Započeo je smak radikalskog sveta, no to ne znači da će on biti gotov danas, sutra ili prekosutra, ali počinje polako sve da se raspada.

Naravno da je naivno i zeleno verovati da će izlaskom sto hiljada ljudi na ulice Beograda u nedelju tek tako promeniti nešto preko noći, ali to jeste pokazatelj da je mnogima – a duboko verujem i onima koji su verovali u njihove SNSRbiju – dogorelo i da više ne mogu da izdrže ovu hroničnu bolest beznađa čiji su simptomi zločin, neodgovornost, bahatost i korumpiranost.

Svi smo nakon nedelje pohrlili da razmatramo jedni s drugima da li je ovo kraj režima Aleksandra Vučića, te su me iz regiona obasipali pitanjima šta se dešava, budući da je slika sa Slavija slala poruku da je počeo kraj. Ipak, kolumnista ovog dnevnog lista, Nemanja Rujević, u avgustu, kada su bili aktivni protesti protiv Rio Tinto, dobro je primetio: „Danas se životari nekako.

Većina ljudi spaja kraj s krajem, ali ga ipak spoji. Za takve je smišljen ceo sistem trovanja pinkovima i informerima, da im se pojasni kako bez Vučića ne bi bilo ni tog polupasjeg života. Drugi, koji žive bolje – a samo je naizgled paradoks da se oni koji žive bolje više bune – izlaze na ulice uvređenih mozgova, a ne praznog stomaka.

Nekome je to ventil, nekome moralna dužnost, potreba da se pokaže pripadanje otporu ovome što se zbiva. A onda se ode kući, valja odspavati jer se od sutra dalje taljiga, ide na posao, otplaćuje kredit, voli, mrzi, gleda prenos utakmice, čita knjiga, bleji u kafani, podižu deca, šeta parkom ili ide na letovanje.“

No, ono što ovaj protest razlikuje od svih prethodnih jeste to što studenti i studentkinje se nisu vratili u svoje tople domove i uživali u prazničnim danima koji dolaze, već su otišli nazad na svoje prohladne fakultete i nastavili da drže odstupnicu. Ta takozvana generacija Z – koju smo toliko godina prozivali da je ništa ne interesuje, da je apatična i mlitava – uradila je više za par nedelja, nego svi mi, milenijalci, za ovih 12 godina. NJihove blokade nemaju radno vreme, oni ne idu na pauzu za ručak, oni se ne šetaju beskrajno ukrug, pa posle završe u Grmeču, Mornaru i Cetinjskoj na pivu i krilcima. Nein, oni drže svima nama čas kako se, zapravo, bori za ideju slobode i pravednosti.

Pa je tako i režim Aleksandra Vučića aktivirao sve moguće spavače koji sada defiluju po nacionalnim frekvencijama i ostalim propagandnim centrima kako bi degradirali i obesmisli ovu studentsku pobunu. Naprosto je neverovatno da čak ni večiti zec iz šešira, Kosovo, nije mogao da odvuče pažnju sa ove bune protiv naprednjačkih dahija. Više nisu čak ni ratne devedesete, pa da mlade jure po ulicama i prisilno regrutuju, te šalju u ratne pohode.

Predsednik Vučić mora sada da deluje u mirnodopskim okvirima, stoga i ne zna šta, zapravo, misle mladi, jer se nijedna vlast do sada suštinski nije bavila tom ciljnom grupom. U tom pomahnitalom „srpskom svetu“ ne postoji mesta za ovakvu mladost – pametnu & buntovničku – već isključivo služe kao mašine za proizvodnju nasilja i sejanje straha.

Postoji čitav jedan kontinuitet razaranja i propadanja još od Miloševićevog Gazimestana, preko agresije na Vukovar, pa sve do Rio Tinta i pada nadstrešnice. Sve je to jedan te isti vremenski tajmlajn u kojem iste figure prave ujdurmu i uništavaju sve oko sebe. Nekada su to bili zlotvori Vojislav Šešelj i Slobodan Milošević, a sada su Aleksandar Vučić, Aleksandar Vulin i Ivica Dačić.

Jedino što Vučića sada razlikuje u odnosu na pre jeste da je on postao podanik neoliberalnog sistema u odnosu na Miloševića koji je bio outlaw u to vreme, stoga će međunarodna podrška ovim protestima biti poprilično tanka, jer se zna na čijoj strani je krupni kapital.

I upravo tome ovi studenti i studentkinje žele da stanu na kraj. Da kažu dosta ovim prožderivačima naših života. Možda oni ne vide tu sliku koju autor ovog teksta vidi, ali svakako osećaju da je vreme da se sruši to četrdesetogodišnje carstvo, koje se izgradilo na Osmoj sednici. Malo li je!

(Danas, foto: lična arhiva)