Više od tri decenije nakon što su evropske integracije postale obećanje jednakih šansi za sve, romske zajednice ostaju najvidljiviji primer neuspeha tog obećanja. Diskriminacija, prostorna segregacija, sistemsko siromaštvo, pa čak i policijska brutalnost – sve su to svakodnevne realnosti za milione Roma i Romkinja širom kontinenta, uključujući i Srbiju, gde su romska naselja i dalje bez struje, pijaće vode i pristupa zdravstvenim i obrazovnim institucijama.

Povodom nedavno obeleženog Međunarodnog dana Roma, razgovarali smo sa Džonatanom Lijem, direktorom za zagovaranje i komunikacije Evropskog centra za prava Roma (ERRC) iz Brisela – organizacije koja koristi pravo kao alat borbe protiv rasizma i sistemskog isključivanja.

Na osnovu vašeg iskustva u ERRC-u, koje su ključne razlike u pristupu obrazovanju i zapošljavanju Roma u različitim evropskim zemljama? Da li primećujete zajedničke prepreke koje prevazilaze nacionalne granice?

“U poređenju s većinskim stanovništvom, pa čak i s drugim etničkim manjinama u Evropi, procenat Roma koji dobijaju visoko obrazovanje je zanemarljivo mali – kreće se između 1 i 4% širom kontinenta. Generalno, situacija je lošija u zemljama gde Romi žive u ekstremnom, rasno obojenom siromaštvu u segregisanim zajednicama, a nešto je bolja u multikulturnijim društvima zapadne Evrope. Ali i dalje govorimo o razlikama od nekoliko procentnih poena. Na primer, u Velikoj Britaniji 2021. godine bilo je samo 660 identifikovanih romskih ili putujućih studenata na univerzitetima.

Gde god postoji prostorna isključenost – romske zajednice koje žive u siromašnim uslovima, odvojene od ostatka društva – beleže se i niske stope zaposlenosti. Problem je začarani krug i proizlazi iz diskriminacije. Ako imate loš pristup obrazovanju, ako ste pohađali segregisanu školu, ako živite u materijalnom siromaštvu bez tekuće vode, redovnog strujnog napajanja ili javne infrastrukture, kako realno možete da dobijete stabilan posao? Nije slučajnost to što su Romi generalno najsiromašniji i najisključeniji ljudi u skoro svakoj evropskoj zemlji. To je posledica vekovne rasne mržnje.”

Kada sistem funkcioniše tako da isključuje

Kako ocenjujete efikasnost različitih evropskih politika i programa usmerenih na poboljšanje obrazovnih i radnih mogućnosti za Rome i Romkinje? Da li postoje primeri dobre prakse koje bi se mogle primeniti u Srbiji i Vojvodini?

“ERRC retko koristi izraz „dobre prakse“ – mi više volimo da pokrećemo sudske postupke. Generalno, broj stvarno efikasnih intervencija na bilo kom nivou iznad lokalnog je toliko mali da postaje irelevantan u odnosu na sve „najgore prakse“.

Postoji osnovni nedostatak političke volje u celom političkom spektru da se prekine sa faktičkim aparthejdom nad Romima u Evropi. To je posledica duboko ukorenjenog rasizma prema Romima u našim društvima.

„Anticiganizam“ – specifičan oblik rasizma prema ljudima koje društvo smatra „Ciganima“ – sastavni je deo evropskih kultura. Zbog toga je toliko uobičajen i neupadljiv. I zbog toga ga je toliko teško efikasno osporiti i naterati ljude da im bude stalo.

Mislim da je teško pronaći sistemski pristup i politički nivo za zaustavljanje marginalizacije Roma jer je upravo sistem taj koji je njen uzrok. Na svim nivoima, državne vlasti u Evropi neguju institucionalni rasizam koji uskraćuje Romima jednak pristup pravima i privilegijama koje većina ljudi podrazumeva – kao što su pristup lekaru, električna energija, voda, adekvatno stanovanje, pristojno obrazovanje.

Ako je anticiganizam deo naše kulture više od pola milenijuma, i za to vreme je postajao sve složeniji, dublji i prožimao svaki nivo institucija i razmišljanja, bilo bi naivno misliti da možemo poništiti taj proces za 25 godina sa relativno malim ulaganjem i slabom političkom voljom. Složeni rasizam izgrađivan vekovima ne može se iskoreniti za nekoliko decenija.

U isto vreme – to ne sme biti izgovor ni za vlade članica ni za Evropsku komisiju. Takozvano „romsko pitanje“ nije toliko komplikovano koliko se tvrdi. Postoje standardna rešenja koja bi ublažila, ako ne i izlečila mnoge simptome rasizma. Na primer – nastavak postojanja segregisanih, siromašnih zajednica je svakodnevni rasistički izbor. Da su države članice zaista ulagale u stambene programe poslednje dve decenije, umesto da daju prazna obećanja na konferencijama, mogle su smanjiti segregaciju, što bi imalo ogromne pozitivne efekte.

Povremeno postoje i lokalni političari koji imaju veliku moć da poboljšaju živote romskih zajednica. Ti ljudi često ostavljaju lične političke ambicije po strani da bi se borili protiv diskriminacije u sopstvenim sredinama. Nažalost, takvi pošteni ljudi su danas sve ređi.”

U kontekstu vašeg rada u ERRC-u, da li nailazite na slučajeve gde Romkinje u različitim evropskim zemljama nailaze na specifične prepreke na tržištu rada u odnosu na Rome? Koje su to prepreke i kako im pristupiti?

“Apsolutno. Romkinje, kao i žene generalno, snose teret unutar romskih porodica koji ih često sprečava ili im umanjuje šanse za zapošljavanje. U vrlo siromašnim zajednicama širom sveta, rodne uloge u kućnim poslovima i pristupu obrazovanju sprečavaju žene da ravnopravno učestvuju na tržištu rada. Isto važi i za Rome koji žive u rasno obojenom siromaštvu u Evropi. Na primer, zadatak donošenja vode (jer nema gradske vodovodne mreže) najčešće pada na žene i devojčice. Rani brakovi, kao taktika preživljavanja siromašnih širom sveta, dovode do ranijeg napuštanja škole i ranog osnivanja porodice. Romkinje koje ipak uđu na tržište rada često su izložene diskriminaciji zbog pola, klase i etničke pripadnosti.

Rešenja ne bi trebalo da posmatraju ove prepreke kao „romski problem“. Ovo nisu jedinstveni izazovi i nisu proizvod romske kulture, već ekstremne marginalizacije. Obezbeđivanje pristojnog stanovanja, pristupa vrtićima, zdravstvenoj zaštiti za žene i obrazovanju za zajednicu ne bi preko noći iskorenilo rasizam, ali bi smanjilo nejednakost koju trpe Romkinje i devojčice.”

Uzimajući u obzir vaše znanje o situaciji u različitim evropskim zemljama, koje bi inovativne pristupe mogli uvesti za podršku zapošljavanju Roma i Romkinja iz ruralnih sredina, koje često karakterišu višestruke prepreke?

“Izazovi siromašnih ruralnih zajednica su slični širom Evrope. U tom okviru, romske ruralne zajednice su još ugroženije zbog segregacije. Iskreno – nema magičnog rešenja, nema brzog leka za vekove rasizma i isključenosti. Nijedan „mikro-finansijski“ ni „program romskog preduzetništva“ neće stvoriti uslove neophodne za jednakost i inkluziju.

Neophodna je javna intervencija kako bi se stvorili uslovi u kojima Romi mogu da rade, da idu u školu i uživaju osnovna prava koja se drugima podrazumevaju. Sve drugo pokušava da izleči simptome, a ne uzrok – u ovom slučaju, rasno obojenu segregaciju. Realno, govorimo o decenijama potrebnim da se ostvare pomaci, s obzirom na dubinu isključenosti koju mnoge romske zajednice trpe.

U ERRC-u verujemo da je jedan od načina da se to postigne upravo podnošenje tužbi protiv javnih vlasti koje zanemaruju i diskriminišu romske zajednice. To je važan šok za one na vlasti, ali dugoročno je potrebna istrajna politička volja da bi se situacija promenila.”

Kako posmatrate aktuelnu raspravu o upotrebi termina „ciganizam“ naspram „anticiganizma“ u evropskom kontekstu? Koliki značaj ima precizna terminologija u borbi protiv rasizma i diskriminacije Roma na međunarodnom nivou?

“Anticiganizam imenuje fenomen koji narušava naša društva. To je naziv za oblik rasizma koji se koristi da bi se Romi označili kao „Cigani“, na sličan način kao što antisemitizam opisuje mržnju prema Jevrejima kroz pojam „Semita“.

Ovaj termin se različito prevodi širom Evrope, često kao „anticiganizam“ u slovenskim jezicima. Iako ne govorim srpski, verujem da ovaj izraz – „anticiganizam“ – obuhvata isto značenje kao i na engleskom: da je mržnja usmerena protiv onoga što društvo zamišlja kao „Cigana“, što se koristi za dehumanizaciju i zamenu stvarne slike o Romima.

Realno, ERRC ne posvećuje mnogo vremena pitanju terminologije. Svi znamo kako rasizam izgleda, i nama je važnije kako da ga suzbijemo nego kako da ga imenujemo.”

Od konferencijskih obećanja do prisilnih iseljenja

Na osnovu vašeg rada u ERRC-u, koji su najčešći i najozbiljniji oblici anticiganizma koje susrećete u Evropi? Kako se oni manifestuju kada je reč o pristupu obrazovanju i zapošljavanju?

“ERRC trenutno vodi više od 160 aktivnih pravnih slučajeva u 16 zemalja Evrope. Oko polovine tih slučajeva odnosi se na policijsku brutalnost prema Romima. To je danas najrasprostranjeniji oblik anticiganizma u Evropi – pogađa Rome i na istoku i na zapadu, siromašne i pripadnike srednje klase.

Nakon toga, oko 20% slučajeva odnosi se na prisilna iseljenja romskih zajednica. Obično se to dešava u zemljama koje su prešle na demokratiju nakon pada komunizma, ali kriza prisilnih iseljenja postoji i u Francuskoj i Italiji.

Ostatak slučajeva uključuje pitanja kao što su školska segregacija, rasističko ponašanje u zdravstvenim ustanovama (posebno prema Romkinjama), nedostatak pristupa vodi, diskriminacija romskih izbeglica iz Ukrajine, ekološki rasizam (gde Romi žive u toksičnim, zagađenim sredinama), kao i prekomerno zastupljenost romske dece u sistemu socijalne zaštite zbog diskriminatornog oduzimanja dece iz porodica.

Većina ovih problema se međusobno prepliće i dodatno pojačava. Svi oni utiču na to koliko su Romi u mogućnosti da se školuju i da rade. Teško je opisati koliko su Romi na gotovo svakom nivou uskraćeni za osnovna prava zbog sveprisutne diskriminacije u društvu.”

Koju ulogu imaju međunarodne organizacije poput EU, UN i Saveta Evrope u borbi protiv anticiganizma i promociji prava Roma? Koje su njihove snage i slabosti na tom planu?

“Oni koji imaju najveću moć da utiču na promene nalaze se, po pravilu, na lokalnom i nacionalnom nivou. Jedan lokalni gradonačelnik ima više moći da poboljša ljudska prava romske zajednice nego EU, UN ili Savet Evrope. Ipak, ove međunarodne organizacije imaju značajnu ulogu u pozivanju država na odgovornost. Na primer, Evropski sud za ljudska prava pri Savetu Evrope je često jedina nada za romske zajednice širom kontinenta da dobiju pravdu pred sveprisutnom diskriminacijom.

Međutim, te institucije bi mogle i trebalo bi da učine više u promovisanju pristupa zasnovanog na ljudskim pravima – ne samo za Rome, već i radi zaštite evropskih demokratija od rastuće pretnje autoritarizma i ekstremne desnice. U tom smislu, pitanje romskih prava može se posmatrati kao „kanarinac u rudniku“, pokazatelj zdravlja evropskih demokratija.

Trenutno imamo ekstremno desničarske ili nacionalističke vlade na vlasti u mediteranskim, i nordijskim zemljama, kao i u zemljama centralne i istočne Evrope. U nekima od njih, govor mržnje i dezinformacije o Romima dolaze sa najvišeg nivoa vlasti.

Viktor Orban u Mađarskoj naziva Rome „istorijskim teretom“, Mateo Salvini u Italiji obećava „čišćenje“ Roma „ulicu po ulicu, trg po trg“, a u Bugarskoj je Krasimir Karakačanov pozivao na „ujedinjenje patriotskih snaga protiv podmukle ciganizacije društva“. Taj isti bivši potpredsednik vlade je 2019. izjavio da „moramo da sprovedemo sveobuhvatan program za rešavanje romskog pitanja“.

To je ekstremna verzija politizacije Roma u Evropi, ali istovremeno smatram da je tokom poslednje decenije došlo do približavanja tradicionalne desnice i ekstremne desnice. Za Rome to znači da su politike nekada marginalnih ekstremno desničarskih pokreta počele da prodiru u programe centralno-desničarskih i desnih stranaka. Danas imamo Evropski parlament u kojem više od 50% mesta drži desnica ili ekstremna desnica. Ako bismo koristili ekološke termine – mi se već nalazimo u periodu vanrednog stanja kada je reč o usponu fašizma u Evropi.

U takvim okolnostima, razne strategije, mape puta, konferencije i „integracioni“ programi finansiranja deluju poražavajuće nedovoljno za zadatak izgradnje progresivne politike prema pravima Roma.”

Na osnovu vašeg iskustva u dokumentovanju kršenja ljudskih prava Roma i Romkinja širom Evrope, koje sistemske promene su potrebne da bi se efikasnije borilo protiv diskriminacije i rasizma prema romskoj zajednici na evropskom nivou?

“Postoji mnogo toga što bismo mogli da uradimo u Evropi kako bismo smanjili isključenost Roma i drugih marginalizovanih grupa. Na primer: reforma policije, izgradnja socijalnog stanovanja i njegova pravedna raspodela svima kojima je potrebno, finansiranje socijalne mreže uz posebne mehanizme za suzbijanje institucionalnog rasizma, te potpuna reforma obrazovanja na lokalnom nivou s ciljem ukidanja segregacije tamo gde još uvek postoji.

Vlade sve to već znaju. Nevladine organizacije, tela za jednakost, kancelarije ombudsmana, pa i same državne komisije to su preporučivale iznova i iznova. Takve politike ne bi eliminisale rasizam, ali bi ograničile uslove u kojima on može da buja i u roku od jedne ili dve generacije značajno poboljšale materijalne uslove života miliona Roma.

Zašto to ne rade? Zato što je donošenje politika koje se vide kao pogodnosti za Rome siguran način da izgubite izbore. Suprotno tome, donošenje mera koje se doživljavaju kao „oštre prema Ciganima“ donosi veliki broj glasova. Takođe, u velikom delu Evrope, mnoge od ovih politika se sve više posmatraju kao „levičarske“, iako se zapravo radi o umerenim socijaldemokratskim praksama koje već postoje u mnogim zemljama.

Decenije tzv. politika integracije nisu donele rezultate – nema razloga da verujemo da će isti pristupi, koji su ignorisali rasističke strukture, sada iznenada uspeti. Ono što je zaista potrebno jeste iskrena politička volja da se te strukture isključenosti sruše, bez obzira na otpor predrasudama zaraženog društva. Nije komplikovano – ali nije ni brzo – i upravo je to ono što je neophodno da bi se otpočeo proces okončanja najtežih oblika marginalizacije Roma.”

(Storyteller)