Premijer Ivica Dačić, rodonačelnik srpskog „one-man show“ je od jedne epizode prošle nedelje napravio seriju čiji kraj nije happy end. U razmaku od dva dana premijer suverene države je otišao na noge jednom od 140 činovnika Ministarstva spoljnih poslova Nemačke, koliko Berlin ima ambasadora u svetu da mu rastumači pomoću prevodioca šta je govorio u selu Dragincu od 324 stanovnika i cinkario nemačkom diplomati novinsku agenciju koju njegova vlada plaća da ga je loše razumela. Osim u Beogradu, Nemačka ima ambasadore u egzotičnim mestima kao što su Ašabat, Dušanbej, Lilongve…

Posle dva dana Dačić se upinjao da objasni šta se zbilo u Briselu kada je sedeo nasuprot ravnopravnog po rangu Hašima Tačija, a još dvoje sedelo među njima da ih razdvoji ako zatreba. Kaže za „Blic“ Dačić: „Rekao sam mu, znaš li ti da bi ja sad trebalo da te uhapsim? Ali neću zbog dobrih odnosa da Evropskom unijom“.

Osim što su bili zemljaci u zemlji koje više nema, Dačić i Tači nemaju ništa zajedničko da bi mu Dačić očinski govorio „ti“. Dačić je samo dve godine stariji, studirali su na različitim fakultetima pa nisu bili kolege, na studijama je Dačić osim akademske ganjao karijeru u Saveza komunista, a Tači u Uniji studenata.

Dačić se poverio da je tokom susreta sa Tačijem nosio značku, „a i Tači je nosio neku značku, ali moja je bila veća“. Dačić je nosio barjak Srbije, Tači kosovsku zastavicu. „Posao premijera i jeste da se žrtvuje za svoj narod i ja od toga ne bežim“, rekao je Dačić istom prilikom vagajući omču srpske zastave oko premijerskog vrata.

Dačić je podsetio da je „i Havijer Solana bio na poternicama kad smo s njim pregovarali“. Portal Vesti online saznao je u beogradskoj centrali Interpola 15. marta 2010. da se Solana „nije našao na poternicama Interpola“. Dačić je tada uživao prvi mandat ministra policije.

Dačić je u Vrbasu izjavio da se u Briselu nije rukovao sa Tačijem na početku sastanka, već na kraju. Nekim medijima je odgovaralo da prenesu samo prvu trećinu rečenice, neki čitavu rečenicu. Cenzori su javnost umirili jer je napisano da se nisu rukovali.

Tači je novinaru prištinske televizije Kohavižn rekao da se na početku sastanja rukovao sa predsednikom Vlade Srbije, a „prema evropskom protokolu“. Uveče je Dačić relativizovao šta je rekao u Vrbasu i udovoljio i onima koji su preneli prvi i drugi i treći deo rečenice, pozvavši se na B92: „Ja sam ratovao protiv Tačija, ne znam zašto se ne bih rukovao i razgovarao“.

Dačić je u Vrbasu „izrazio zadovoljstvo što prisustvuje svečanosti kojom se proslavlja jedan ’dobro obavljen posao’“. „Dobro obavljen posao“ je bioenergana koja je trebalo da bude gotova u julu. Od sada će vredne bačke krave uz mleko, a svestrane svinje uz pršutu proizvoditi struju u bioenergani. Početak izgradnje su oktobra 2011. uveličali predsednik vojvođanske vlade Bojan Pajtić i tadašnji ministar za poljoprivredu Dušan Petrović. Ovog oktobra je uz Dačića soficistiranje stajskog đubriva uveličao neokrnjeni Pajtić. Resorni ministar Goran Knežević je bio zauzet jer je čekao presudu za optužbu Tužilaštva za organizovani kriminal.

Za medije u Srbiji u 21. veku rukovanje dvojice premijera je događaj od jedinog i neprocenjivog značaja, iako su arheolozi našli okamenjene primere rukovanja u petom stoleću pre Hrista.

Rukovanje – ludom radovanje

Dačić i Tači su se rukovali na stotu godišnjicu proglašenja Dačićevog rodnog Prizrena „kraljevstvom smrti“. Srpski odredi su oktobra 1912. provaljivali u prizrenske kuće, pljačkajući i ubijajući, bez obzira na pol i godine. Oko 400 ljudi je „iščezlo“ tokom prvih dana srpske vojne uprave. Procenjuje se da je 5.000 Albanaca masakrirano na području Prizrena. Kada srpske trupe nisu našle konje za transport opreme prema Ljumi, upregle su 200 Albanaca prisiljavajući ih da nose 50—60 kilograma tereta sedam časova u noćnom maršu prema zapadu. Nakon svega, komandant Božidar Janković je primorao glavešine grada da pošalju telegram zahvalnosti srpskom kralju Petru „oslobodiocu“.

Tači se po rukovanju vratio u Prištinu u kojoj je oktobra 1912. godine srpska vojska lovila Albance. Pokolji su „doslovno desetkovali“ populaciju. Broj ubijenih albanskih stanovnika Prištine u prvim danima srpske vlasti se procenjuje na 5.000. I tada je Janković naterao gradske oce na telegram zahvalnosti kralju Petru.

(Podaci su iz kompilacije novinskih tekstova pod nazivom „Albanska golgota“ bečkog publiciste Lea Frojndliha /Leo Freundlich/, „Izveštaja o srpskoj invaziji Kosova i Makedonije“ skopskog i skadarskog nadbiskupa Lazara Mjede i teksta iz „The New York Timesa“ pod nazivom „Srpska vojska je ostavila krvavi trag“, opaska TK).

Rukovanje dokazuje da oni koji se rukuju ne drže oružje. Rukovanje je rekvizit susreta, čestitanja, zahvalnosti, sporazumevanja, fer takmičarskog duha. Rukovanje je poruka poverenja, ravnopravnosti, jednakosti, prijateljstva, ljubavi, ali i odmeravanje veličine i znojavosti dlana.

Kad se kao bivši predsednik Srbije Boris Tadić u julu u Dubrovniku rukovao sa Tačijem, Dačić, tada mandatar je izjavio da „za Tadića nije dobro što se sada sreće sa Tačijem“. Na pitanje da li bi se sastao sa Tačijem, Dačić je odgovorio da bi razmislio, „ako bi od toga bilo koristi za Srbiju“. Predsednik Srbije Tomislav Nikolić odao je da se ne bi rukovao sa Tačijem „dok se ne utvrdi da li je činio zločine nad Srbima“. Za tri i po meseca mandator i mandatar su se još jednom razišli. Kamen smutnje je kosovski premijer.

Stisak ruke je fizička intimnost koja ne mora da bude romantična ili erotska, ali može da investira onom drugom virus gripa. Tačija u Srbiji više ne oslovljavaju nadimkom „zmija“ kad je objavljeno da je na planeti u proseku svaka šesta zmija otrovna, u Srbiji svaka treća.

Mandator i mandatar više vole da se ljube nego da se rukuju. Nikolić je u septembru „jednim poljupcem“ poljubio 3.724 članova SNS na svečanoj sednici. U nekim zemljama bivše Juge, u Rusiji, Holandiji i Egiptu ljube se obrazi amo-tamo po tri puta, a u Provansi okrutnih četiri puta.

Istočno-evropski i azijski nomadi iskazuju ljubav tako što jedan drugom nosem natrljaju nos. „Kosovo su okupirali srpski nomadi koji su u 7. veku sa Karpata došli u Iliriju“, pišu kosovski istoričari nejasnih diploma. „Albanci su stigli na Kosovo nakon Srba. Kosovski Albanci su potomci nomadskih stočara iz Trakije“, interpretiraju nadristoričari iz Srbije. Obzirom na visinsku razliku dvojice premijera, viši je natrljao nos nižemu.

Dačić je amater. Radio amater čiji je pozivni znak YU1YU.

(Autonomija)