Samit BRIKS-a i kolebanja oko Vučićevog (ne)odlaska na taj skup vratili su u fokus javnosti pitanje na koju stranu Srbija treba da se opredeli – Istok ili Zapad? Ako pogledamo trenutni odnos snaga, čini se da su pristalice Istoka dominantna struja u Srbiji. Šta su njihova očekivanja? Sudeći prema argumentima koji dolaze iz tog tabora, oni se nadaju da će Srbija svrstavanjem uz Istok i sama postati (ono što su u njihovoj zamisli) Rusija ili Kina, samo na manjoj skali. Drugim rečima, oni taj izbor vide kao put da Srbija postane regionalna vojna i ekonomska sila, koja će susedima diktirati politiku shodno svojim interesima. Međutim, mnogo je verovatnije da će Srbija takvim izborom postati nekakva balkanska Belorusija – slično kao što se saveznici SAD ne pretvaraju u manje verzije Amerike, već imaju jedinstvene i zasebne razvojne putanje kakve su prošle zemlje poput Belgije, Holandije i Danske. Stoga Belorusija predstavlja zgodnu studiju slučaja za to kako prolaze (manje) zemlje koje odaberu Istok umesto Zapada.

Za početak, jasno je da Belorusija nije postala regionalna sila. U njenom slučaju, tako nešto nije bilo ostvarivo s obzirom na to da joj preko jedne od granica stoji Rusija. Međutim, Srbija isto tako nema potencijal da postane regionalna sila zato što je okružena NATO članicama. Sve i da to nije slučaj, za tako nešto Srbija nema ni ljude ni resurse – Srbija ima tri puta manje stanovnika od Rumunije i skoro upola manji dohodak po stanovniku od Hrvatske. Takvo stanje stvari savezništvo sa Rusijom i Kinom teško može da promeni.

Kakve je efekte svrstavanje uz Istok imalo po ekonomski razvoj Belorusije? Za to zgodnu ilustraciju pruža poređenje te zemlje sa susednom Poljskom. Naime, i Belorusija i Poljska su se do sloma komunizma politički nalazile na istoku – prva kao deo Sovjetskog Saveza, a druga kao njena bliska saveznica. U periodu pred pad Berlinskog zida, ove dve zemlje su se nalazile na sličnom nivou ekonomskog razvoja. Međutim, Poljska se tokom devedesetih odlučuje za članstvo u EU, dok nezavisna Belorusija ostaje bliska saveznica Moskve. Od tada se ove dve zemlje kreću znatno različitim razvojnim putanjama, usled čega se između njih otvorio ogroman jaz, o čemu svedoči trostruko veći dohodak po stanovniku u Poljskoj (22.000 dolara) u odnosu na Belorusiju (7.800 dolara).

Takođe, treba napomenuti da ovo nije jedini jaz koji postoji između ove dve zemlje. Poljska danas ima očekivani životni vek od oko 77 godina, što je primetno iznad 73 godine koje beleži Belorusija. Slično kao u slučaju ekonomskog razvoja, ovaj jaz se otvorio nakon perioda tranzicije – očekivani životni vek je 1990. godine i u Belorusiji i u Poljskoj bio oko 70 godina. Poljska ima i kvalitetnije školstvo, bar sudeći prema PISA testovima na kojima znatno bolje rezultate postižu poljski đaci (prosek od 513 poena) od beloruskih (472 poena). Povrh toga, Belorusija se od devedesetih naovamo nije daleko udaljila od komunističkog jednopartijskog sistema koji je samo zamenila autokratskim modelom države. S druge strane, u Poljskoj je uprkos svim kolebanjima uspostavljen sistem parlamentarne demokratije, a smena vlasti je redovna pojava.

Osim što nije pružilo osnovu za ekonomski i društveni razvoj, savezništvo sa Rusijom nije spasilo beloruski jezik i kulturu. Nedavno se u domaćim (opozicionim) medijima mogao pročitati podatak da u toj zemlji manje od 9% škola drži nastavu na beloruskom jeziku, što je snažan pad sa nivoa iz 1994. godine kada je taj udeo bio oko 40%, jer ga je u međuvremenu potisnuo ruski. Ovo nije izolovan fenomen imajući u vidu da je ruski jezik sve dominantniji u Belorusiji. Prema poslednjim podacima, beloruski jezik svakodnevno kod kuće koristi tek nešto više od četvrtine građana, što je pad u odnosu 1999. godinu kada je taj udeo iznosio oko 37%.

Naravno, malo je verovatno da bi srpski jezik bio potisnut kao beloruski ukoliko bi se Srbija opredelila za Istok. Međutim, primer Belorusije razbija mitove o Rusiji kao zaštitnici kulture i identiteta malih naroda. Ovo bi „antizapadnjaci“ trebalo da imaju u vidu kada tvrde kako bi opredeljenje ka Zapadu izbrisalo srpski jezik i identitet s obzirom na to da ništa slično nije zadesilo Poljsku ili Češku, kao ni Bugarsku koja koristi (isključivo) ćirilično pismo.

Kada se podvuče crta, čini se da svrstavanje uz Istok neće dovesti Srbiju do položaja dominantne sile i snažnog ekonomskog razvoja, niti će spasiti naš jezik. Imajući u vidu naše okruženje, položaj regionalne sile je izuzetno teško dostižan, može se reći i nemoguć. Međutim, ciljevi poput ekonomskog razvoja i očuvanja jezika su i te kako dostižni, ali su oni stvar izbora za koje se naše društvo opredeli. Pri donošenju takvih odluka, bilo bi dobro uzeti u obzir dosadašnja iskustva zemalja koje su se opredelile za Istok – kao Belorusija, ali i onih koje su se, poput Poljske, opredelile za Zapad.

(Autonomija/foto: Pixabay)