Dijalog između Kosova i Srbije pod okriljem Brisela je u zastoju. Uprkos navodnom proboju postignutom 2023. godine tokom pregovora u Ohridu i Briselu, odnosi između dve zemlje nastavljaju da se pogoršavaju, a u obe prestonice vlada slab interes za napredak, usled ozbiljnih unutrašnjih izazova. Stanovnici opština sa srpskom većinom na Kosovu našli su se na udaru, jer su kosovske vlasti zatvorile paralelne institucije koje finansira Beograd, čime je veliki deo stanovništva ostao bez socijalnih davanja. Pošto je zastoj verovatno trajan u mesecima koji dolaze, nova ekipa EU može igrati važnu ulogu u olakšavanju praktičnih rešenja na terenu, sprečavajući dalje raspadanje i marginalizaciju kosovskih Srba i drugih ranjivih grupa.

Dijalog u limbu, raspad na terenu

Dijalog visokog nivoa, podržan od strane Generalne skupštine UN, započet je 2011. godine sa četiri ključna cilja: da bude „faktor mira, bezbednosti i stabilnosti u regionu“; „da promoviše saradnju“; „ostvari napredak na putu ka Evropskoj uniji“; i „poboljša živote ljudi“. Postignuti su određeni uspesi u svim oblastima, naročito na tehničkom nivou, ali konačno političko rešenje nije postignuto. Mnogi od oko 90 sporazuma i dalje čekaju (punu) implementaciju, a poslednjih godina primećen je zabrinjavajući regres, naročito kada je reč o životima onih koji su najviše pogođeni izostankom normalizacije. Kao rezultat toga, dijalog više funkcioniše u režimu upravljanja krizama nego kao mehanizam za konkretne rezultate na terenu.

Ovo se posebno odnosi na opštine sa srpskom većinom na severu Kosova. Od 2021. godine, vlada premijera Albina Kurtija demontira paralelne srpske institucije koje smatra nezakonitim. Na inicijativu Beograda, Srbi na Kosovu su masovno podneli ostavke na javne funkcije u novembru 2022, ostavljajući zajednicu bez predstavnika na nacionalnom, opštinskom i sudskom nivou, kao i u policiji. Lokalni izbori u četiri severne opštine – Leposaviću, Severnoj Mitrovici, Zubinom Potoku i Zvečanu – zatim su bojkotovani, što je dovelo do izbora nesrpskih gradonačelnika i izazvalo nasilne nerede. Kada je teroristička grupa oko ozloglašenog srpskog biznismena Milana Radoičića ubila policajca kod Banjske u septembru 2023, a srpske snage se okupile na granici, strahovi od ponovnog sukoba su se intenzivirali.

Nakon toga, kosovska vlada je paralelne institucije koje vodi Srbija označila kao bezbednosnu pretnju i pokrenula njihovo zatvaranje. Iako je pitanje paralelnih institucija već bilo obuhvaćeno Briselskim sporazumom iz 2013. godine, rešenja su više puta odlagana. Zabrana dinara i zatvaranje kancelarija koje upravljaju socijalnim davanjima pogađa oko 90% stanovnika opština sa srpskom većinom, bez ponuđenih alternativa. EU i njene članice u međuvremenu pojačavaju pritisak na Prištinu da pokrene još jedan ključni dogovor – formiranje Zajednice opština sa srpskom većinom (ZSO), koja bi olakšala reintegraciju Srba u kosovske strukture i ojačala njihovo učešće. Predloženi statuti ZSO predviđaju značajnu autonomiju u oblastima obrazovanja, zdravstva, urbanog i ruralnog planiranja i ekonomije. Međutim, s obzirom na aktuelne političke krize u obe zemlje – masovne proteste u Srbiji i blokadu formiranja parlamenta na Kosovu – nijedan lider trenutno nije sklon ozbiljnom angažmanu, dok lokalno stanovništvo ponovo snosi posledice političkog zastoja.

Prioritet lokalne potrebe

Pošto ne postoji jasna volja obe vlade da prevaziđu politički zastoj, EU se kao facilitator dijaloga nalazi u neobičnoj poziciji. Generalno, bila je uspešnija u sprovođenju tehničkih sporazuma nego političkih. Primer za to je uspešna integracija (do novembra 2022.) policije i pravosuđa u opštinama sa srpskom većinom. EU bi se stoga ponovo trebalo fokusirati na lokalni nivo i tražiti rešenja za preostala pitanja koja otežavaju svakodnevni život nevećinskih zajednica, naročito u vezi sa paralelnim strukturama poput škola, zdravstvenih ustanova i sistema socijalne pomoći.

Da bi bila uspešna, nova strategija dijaloga mora osigurati lokalno vlasništvo nad predloženim rešenjima. EU nikada nije imala dublji angažman sa civilnim društvom i lokalnim akterima promena, što je u prošlosti značilo da je uspešna integracija zavisila od saradnje Beograda i njegovih klijentelističkih mreža na terenu. Dijalog je stoga uvek bio vođen od strane elita i trenutno je taoc istih. Stalno upravljanje krizama, posebno u severnim opštinama, direktna je posledica ove dinamike koju je EU nenamerno stvorila. Dodatno, jednostrani potezi Prištine – od zatvaranja ključnih paralelnih institucija za pružanje socijalnih usluga do bezbednosne militarizacije severa Kosova – pogoršali su situaciju, povećali nepoverenje i nesigurnost među nevećinskim zajednicama. Ova „prisilna integracija“ ne doprinosi lojalnosti kosovskom sistemu, naročito ako ne postoje održive alternative, već postiže suprotan efekat. S druge strane, ni srpska strana ne stavlja lokalne potrebe u prvi plan, već ih Beograd često instrumentalizuje umesto da ih rešava. Bez lokalnog vlasništva nad dijalogom i održive stabilnosti na severu, taj prostor će i dalje biti žarište kriza – kao što je bio poslednjih godina.

S obzirom na tendenciju sadašnje kosovske vlade da zatvara paralelne institucije koje pružaju socijalnu sigurnost – što su prethodne vlade izbegavale – rešenja za pogođene zajednice moraju biti prioritet. Trenutna situacija prisiljava mnoge kosovske Srbe da putuju stotinama kilometara do Srbije kako bi ostvarili socijalna prava, dok se oni koji iz raznih razloga ne mogu dobiti kosovske lične karte plaše da će uskoro biti potpuno isključeni. Bez rešavanja pitanja socijalne pomoći, paralelnog obrazovanja i zdravstvene zaštite, doći će do daljeg raslojavanja zajednice i iseljavanja Srba sa Kosova, naročito sa severa. I druge nevećinske zajednice, poput Gorana, Bošnjaka ili Roma, takođe zavise od usluga koje pružaju ove paralelne strukture i sličnog su položaja. EU bi trebalo ozbiljnije da shvati tešku situaciju u vezi sa ljudskom bezbednošću u opštinama sa srpskom većinom, jer je ona glavni uzrok ovog iseljavanja. Te institucije možda deluju manje politički, ali su ključne za opstanak zajednica i kvalitet života, te ih ne treba tretirati kao ostale paralelne strukture.

Za dalji napredak, EU bi mogla da predloži praktična rešenja za ove institucije, zasnovana na postojećim modelima unutar Unije. Model nemačkih škola u inostranstvu mogao bi poslužiti kao rešenje za škole koje vodi Srbija, dok bi univerzitet Andraši u Mađarskoj mogao poslužiti kao model za Univerzitet u Severnoj Mitrovici. Rešenja za institucije u oblasti socijalne zaštite trebalo bi da budu prilagođena lokalnim uslovima i da odgovore na najhitnije potrebe pogođenih ljudi. Takođe bi trebalo uložiti više diplomatskog napora u njihovu realizaciju. Iako trenutno ne postoji politički zamah za (punu) implementaciju ZSO, ova praktična rešenja mogla bi postaviti temelje za buduću institucionalizaciju i obezbediti lokalni legitimitet.

Predstojeći lokalni izbori na Kosovu, planirani za jesen 2025. predstavljaju priliku da se započne (ponovno) angažovanje na lokalnom nivou, budući da su kosovski Srbi najavili učešće, što bi moglo prekinuti institucionalni zastoj koji postoji od 2022. godine i olakšati njihovu reintegraciju. EU bi to trebalo da iskoristi kao katalizator, ne samo za konsultacije sa elitama – kao što je sadašnja praksa – već i za proširenje konsultacija i aktivnog učešća u dijalogu i njegovim mogućim rešenjima na lokalno civilno društvo i aktere promena. Samo na taj način dijalog može ispuniti svoj četvrti, i verovatno najvažniji cilj: da poboljša živote ljudi na terenu.

Frauke M. Seebass i Marina Vulović (biepag.eu/foto: Pixabay)