„Jao, što vam je simpatičan taj bedž, to je sigurno sa neke svadbe, baš dobra ideja, divno! – rekla je ushićena gospođa, po zanimanju sutkinja, obrativši se nedavno ženi, aktivistkinji organizacije FemPlatz. Na pomenutom ‘simpatičnom’ bedžu je pisalo: Ko je sledeća?“

Natpis, međutim, nije bio „svadbarski“, već se zloslutno pitanje ispisano na bedžu odnosilo na žene žrtve nasilja, te je bio samo mali doprinos među nužnim i stalnim znakovima uzbune, jer – lane je u Srbiji zabeleženo najmanje 28 femicida, ove godine, pak najmanje 17, od kojih najviše u Vojvodini.

Ova priča, je jedna od, na žalost neretkih, očiglednih ilustracija koliko je važno da obraćamo pažnju na sve češće pojave nasilništva nad ženama, kao i da svako od nas u okviru svog delovanja doprinese prevenciji i sprečavanju nasilja nad ženama, pogotovo njegovog najekstremnijeg oblika – femicida.

O ovoj temi, a u okviru ovogodišnje globalne kampanje 16 dana aktivizma protiv nasilja nad ženama, novosadska aktivistička grupa „Žene za promene“ u saradnji sa Omladinskim centrom CK13 organizovala je juče razgovor pod nazivom „Uvek pobunjene protiv nasilja nad ženama“. Članice grupe „Žene za promene“ su drugarice koje su se prepoznale u borbi na ulici tokom protesta Novi Sad protiv nasilja u proleće 2023. godine, i donele odluku da se udruže kako bi u kontekstu sveopšteg nasilja progovorile o femicidu kao najekstremnijijem obliku nasilja nad ženama koji završava ubistvom.

U razgovoru su učestvovale Aleksandra Mirimanov, samostalna umetnica i aktivistkinja, Marija Srdić, članica Komisije za rodnu ravnopravnost Skupštine grada Novog Sada (Bravo), dr Kosana Beker, stručnjakinja za ženska prava i aktivistkinja (FemPlatz) i
i Rajna Janković, pravnica i aktivistkinja (Žene za promene). Razgovor je moderirala Lilit Andrić, novinarka (Žene za promene).

-Dok se gotovo svakodnevno na ulicama gradova u Srbiji suočavamo sa represijom, pretnjama i nasiljem boreći se protiv autoritarnog režima i korupcije SNS, koji se trudi da uguši svaki oblik političkog i građanskog otpora, dok vidimo kako izgleda otmica aktivistkinja koje se unose u automobile bez oznaka i odvode na takozvane informativne razgovore, podsećamo se neprestane ženske borbe već više od 60 godina i represije u kojima su žene bile hapšene, mučene i ubijane zbog svog političkog angažmana širom sveta. Bilo je to u Sjedinjenim Američkim Državama (pogotovo Afroamerikanke u borbi za osnovna građanska prava), Alžiru (žene koje su se borile protiv kolonijalne vlasti) u Indiji (zbog učešća u protestima protiv britanske vladavine) u Francuskoj (tokom nacističke okupacije), na Kubi (žene koje su bile u borbi protiv režima Batiste), ali i u Latinskoj Americi koja je bila pogođena brojnim diktatorskim režimima. A, žene borkinje su bile posebno pogođene ne samo političkom represijom, već i sistemskim nasiljem u okviru porodice i društva. Dakle njihova borba je bila dvostruka za razliku od muškaraca, jer su se borile i protiv društvenih normi, jer su smatrane nepodobnim nemoralnim neposlušnim i ludim jer ne sede u svojim kućama. Često su bile žrtve nasilja od strane partnera ili članova porodice. Pored toga, seksualno nasilje je bio specifičan oblik političke represije i sredstvo zastrašivanja i ućutkivanja – rekla je, između ostalog Aleksandra Mirimanov.

Ona je podsetila da su u tim ludim borbama 25.novembra ubijene i aktivistkinje sestre Mirabal (Patria, Minerva i María Teresa) koje su se suprotstavljale diktatorskoj vladavini Rafaela Trujilla, koji je vladao Dominikanskom Republikom (1930-61) i bio poznat po seksualnom zlostavljanju i exploataciji mladih devojaka i žena, kao neko nama poznat.

-U znak sećanja na njihovu borbu 25. novembar je proglašen Međunarodnim danom borbe protiv nasilja nad ženama. Danas se, kao i neprestano u našim akcijama podsećamo na njihovu borbu protiv tiranije. Na žalost, ne moramo ići daleko u prošlost, možemo se vratiti u ovu našu 2024. kada je upravo taj dan u Narodnoj skupštini Srbije obeležen minutom ćutanja zbog smrti Dragana Markovića Palme, neosuđenog ratnog zločinca koji je osumnjičen za organizaciju trgovine žena i devojčica radi seksualne eksploatacije, koji je otvoreno govorio da ne zapošljava žene koje ne znaju da se druže… – rekla je Mirimanov i dodala da je neposredno nakon tog događaja predsednik Aleksandar Vučić prisustvovao konferenciji pod nazivom „Jednake. Sigurne. Osnažene“ i izjavio da „za nasilnike nema mesta na visokim pozicijama u institucijama“.

Ove izjave, smatra Mirimanov, mogu samo da probude revolt, bes i gađenje.

-Nasilje koje društveno i politički angažovane žene u Srbiji trpe uopšte nije slučajno, ono je čist instrument moći koji služi da obeshrabri žene i isključi ih iz odlučivanja. Kao i sestre Mirabal, koje su se borile za slobodu i ljudska prava u kontekstu diktature, i žene u Srbiji danas nastavljaju taj put.a naša borba nije samo borba protiv nasilja nad ženama, već i protiv svih drugih oblika represije i nepravde u društvu, poručila je.

Marija Srdić je, kao članica Komisije za rodnu ravnopravnost Skupštine Novog Sada, iznela da je Komisija održala samo dve sednice na kojima se jedino analizirao “uspeh” u potezima Grada i deklarativno zalaganje na temu rodne ravnopravnosti, dok ni jedna tema nije načeta, niti je organizovan događaj koji bi tematizovao nasilje nad ženama.

-Dijalog između institucija, civilnog društva i ekspertske zajednice je potpuno zamro, on ne postoji – rekla je Marija Srdić i dodala da smo u atmosferi zamračenog stanja svesti i da do dijaloga, sva je prilika, neće skoro doći. Za dijalog je potreban potpuno drugačiji društveni ambijent od ovog u kome sada živimo, ocenila je.

Na pitanje koje su trenutno raspoložive zakonske mere zaštite žena od nasilja, pravnica Rajna Janković odgovorila je:

„Mere postoje i one su jasno definisane (poput zabrane približavanja i komunikacije, zabrane uznemiravanja…) ali, osnovni razlog što one ne postižu željeni cilj je što nema nadzora nad tim merama. Ne znam da li su mere zaštite koje su nabrojane u našem zakonu, mere koje štite žrtvu ili je dovode u još teži položaj…Uvek treba imati na umu da je najbitnije nasilnika oslabiti, a ne žrtvu osnažiti. Femicid se mora inkriminisati kao posebno krivično delo! Ispravnom kvalifikacijom krivičnog dela, ne bi dolazilo do izricanja neadekvatnih kazni za nasilnike i izvršioce femicida.“

-U Srbiji je problem što ništa ne funkcioniše i ne može da se sprovede! Nije problem u mehanizmima zaštite, već što ne možete da ih pratite, nije predviđeno! Dakle, nasilnik dobije papir o zabrani prilaska, a žrtvi je na raspolaganju mogućnost da pozove pomoć kada ga vidi da prilazi. E, tada je već kasno! I svi to znamo! I nadležni to znaju, a prave se ludi! – iznela je Kosara Beker.

Ona je naglasila da propisane mere i sistem zaštite ne odgovara, niti je dostupan svim ženama podjednako, niti su usluge dostupne, adekvatne i ravnomerno raspoređene po čitavoj zemlji. Ženama u selima gotovo da ništa nije dostupno. Romkinje, nakon što nasilniku bude određeno napuštanje zajedničkog stana, ostaju najčešće u nasilnikovom domu i to sa njegovom porodicom. I žene sa invaliditetom u tom trenutku ostaju bez neophodne svakodnevne podrške… Mogli bismo reći da je trenutno sve tragično. Policijske mere se sada sprovode odmah, ali to ništa ne garantuje. Jer, ima onih koji se izrečenih mera pridržavaju, a ima i onih kojima je to okidač za pojačavanje nasilja, sve do trenutka femicida, ukazala je.

Kada se sve okolnosti sagledaju, jednom rečju, smatra Kosara Beker, moglo bi se na pitanje šta sve, koje mehanizme zaštite imamo na raspolaganju, odgovoriti ‘nemamo ništa’. Jer, nema toga što ženama garantuje bezbednost. U Sigurnu kuću neko mora da vas uputi, a raspored takvih domova nije dobar, ni dovoljan za čitavu zemlju.

Marija Srdić je iznela da Novi Sad može i ima kapaciteta da reaguje, stvori mrežu za prevenciju i zaštitu, ima ogroman budžet i mogućnost za valjanu organizaciju sprečavanja nasilja nad ženama, ali „Grad ne mrda prstom“.

-Umesto toga mi svaki dan živimo uz velike i stalne rizike – bezbedonosne, socijalne, ekonomske… Mi živimo u društvu, koje je potpuno preplavljeno bestijalnim nasiljem – upozorava Marija Srdić i poručuje da ženske organizacije moraju svaki dan insistirati na svojim zahtevima, javno obeležiti svaku tragičnu priču nasilja nad ženama, jer svako može i mora da nađe svoje mesto u ovoj borbi 365, a ne samo 16 dana tokom godine!

Normalizacija femicida

Kampanja 16 dana aktivizma protiv nasilja nad ženama koja je počela 25. novembra je ključna kako bi se globalno podigla svest o nasilju koje različite žene u najrazličitijim kontekstima trpe svakodnevno, jer je okončanje nasilja osnovno ljudsko pravo. Kampanja se upravo i završava 10. decembra kada obeležavamo usvajanje Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima do koje dolazi 1948. godine nakon svih zločina koje je počinila nacistička Nemačka, dakle ona garantuje prava svima na „život, slobodu i sigurnost… bez ikakvih razlika“.

U Srbiji je 2023. zabeleženo najmanje 28 femicida – tačan broj se ne zna, jer se o tim ubistvima saznaje samo iz medija, jer ne postoji nikakvo nadzorno telo za praćenje femicida. A i mediji o femicidu i dalje najčešće pišu u kontekstu ljubavnih tragedija normalizujući najbrutalniji oblik nasilja koji odnosi živote žena!

Zahtevi

Ženske organizacije i kolektivi, organizacije civilnog društva, istraživačice i istraživači u oblasti sprečavanja nasilja prema ženama i promocije rodne ravnopravnosti godinama ukazuju na potrebu da se epidemiji femicida suprotstavimo sistematskim pristupom koji uključuje:

· uspostavljanje nezavisnog mehanizme za praćenje svih slučajeva femicida u Srbiji,
· uspostavljanje jedinstvenog sistema prikupljanja podataka o femicidima,
· osigura prepoznavanje femicida kao teškog ubistva žene, te odrede srazmerne i delotvorne kazne za učinioce
· obezbede delotvorne procenu rizika u prijavljenim slučajevima rodno zasnovanog nasilja prema ženama, efikasna zaštitu i informisanje žrtava

Pored ovih zahteva koji su zajednički svim drugim ženskim organizacijama u Srbiji dodajemo još dva: Uvođenje nanogica za sve one kojima je izrečena zabrana prilaska – zato što ne želimo više ni jednom da žena koja je prijavila nasilje bude ubijena; da se obezbedi adekvatna prevencija kroz rad sa mladima i kroz kontinuiranu brigu o porodicama i brigu o mentalnom zdravlju svih građana i građanki.

Od Pokrajinskog zaštitnika građana – ombudsman očekuje se da sprovede postupke i analizira počinjene femicide, imajući u vidu da je ove godine većina femicida počinjena u Vojvodini.

Branislava Opranović (Autonomija/foto: Žene za promene)