Dekan novosadskog Prirodno-matematičkog fakulteta, profesor dr Srđan Rončević, podržao je zahteve svojih studenata jer smatra da svi treba da živimo u uslovima dostojnim čoveka. Fakultet nije fakultet bez studenata, rekao je ovih dana. „Fakultet ne čini zgrada, već ljudi – studenti i zaposleni. Zgrada se uvek može napraviti, ali pravljenje ljudi je dugotrajan proces“, naglasio je.

Na pitanje, da li je ovih dana pod pritiskom usled odluke da podrži studente koji su ustali zahtevajući pravdu za 15 žrtava stavične nesreće na Železničkoj stanici, kaže da je samo pod pritiskom istine i toga što želi da sve prođe bezbedno – po ljude i imovinu. Nada se da će, kad se sve završi, svi njegovi studenti, kao i zaposleni, izaći živi i zdravi. U razgovoru za Moj Novi Sad govorio je o važnim odlukama koje se moraju donositi pravovremeno i trezveno, zašto ljudski život mora biti najvrednija tekovina naše zajednice, kao i o tome da se to može ostvariti samo ako etičnost svakog od nas pojedinačno bude temelj, osnovni postulat i polazište svega – za sve.

Znamo zašto su studenti ustali i blokirali fakultete, znamo šta traže. Iznenadili su nas svojom odlučnošću i preciznošću, ne samo zahteva, već i adrese na koju su oni upućeni. Iznenadili su nas, međutim, i profesori i dekani koji su ih podržali. Živimo u društvu u kojem nas iznenađuju normalne ljudske reakcije, odluke i postupci. Jesu li vas studenti iznenadili, jeste li znali da u njima čuči ovaj potencijal?

– Potpuno su me iznenadili, jer je njihova dosadašnja organizacija – na nivou postojećih studentskih organizacija – bila veoma skromna. Postoje udruženja koja dugo traju, imaju više članova i bolje su organizovana, ali sva su vezana za neku oblast nauke i istaživanja. Što se tiče ostalih studentskih aktivnosti, bila je angažovana nekolicina studenata u okviru njihovih organizacija, ali nije bilo šire mobilizacije kolega. Studenti nisu pokazivali da su svesni gde žive i kako žive, iako su o tome verovatno slušali i od svojih roditelja, jer, pitanje je koliko su pratili medije, pošto su više fokusirani na druge stvari koje ih interesuju, dok im dnevno-političke teme nisu toliko interesantne.

Kao dekan, sigurno ste, kad ste odlučili da ih podržite, bili svesni da će ta odluka promeniti dinamiku unutar vašeg fakulteta, njegovog mesta i uloge na nivou Univerziteta, ljudskih odnosa i u akademskoj zajednici, u samom društvu, u prostoru politike, ali ste procenili da je sve to vredno rizika. Šta vas je vodilo toj odluci?

– Neke svoje procene i odluke donosimo instinktivno, a neke na osnovu informacija, mada, i instinkt počiva na čitavom nizu naših dosadašnjih iskustava. Kako sam već 30 godina na Fakultetu, znam kako je teško pokrenuti studente, kako se oni teško organizuju oko nečega, pa kad su se u roku od 24 sata odazvali u velikom broju pozivu nefomalne grupe, koja je bila inicijalna kapisla za protest, to kako su reagovali, bili spremni za akciju, bili ozbiljni u tome i kako su stali iza svojih zahteva, bio mi je debeo razlog da ih veoma ozbiljno shvatim. Naravno, želeo sam da se i sam kolektiv izjasni, iako ga poznajem, no, ipak sam želeo da odluku prepustim i njima, jer je to naš uobičajeni način rada. Sve naše odluke se donose izjašnjavanjem radnih tela, često konsenzusom, dijalogom, argumentima i onda nema greške. Hteli smo, dakle, da čujemo šta svi misle, tako da sam, kroz jedno obaveštenje, mogao potpuno legitimno da istupim i podržim studente, jer sam znao da reprezentujemo sve zaposlene i njihov stav.

Kako komunicirate sa studentima u blokadi, šta mislite da je odlično u onome što rade, a šta biste ih posavetovali da poprave?

– Od početka mislim da je dobro da im prepustim inicijativu, da se sami organizuju, postave kako njima najbolje odgovara. Trebalo im je malo vremena za to, menjali su i oni neke svoje predstavnike, morali su da organizuju svoju strukturu: podelili se u timove – ko je za internu, a ko za eksternu komunikaciju, organizovali su redarske službe, itd. Svako moje mešanje u to ne bi bilo dobro, jer ih možda ne bih do kraja razumeo i samo bih nešto pokvario. Naravno, i oni se popravljaju, u praksi vide gde greše, u hodu to ispravljaju, vide kome mogu da veruju, kome ne mogu, uče na svojim greškama, isto kao što sam i ja kroz život grešio, verovao pogrešnim ljudima, pa su me razne situacije naučile u koga se mogu pouzdati, u koga ne.

Kakav vam je utisak, kako se u ovoj situaciji ponela akademska zajednica u Novom Sadu?

– Sada sam imao priliku da vidim kako ljudi reaguju u široj akademskoj zajednici. Za neke nisam iznenađen, a za neke jesam. Za neke sam znao kako reaguju, ali je to uvek ostajalo unutar zatvorenih tela, krugova i šira javnost nije bila upoznata sa stavovima i ponašanjima pojedinaca, koji su sada morali javno da se deklarišu, takoreći, da se autuju. Najzad ih je upoznala i šira javnost.

Čime se danas, i kako, brani autonomija univerziteta u Novom Sadu?

– Univerzitet čine ljudi i svaki pojedinac svojim postupkom je brani. Ljudi jesu kolektivna bića i mi živimo u zajednici, pa često moramo da pravimo kompromise i prilagođavamo se kolektivu. Ne možemo biti egoistični i samo gledati sebe. Međutim, ipak se taj kolektiv, koji ima i neka svoja kolektivna pravila, oblike ponašanja i zakonitosti, sastoji od individua, pojedinaca. Mi pripadamo zapadnoj civilizaciji, koja neguje individualizam, odnosno snagu ličnosti i njene stavove, i autonomija se na prvom mestu brani baš time – ličnim i akademskim integritetom pojedinca, koji su neodvojivi.

Kako se taj integritet brani u zemlji, gde se obrazovani i stručni ljudi ponižavaju, gde se u padu nadstrešnice prvo kao krivac apostrofira struka, iako je jasno da su prevashodno tajni dogovori korumpiranih političkih interesa omogućili pad nadstrešnice. Direktno se, bez ikakvog uporišta, dezavuiše obrazovanje. Kako se u takvoj atmosferi čuva integritet?

Integritet se sastoji i od odbrane znanja i njegovih vrednosti, ali i od odbrane moralnih vrednosti. To ne može da se odvoji jedno od drugog. Ne možemo biti profesionalci i reći: “Ja radim samo svoj posao…”…

Kao što je govorio onaj u Aušvicu…

– Upravo tako. Nedavno sam gledao reportažu o Aušvicu, u kojoj je Kaj Hos, unuk komandanta Aušvica Rudolfa Hosa govorio da je Rudolf kod kuće bio divan otac i muž, a onda, kad bi prošao kroz tunel do Aušvica, postajao bi zver.

– Ne smemo zaboraviti da se akademija, od svog osnivanja, zasniva na moralnim vrednostima, tek onda dolazi struka. Etički deo je temelj i on ne sme da se menja, niti gubi. Stručni deo se menja, jer se menja nivo tehnike, i u suštini, cela naša civilizacija se menja samo u tehnološkom smislu, dok se u etičkom smislu, u osnovi, ništa ne bi smelo menjati. Moralne vrednosti koje su dostignute, ne bi trebalo da se gube. Moraju se očuvati.

– Studente učimo da moraju da imaju integritet ličnosti da zaštite svoju struku: lekar ima svoju etiku i mora da se ponaša u skladu s njom; inženjer, kada dobije inženjersku licencu, mora da ima integritet ličnosti da postupa po pravilima struke, a ne pod pritiskom ili po nečijem nalogu. Mi smo došli u situaciju da su se razne vlasti smenjivale, ali se nisu menjali stručnjaci, odnosi, referenti, administracija, izvršitelji… Oni su u dobroj meri ostajali, i sad je pitanje ko je među njima pristajao da poklekne pod pritiskom. Istovremeno, njihovi nalogodavci su ih štitili i zato oni nisu odgovarali za svoje postupke. Nastavili su da rade isto, samo su promenili gazdu, ali su nastavljali da kompromituju svoju struku, da potpisuju ono što ne bi smeli potpisati, upravo jer nisu odgovorali za svoja dela. Oni jesu stručnjaci i profesionalci, ali nemaju integritet ličnosti, a to bi trebalo da je na prvom mestu. O tome govorimo studentima prilikom prijema na fakultet, ispričamo im da u SAD-u, npr, ako student u dosijeu ima da je prepisivao ili varao u toku studiranja, ne može da se zaposli u državnoj administraciji, jer to govori da je sklon korupciji. I to ga prati ceo život. Jednostavno, nemaju poverenja u takvu osobu.

Integritet ličnosti koji pominjete, koji treba da se zasniva na neupitnim vrednostima, danas kinji i „nova normalnost“, koja ih pokušava redefinisati. Dolazimo u situacije da je ljudima danas potrebno objašnjavati šta je dobro, a šta je zlo…

– Kada govorimo o tome šta je normalno, a šta nije, pričamo o kulturološkim obrascima. Kada putujemo po svetu, vidimo da se u nekoj državi ruča u jedan, u drugoj u 17 sati. Razlike postoje, i kad ste deo nekog društva, treba da se uklopite. Postoje, međutim, neke osnovne zakonitosti koje su svuda iste. One hrišćanske npr, 10 božijih zapovesti: ne kradi, ne ubij, ljubi bližnjeg svog… To su osnovne moralne vrednosti i oni koji se bave raznim ideologijama, teologijama, itd, često kažu da su te osnovne vrednosti svuda iste, da hrićanstvo i komunizam, npr, imaju mnogo toga zajedničkog. Osnovne moralne vrednosti moraju biti definisane i ne smeju se napustiti. Tek onda dolaze u fokus marginalne stvari, koje nisu fundament našeg postojanja.

Govorili ste ovih dana da PMF mora unekoliko da funkcioniše. Mnogi ljudi to nisu razumeli, odnosno boje se da bi taj minimum rada bio pogrešna poruka onima protiv kojih su studenti ustali. Objasnite, zašto PMF mora minimalno da radi?

– Postoji narodna mudrost da treba ući u tuđe cipele da bi se videlo kako je. Najšira dezinformacija u prosveti je, kada se priča o srednjim i osnovnim školama, ona da profesori rade samo pet-šest sati dnevno i da imaju jako veliki raspust. Međutim, kada steknete uvid u to šta sve tu ima da se radi, shvatite da je to jako mnogo posla koji se ne vidi. To znaju samo oni koji ga pošteno rade, ne i oni koji su neradnici, kojih ima, i uvek se ljudi uhvate za tog neradnika kao primer, a ne vide ostalu većinu koja ispunjava sve svoje radne obaveze. U tom smislu, na fakultetima je još više posla, jer su oni kompleksniji. Imamo i naučno istraživačke projekte, tj. svi se bavimo nastavom i naukom, i tu se mnogo razlikujemo od nižih stepena obrazovanja. Mi treba da predajemo studentima ono čime se, inače, i mi bavimo, a bavimo se istovremeno i naukom i strukom, i to onda prenosimo studentima, prilagođavajući se promenama koje postoje, zbog kojih moramo da menjamo i nastavu, u skladu s novim naučnim saznanjima i novim tehničko-tehnološkim dostignućima. Ima mnogo administrativnog posla u pozadini koji se mora uraditi. Čak ni profesori unutar fakulteta nisu potpuno informisani šta radi administracija i tek kada budu uključeni u menadžement, shvate koliko tu ima nevidljivog posla. Osim toga, naša naučna istraživanja su takva da ne možete da prekinete eksperiment. Možete, ali će vam propasti ogroman trud i rad, i to je ono što smo objasnili studentima kada su odlučili da blokiraju nastavu. Razumeli su šta se dešava iza scene i odlučili da nam dozvole da se taj deo fakultetskog života održava.

Poverenje se jako dugo gradi, ali se lako gubi. Studenti su u ovoj situaciji jako osetljivi i zato moje kolege i ja moramo da budemo na visini zadatka. Obratio sam im se kroz jedan mejl, da budemo svi dostojanstveni i da razumemo jedni druge, da razdvojimo bitno od nebitnog, i da onda postupimo što trezvenije.

Neki fakulteti imaju problem da u tom smislu iskomuniciraju sa studentima…

– To je posledica lošeg pristupa na početku ove situacije. Neki nisu razumeli studente i njihove zahteve, nisu im dali podršku, a onda su studenti morali da reaguju rigidno prema njima. U međuvremenu su oni podržali zahteve studenata, ali je pitanje koliko je to iz istinskog razumevanja a koliko pod moranje, iako ne misle tako. Zato sada studenti nemaju poverenje u njih. Sada studenti nisu sigurni u njihove iskrene namere, pa, kada razmatraju da li da dozvole neku aktivnost, procenjuju da li se iza toga nalazi i neka podvala, i boje se toga. Čak je i kod nas bilo nekoliko situacija zbog dezinformacija, zbog čega su se studenti osetili prevarenim i izigranim, i mi smo morali da prevazilazimo te situacije i da vratimo poverenje.

Rekli ste ovih dana da je jedini pritisak koji osećate pritisak istine, da se sve završi tako da svi vaši studenti i zaposleni budu živi i zdravi, da imovina bude očuvana. Da li ste i dalje jedino pod pritiskom toga ili postoje i neki drugi pritisci?

– Istina je ono što me pritiska u svim mojim postupcima, pa i u ovom. Što se tiče pritisaka, postoje pritisci kroz medije, kroz nastupe predstavnika vlasti. Svaka njihova izjava se čita, prati, analizira i kad ste vi okupirani time, i to je neki vid pritiska. Gledate stalno kakvi će biti njihovi postupci i reakcije, ali dominantno s aspekta bezbednosti studenata. To je nešto što treba da je na prvom mestu. Bila su u prošlosti razna loša vremena, slušao sam od ljudi koji su bivali u takvim situacijama da su uvek na prvo mesto stavljali živote ljudi koji su im bili povereni. I trpeli su posledice zbog toga, jer su njihove kolege bile spremne da žrtvuju druge zarad neke lične koristi. Iz tih primera sam učio i gradio svoj stav o tome – šta je vredno, a šta nije.

Mi smo u Novom Sadu imali „Laundž“, osam života je nestalo i šta vredi danas život majci koja je izgubila dvoje dece? Mnogo je mesta po gradu na kojima se nešto slično moglo dogoditi i tek posle sam postao svestan toga da sam i sam izlazio na takva mesta. Potom se desio „Kontrast“, s čim sam mnogo detaljnije upoznat, jer je tu nastradao naš student Renato Vuković, kao i naša docentkinja dr Milena Dalmacija, čiji sam mentor na doktoratu bio. Kasnije sam ispratio sve što se dešavalo, od knjige njenih roditelja do postupaka na veštačenjima i suđenjima. Od tada, kada obeležavamo dan sećanja na njih, uvek ponavljam da je najvažnija odgovornost, odnosno nečije činjenje, ili nečinjenje, koje dovodi do posledica posle kojih nema nazad. Posle ova dva požara, Novi Sad je ipak nešto naučio i mislim da je protivpožarna oblast unapređena u njemu, da je svest ljudi o njenoj važnosti zaista izoštrenija. U građevinskom sektoru, mi se pak čini da ljudi nisu svesni odgovornosti potpisa koji na nešto stavljaju.

Čuli smo da sada više „niko ništa neće da potpiše“…

– Jako je skupa cena koju smo platili za to. Mnogo je života nestalo. Jasno je da, ako ste u menadžmentu, vi morate da rešavate razne situacije, da investirate više, jasno je da, ako se radi pravilno, onda se duže radi, ali to onda bude bezbedno i na dobrobit svih nas. Čini se da se u sektoru građevinarstva mnogo gradi i investira, ali očigledno da svest ljudi u tom sektoru nije na očekivanom nivou čim su ljudi spremni da ne poštuju zakon, da uđu u radove bez građevinske dozvole i onda kreće kompromis po kompromis i razne prečice…

Opet dolazimo do odgovornosti…

– Ona se svuda provlači. Ili bi morala da se provlači. Ne snose, naravno, svi istu odgovornost. Zato su različite i plate, po školskoj spremi i znanju, jer je različita i odgovornost. Nije isto ako pekar prepeče kiflu ili ako krojač pogreši kroj haljine, jer posledica nije fatalna: u najgorem slučaju možete slomiti zub, a bacićete haljinu i promeniti krojača, Međutim, kad se zbog nečijeg činjenja, ili nečinjenja, izgubi ljudski život, to postaje veoma ozbiljno. U svakom procesu rada dešavaju se greške, najčešće zbog brzine, ali se one moraju pratiti, uočavati i ispravljati. Zato postoje razne vrste kontrola i mehanizama koji mogu da ukažu na moguće greške i obezbede sigurnost objekata. Kad se radi po pravilima, onda se greška ne može desiti. Isto tako, kao što možemo govoriti o kontroli građevinskih radova, tako možemo govoriti i o kontroli kvaliteta u okviru akademske zajednice. Npr. kada dobijemo knjigu za koju treba da napišemo recenziju, od našeg moralnog stava zavisi da li ćemo kurtoazno popuniti obrazac, ili ćemo je pročitati i dati dobronamerne primedbe. Kod nas je pak duboko usađen mentalitet nezameranja i zato i imamo taj dramatični pad kriterijuma u obrazovanju.

– Nekada je u razredu bilo nekoliko odlikaša, a još manje vukovaca. Danas statistike pokazuju da su od 30 đaka, 24 odlična, a 19 vukovaca. To je prosto nemoguće i govori samo da su nam kriterijumu opali. Mi moramo biti pravedni, ali strogi, i tu opet dolazimo do integriteta ličnosti: da li neko želi nekom da se svidi, ili želi da bude stručan.

– Nas na fakultetu studenti mogu anonimno da ocene, i te ocene konverguju ka desetki, što iz godine u godinu raste i doći ćemo do toga da nećemo imati dovoljno visokih ocena za profesora. Ne znam da li je to zato što studenti sumnjaju da je anketa anonimna, a jeste, ili što nemaju dovoljno jako kritičko mišljenje. Većina naših profesora, naravno, jeste odlična, ali da li baš svi treba da imaju ocenu veću od 9? U vreme mojih roditelja ljudi su završavali fakultete sa sedmicom i osmicom, a bili su izvrsni stučnjaci u svojim oblastima. Oni su dobijali ozbiljno znanje, ali im profesori nisu tako lako davali najveće ocene. Danas se, čini mi se, gubi objektivnost.

Kako bi se ova sitaucija mogla rešiti? Kako će se završiti i kada?

Ne znam kada, to niko ne zna, jer zavisi od postupanja svih strana. Kada bih ja bio taj koji upravlja svim stranama, ja bih znao kako bih vodio i završio priču, ali pošto ne upravljam – ne znam. Verujem da će se završiti dobro.

Snežana Miletić (Moj Novi Sad/foto: Autonomija)