U svom poslednjem obraćanju javnosti, Predsednik Vučić je nakon pokušaja da umiri studente i prozivanja rektora iskoristio priliku da obznani kako Srbija neće usvojiti Zakon o stranim agentima, koji je nedavno predložila stranka potpredsednika Vlade Aleksandra Vulina. Prve reakcije opozicione javnosti bile su uzdasi olakšanja jer, kako se čini, Vučić ipak ne pravi skok ka potpunom totalitarizmu.

Nesporno je dobro što taj Zakon, bar za sada, neće biti usvojen. Međutim, teško je odoleti utiscima da je sve to od početka bila zamka – po isprobanom modelu da se izazove burna reakcija opozicije kako bi se na kraju ispostavilo da se digla velika buka ni oko čega. Razlog za te utiske je to što je čitava situacija na neki način ispala, kao što je često slučaj, win-win za Vučića.

S jedne strane, Vučić je iskoristio priliku da se domaćoj i inostranoj javnosti prikaže kao neko ko je demokratski orijentisan i odoleva pritiscima da usvaja rigorozne mere nalik na one u Rusiji ili Gruziji. Ovo mu je naročito važno kako bi uspeo da održi kakav-takav imidž pred Evropljanima, s ključnim ciljem da se strani investitori ne zabrinu da se planira zaokret ka Rusiji i počnu da razmišljaju o napuštanju zemlje.

S druge strane, slanje Predloga Zakona o stranim agentima u skupštinsku proceduru bio je zgodan povod da se pokrene hajka na nevladine organizacije u Srbiji. Taj čin su (para)državni mediji ispravno razumeli kao signal da počnu sa objavljivanjem naslova poput „Strani plaćenici u panici“, sa ciljem da se legitimišu represivne mere nad NVO sektorom (sa zakonom ili bez), ali i antirežimski orijentisane javnosti u celini.

Kako bi u tome uspeli, neophodno je „obnoviti gradivo“ i podsetiti građane da pretnja po njihovu slobodu dolazi od nevladinog sektora – a nikako od države.

Na kraju krajeva, za represiju NVO u Srbiji do sada nije potreban nikakav poseban zakon, te stoga ne postoji ni neki naročit razlog da on postane neophodan u budućnosti. Takav zakon nije bio potreban kada su hapšeni aktivisti na protestima zbog pada nadstrešnice u Novom Sadu ili kada je zabranjen festival „Miredita, dobar dan“, niti kad je policija u više navrata po aerodromima maltretirala aktivistkinju Sofiju Todorović. Isto tako, Putinovim političkim protivnicima koje je proganjala srpska policija nije mnogo značilo što su iz Rusije došli u zemlju koja nema Zakon o stranim agentima.

Pitanje da li će se unutrašnji organi prilikom zabrane ili privođenja pozvati na ovu ili onu zakonsku odredbu je u krajnjoj liniji manje važno. Stoga bi se korist od Predloženog Zakona o stranim agentima (iz ugla vlasti) u dobroj meri svodila na olakšanje posla na operativnom nivou, s obzirom na to da je modus operandi nacionalističkih autokratija takav da mnogo toga može da se shvati kao ugrožavanje bezbednosti naroda i države – uključujući i protestovanje, okupljanje umetnika sa Kosova ili tribine o ratnim zločinima srpske vojske, što represivnom aparatu daje izgovor da se aktivira.

Ključna stvar je dakle to na koji način društvo shvata zakon. To je ujedno i razlog zašto je besmisleno Vulinovo poređenje predloženog Zakona o stranim agentima sa američkim FARA (Foreign Agents Registration Act). Zakoni tog tipa u SAD mogu „na papiru“ biti i mnogo stroži nego u Srbiji, ali će Amerkanci, u situacijama gde takav zakon dolazi u sukob sa pravima i slobodama građana, prednost generalno davati pravima i slobodama. S druge strane, vlasti u Srbiji mogu od reči do reči da prepišu i najliberalnije zakone ovog sveta, ali će u njima uvek uspeti da pronađu odredbu kojom će opravdati represiju. Tragedija autokratskih društava je što će takve stvari uglavnom prolaziti. To Vučić zna. Zato je i povukao Zakon o stranim agentima.

(Autonomija)