Jedan od redovnih segmenata na televizijskim kanalima bliskim vlasti je čuđenje oko toga kako i zašto su izbile blokade na fakultetima i studentski protesti – zarade i investicije su nikad veće, dok je nezaposlenost na minimumu. A sve je to postignuto dok je Srbija odolevala pritiscima da prizna Kosovo i uvede sankcije Rusiji. Ovim poentama se, međutim, zaobilazi činjenica da studentski zahtevi – bar u najvećem delu – nisu vezani ni za ekonomsku ni spoljnu politiku. U srži studentskih zahteva je povređen osećaj pravde.

Taj povređeni osećaj pravde tesno je povezan sa utiskom da je korupcija u Srbiji sve rasprostranjenija kao sredstvo za sticanje bogatstva i privilegija. Taj utisak po svemu sudeći ne vara. Transparency International nedavno je objavio svoj redovni izveštaj u kom predstavlja rezultate komparativne analize o stanju korupcije u 180 zemalja sveta u 2024. godini. Srbija je u toj analizi ostvarila prilično slab skor od 35 i zauzela neugledno 105. mesto, koje deli sa Ukrajinom, čime se svrstala među 5 najgorih zemalja u po korupciji u Evropi, zajedno sa BiH, Belorusijom i Rusijom. Srbija je daleko ne samo od skandinavskih zemalja, čuvenih po relativno niskim nivoima korupcije (Danska je prva, Finska je drugoplasirana), nego i od zemalja bivšeg Varšavskog pakta koje su postale članice EU, poput Češke (46) i Poljske (53) – među kojima su neke čak bolje plasirane od mnogih zapadnih zemalja, kao što je Estonija, koja se nalazi na 13. mestu.

Za razliku od njih, Srbija je na ovoj rang-listi u proteklim godinama padala sve niže i niže. Transparency je 2013. godine Srbiju stavio na 72. mesto – vrlo blizu Rumuniji, koja je tada bila rangirana kao 69. Iako je Rumunija u međuvremenu ostvarila krajnje skroman napredak (trenutno je na 65. mestu), danas ostavlja Srbiju daleko iza sebe.

Stanovništvo je u Srbiji uglavnom svesno visokih razmera korupcije u zemlji – zato je i najava borbe protiv korupcije za Vučića uvek korisna alatka kad god oseti da mu je položaj ugrožen. Međutim, kako te kampanje retko daju rezultate, pristalice aktuelne vlasti radije ukazuju na postignuća u sferi ekonomske ili spoljne politike.

Kada je reč o ekonomskim temama, oni kao glavne argumente ističu rast zarada, nisku nezaposlenost i visoke investicije. Drugim rečima, tvrdi se da je u tim oblastima aktuelna vlast postigla vanserijski uspeh. Međutim, po ovim parametrima Srbija tokom prethodnih godina uglavnom ne odstupa značajnije od proseka zemalja sa kojima se graniči.

Realni rast zarada, tj. rast zarada nakon što se oduzmu negativni efekti inflacije, u poslednjih pet godina je i u Srbiji i u regionu iznosio oko 5% godišnje. Stopa nezaposlenosti u Srbiji iznosi oko 9% – što je opet blisko regionalnom proseku, mada dosta iznad suseda koji su u EU, među kojima se posebno ističu Mađarska i Bugarska sa stopama od oko 4,5%.

Kod investicija je sličan slučaj kao i sa zaradama i nezaposlenošću. Investicije su u 2023. godini iznosile oko 18 milijardi evra, što je srazmerno veličini privrede skoro identično regionalnom proseku od oko 23% BDP-a. Međutim, specifičnost Srbije je to što ona regionalni prosek dostiže u velikoj meri zahvaljujući javnim investicijama, koje drži primetno iznad nivoa zemalja u okruženju. Kvalitet javnih investicija u Srbiji je već duže vreme pod znakom pitanja zbog slučajeva zaobilaženja zakonskih procedura i nameštanja tendera – a ovo pitanje je ponovo došlo u fokus nakon pada nadstrešnice 1. novembra. Pored toga, u Srbiji ni investicije privatnog sektora nisu bez nedostataka, imajući u vidu istraživačke nalaze koji upućuju na to da po privatnim investicijama u visokotehnološke sektore primetno zaostajemo za balkanskim članicama EU.

Ukratko, ono što su za pristalice vlasti glavni aduti, za region predstavlja prosek, dok Srbija po korupciji i stanju demokratije ostaje na samom začelju.

Vladajućoj eliti stoga preostaju samo spoljnopolitička „postignuća“ tj. nepriznavanje Kosova i neuvođenje sankcija Rusiji. Nameće se pitanje da li su visoka korupcija i razorene institucije cena te politike. Prethodna generacija je platila ceh za stavljanje nacionalističkih ciljeva iznad demokratije. Nadajmo se da će nova generacija napraviti bolje izbore.

(Autonomija)