnice u samoposluzi, lako može da se uveri da su pojeftinjenja simbolična ili su pak čisti mit – svakoga dana cene su više, a standard običnih ljudi sve niži i to je istina od koje ne može pobeći politički populizam ma sa čije strane dolazio.

Kada nam bace malo brašna, šećera, ulja i igara i tako zadovolji, privremeno, nezaježljivi radinički apetit, onda se vlada Srbije vrati svojim “redovnim” dužnostima: Kosovo, mito i korupcija, nove investicije, izgradnja Koridora 10, a odmah potom i 11 – Mrkonjić & the greatest hits, novi krediti MMF-a – Dinkić & the best of, a u opticaju je i novi avion bez kojeg vlada ne može jer nećemo da se brukamo po svetu. Ono što treba vladi Srbije je novi Falkon, koji košta 30 miliona eura i građani Srbije moraju da joj izađu u susret, jer članovi Vlade neće da rizikuju svoje živote leteći u starom Falkonu koji se stalno kvari. Rizikujući da dobijem packu od premijera i javnosti, svesno i pri zdravoj pameti izjavljujem da bi kvar aviona u vazduhu, sa celokupnom Vladom u njemu, bio civilizacijski iskorak za Srbiju.

(Autonomija)