„Srbija se nalazi u nekoj vrsti geopolitičkog limba, balansirajući između strateškog cilja evropskih integracija i sve jačih odnosa sa učesnicima BRICS-a (Brazil, Rusija, Indija, Kina i Južnoafrička Republika), posebno Rusijom i Kinom, što dugoročno ugrožava proces evropskih integracija“, kaže Dragana Đurica, generalna sekretarica Evropskog pokreta u Srbiji.

Prema njenim riječima, veliki infrastrukturni projekti u Srbiji koji se finansiraju kineskim kreditima dugoročno mogu povećati zavisnost od Kine, što nije u skladu sa standardima i regulativama koje nameće Evropska unija (EU).

„Dodatno, EU očekuje da Srbija uskladi svoju spoljnu i bezbednosnu politiku sa Unijom, posebno u kontekstu sankcija Rusiji zbog agresije na Ukrajinu, čemu se Srbija opire i što može usporiti njen put ka približavanju EU.“

Kako gledate na doslijednost vanjske politike Srbije i koliko je opasno sjedenje na dvije stolice?

– U trenutku kada geopolitičke tenzije rastu, ova politika postaje sve rizičnija i „sedenje na dve stolice“ postaje sve opasnije kako EU sve glasnije zahteva usklađivanje spoljne politike sa zajedničkom evropskom politikom. Odbijanje Srbije da uvede sankcije Rusiji, nakon invazije na Ukrajinu, izazvalo je zabrinutost unutar EU i među članicama, koje žele da vide konkretne poteze u pravcu veće usklađenosti. Istovremeno, dugoročni ekonomski interesi Srbije leže u Evropi, budući da najveći deo izvoza ide upravo na tržište EU i da najveći deo investicija dolazi zapravo iz EU (oko 60 odsto, dok je na nivou regiona Zapadnog Balkana ekonomska razmena sa EU oko 70 odsto). Održavanje bliskih odnosa sa trećim zemljama može pružiti kratkoročne ekonomske koristi, ali potencijalno udaljuje Srbiju od ključnih strateških i političkih ciljeva Unije jer, gledano sa strane globalne političke i tržišne utakmice, može ugroziti konkurentnost jedinstvenog tržišta EU.

Kako ocjenjujete proces evropskih integracija zemalja regiona i koji su trenutno najveći izazovi na tom polju?

– Evropske integracije zemalja Zapadnog Balkana su od samog početka suočene sa nizom složenih izazova, kako unutar samog regiona, tako i u EU. Dok je pristupanje Evropskoj uniji formalno ključni cilj političkih elita, realnost pokazuje drugačije. Reforme neophodne za ispunjavanje kriterijuma za pridruživanje, naročito one u fundamendalnim tekovinama EU poput vladavine prava, medijskih sloboda i demokratskih institucija, su često spore, a region je postao geopolitičko i geoekonomsko “bojno polje” gde uticaj trećih zemalja dodatno komplikuje proces. U samom predpristupnom kontekstu, Srbija, uprkos velikom broju otvorenih poglavlja, ima poteškoće upravo u ovim fundamentalnim reformama kao i u normalizaciji odnosa i dijalogu Beograd-Priština, dok isto tako ranije napredovali proces integracija Crne Gore trpi zbog političke nestabilnosti. Bosna i Hercegovina ne uspeva da donese važne odluke zbog opstrukcija nastalih iz složene strukture vlasti. Severna Makedonija se i dalje spori sa Bugarskom, a Albanija ima ozbiljan problem korupcije.

Istovremeno, među građanima regiona postoji značajan evroskepticizam, delom zbog nedostatka kvalitetnih informacija o značaju EU integracija i zamora od proširenja primećenog u EU pre i tokom pandemije korona virusa. Sve ovo je opasno i može imati dugoročne posledice ne samo za sposobnost zemalja za ispunjavanje kriterijuma EU, već njihovu unutrašnju stabilnost. No, članstvo u EU i dalje vidi kao put ka ekonomskom prosperitetu i dugoročnoj stabilnosti i bezbednosti regiona. Stoga su neophodni zajednički napori svih zemalja u regionu, kao i aktivna podrška EU, gde se pojavljuje EU Plan rasta za Zapadni Balkan kao jedan potpuno novi momentum za proširenje EU i prilika za naš region koju ne bi smeli da propustimo.

Koliko je EU Plan rasta važan za Zapadni Balkan i zbog čega je zapravo došlo do komplikacija?

– EU Plan rasta za Zapadni Balkan osmišljen je kako bi se socio-ekonomski jaz između regiona i EU premostio i da bi se region približio evropskim vrednostima, što je, pored političkih i tehničko-administrativnih uslova, ključno za integraciju regiona u EU. Plan se fokusira na unapređenje investicija, digitalizacije, energetskog sektora, i zelene tranzicije, sve s ciljem poboljšanja konkurentnosti regiona i smanjenja ekonomske zavisnosti od trećih zemalja. Plan sa sobom nosi ekonomske podsticaje u iznosu od šest milijardi evra, od čega su dve milijarde bespovratna sredstva, a četiri milijarde u formi kredita sa beneficiranim uslovima. Isplata ovih sredstava je planirana po tranšama koje su uslovljene zaslugama u ispunjavanju ciljeva i mera predviđenih Planom, a koji se sprovode prema individualnim reformskim agendama.

Za sada, region je dostavio svoje individualne reformske agende koje je Evropska komisija usvojila kako bi se do kraja godine isplatila prva tranša, a dalji uspeh će zavisiti od sprovođenja reformi. Na žalost, Bosna i Hercegovina nije uspela da dostavi kompletan plan reformi Evropskoj komisiji, posebno u oblastima vladavine prava, demokratije i borbe protiv korupcije, što ugrožava planirane isplate sredstava koje Bosna i Hercegovina treba da primi iz Plana rasta EU. To je velika šteta, ne samo u kontekstu približavanja zemlje EU, već i ukupno za sve njene građane čiji životni standard može da se poboljša Planom i reformama, ali na sreću imamo naznake da EU ostaje posvećena Bosni i Hercegovini i da će pružiti podršku kako bi se plan što pre usvojio.

Kakav će biti odnos novog saziva Evropskog parlamenta prema zemljama regiona?

– Proširenje EU je jedno od retkih pitanja oko kojih postoji relativno visok stepen konsenzusa unutar glavnih političkih grupa u Evropskom parlamentu, ali pitanje tempa proširenja ostaje sporno. Poslednjih godina je vidljiv rast skepticizma prema daljem širenju kao i uspon desničarskih i evroskeptičnih stranaka, naročito iz zemalja zapadne i severne Evrope. Uspon desničarskih i evroskeptičnih stranaka, poput AfD u Nemačkoj i Rassemblement National u Francuskoj, što potencijalno može usporiti proces proširenja jer te stranke zagovaraju zatvaranje granica i fokus na unutrašnje reforme Unije. Na sreću, proevropske stranke, poput socijaldemokrata (SD) i Evropske narodne partije (EPP) i dalje zadržavaju većinu u Evrpskom parlamentu i zalažu se za integraciju Zapadnog Balkana.

Objektivno, može se očekivati da će Evropski parlament nastaviti da insistira na ispunjenju Kopenhaških kriterijuma, te da će posebno insistirati na jačanju vladavine prava, demokratije i ljudskih prava. To znači da će region morati posebno da se posveti reformama u oblastima pravosuđa, demokratskih institucija, borbe protiv korupcije i medijskih sloboda, pre nego što dođe do daljeg napretka u procesu proširenja. Taj administrativni put je vrlo jasan i jednak za sve zemlje koje pristupaju EU. Međutim, buduće proširenje EU biće uslovljeno ne samo reformama u zemljama regiona, već i reformama same Unije kako bi se povećala njena otpornost na nove unutrašnje i spoljne izazove koje će proširenje neminovno proizvesti.

Kako komentirate međudržavne odnose zemalja regiona i kako ih poboljšati?

– Međudržavni odnosi na Zapadnom Balkanu ostaju kompleksni i često opterećeni prošlim sukobima, kao i bilateralnim i internim problemima. Da bi se ti odnosi poboljšali, važno je raditi na ekonomskim i političkim vezama koje nadilaze prošlost. Berlinski proces i Zajedničko regionalno tržište Zapadnog Balkana predstavljaju ključne platforme za stvaranje boljih oblika saradnje. Ove regionalne političko-ekonomske inicijative predstavljaju način za smirivanje političkih tenzija kroz zajedničke interese. U tom kontekstu, Zajedničko regionalno tržište je ključni mehanizam za povezivanje država regiona, ne samo kroz trgovinu, već i kroz investicionu, digitalnu i energetsku integraciju.

Koliko etnonacionalističke politike koče napredak regiona?

– Etnonacionalizam je jedan od najznačajnijih faktora koji koči napredak regiona. Političari koji koriste etnonacionalističku retoriku često manipulišu prošlim sukobima i kolektivnim strahovima kako bi zadržali vlast. Ova praksa je vidljiva u gotovo svim zemljama regiona i potpuno je kontraproduktivna svim naporima za pozitivne promene, jer otežava saradnju i reforme. Za napredak regiona, ključno je prepoznati da etnonacionalizam donosi samo kratkoročne i populističke političke poene, dok dugoročno destabilizuje društvo, ugrožava prosperitet kroz zajedničku saradnju i usporava put ka evropskim integracijama. Primena inkluzivne politike, zasnovane na zajedničkim interesima, poput zajedničkog regionalnog tržišta koje za cilj ima da nas približi jedinstvenom tržištu EU, mogla bi kroz jačanje ekonomskih i poslovnih veza smanjiti uticaj etnonacionalizma.

Koji su to izazovi regionalne saradnje i šta nas čeka u budućnosti?

– Pored izazova poput političkih nesuglasica, nedostatka poverenja i ekonomske nejednakosti, region ima mogućnosti za napredak kroz Zajedničko regionalno tržište, koje nudi okvir za povezivanje ekonomija Zapadnog Balkana kroz zajednički rad na postizanju slobode protoka proizvoda, usluga, kapitala i radne snage. Uspeh Zajedničkog regionalnog tržišta donosi brojne koristi, što se već videlo kroz ukidanje troškova roaminga na mobilnu telefoniju u regionu, neometanog protoka određenih proizvoda kroz takozvane “Zelene koridore”, priznavanje diploma i kvalifikacija u određenim strukama. Sve to se dalje mora unaprediti kroz rad na uklanjanju trgovinskih barijera, pravljenju vrednosnih industrijskih lanaca u regionu sa kojima možemo biti konkurentniji na evropskom i globalnom tržištu, unapređenju finansijskih tokova kroz uključenje u Platni sistem EU, digitalnu transformaciju, povezivanju naučne zajednice i mnogim drugim konkretnim inicijativama koje su trenutno predmet regionalne saradnje. Važan deo ove agende je aktivna uloga civilnog društva i privrede, koji moraju kritički pratiti sprovođenje reformi i ekonomsko planiranje, kako bi osigurali da ovaj posao donese stvarne i opipljive koristi za građane.

Pored unapređenja ekonomskih parametara i konkurentnosti privrede regiona kroz jačanje regionalnih veza, sve ovo bi olakšalo i proces evropskih integracija jer je konačni cilj ovog rada približavanje jedinstvenom tržištu EU, koje je našem regionu najveći partner, kako u trgovinskom tako i u investicionom smislu. Stoga je politička volja lidera regiona da prevaziđu nesuglasice i prepoznaju zajednički interes u postizanju stabilnosti i fokusiraju se na zajednički cilj što je članstvo u Evropskoj uniji. Na kraju, ono što nas čeka u budućnosti zavisi od odgovornosti lidera, kako iz regiona tako i EU, ali i sposobnosti regiona da izgradi čvršće političke, ekonomske i društvene veze. Ako budemo zajedno i konstruktivno radili na rešavanju otvorenih pitanja, Zapadni Balkan bi mogao postati ne samo integrisani deo EU, već i ključan faktor stabilnosti na jugoistoku Evrope.

Jasmin Alibegović (Al Jazeera)