Opet izgiboše ljudi na pravdi boga. Još jedan krvavi trag radikala, njihove pameti i morala. Dan žalosti, tri dana žalosti, pa nastavljamo dalje. Ne pitamo se ko je sledeći. Znamo. Onaj ko ne bude imao sreće, pa im se nađe na putu. Kriv neće biti niko, jer radikali ni za šta ne mogu biti krivi. Ova država služi samo njihovim interesima, a žrtve koje padnu su – kolateralna šteta.

Ali bar da ih upitamo – pa dobro radikali, koliko je vama dosta? Imate li neku granicu? Gazite beskrupulozno, otimate besomučno, za sobom ostavljate mrtve duše i još za njima sejete laži i samo laži. Vi se boga ne bojite, za vas sutra ne postoji, ako niste na vlasti. Važno je samo jedno: vi nikome, nikako i ni za šta niste krivi. To su isključivo oni bivši. Kad je, dakle, dosta i koliko vam je dosta? Koliko para? Koliko mrtvih duša?

Počelo je još u Obrenovcu kad se 57 ljudi podavilo u poplavama, jer se nisu na vreme sklonili. A nisu jer im je Siniša Mali, tadašnji gradonačelnik Beograda, rekao da ostanu kod kuća. A onda, odjednom, svi ti ljudi umrli su „prirodnom smrću“. Niko nije kriv. Kao da poplava nije ni bilo. Ćao, ništa, idemo dalje.

Od tada kreće karusel užasa. Helikopter koji je bolesnu bebu prevozio za Beograd po magli i lošem vremenu, umesto pravo u bolnicu, poslat je „na slikanje“. Jer zašto spašavamo bebu ako nećemo da pokažemo koliko smo humani. Helikopter je pao, posada i beba izginuli i umesto da saznamo ko je skrivio smrt sedam duša, hladno nam je objašnjeno – pilot je bio pijan. Eto, ništa, idemo dalje.

I odosmo dalje: na naplatnoj rampi u Doljevcu ubijena je Stanika Gligorijević jer bahati vozač nije stao, nego je vozio dvesta na sat. U kolima je bio naprednjački funkcioner izvesni Babić iz Vrnjačke Banje, ali se sudilo vozaču. Da li je on uopšte vozio ne znamo, jer su nestala (?!) dva minuta snimka sa kamere gde bi se to i videlo. Dakle, obična farsa.

Umro je čuvar u Savamali kog su kompletni idioti vezali dok su rušili ceo kvart, a policija nije htela da dođe. Nema veze, zaboravićemo, ne znamo ni ko je taj bio niti nas zanima. Beograd na vodi je jedino važan.

Mlad momak u fabrici u Lučanima živ je spaljen na radnom mestu. Porodica uporno traži odgovornost, ama uzalud. Pa nije radio na modnoj pisti, izustio je predsednik države u lice očajnom ocu. Ni trepnuo nije.

Poginuo je vodnik Dejan Stojković u borbenom vozilu tokom vojne vežbe, a mi nismo saznali ko mu je naredio da ostane u vozilu, uprkos tome što je tražio da izađe. 

Ni saučešće porodici niko nije izjavio. Šta možemo, desilo se, idemo dalje.

A dalje, tek je nastupio užas: osnovac pobije devet vršnjaka i čuvara u školi, izbiju silne demonstracije, a vlast se iščuđava – šta smo mi krivi, šta smo mogli da uradimo, ko je to mogao da pretpostavi? Niko. Pa su dan žalosti odložili dok se ne odigra neka utakmica. Da čovek zavapi – zemljo, otvori se!

Već sutradan problematični Uroš Blažić pobije devet mladih ljudi u Duboni i Malom Orašju i još 13 rani i opet iščuđavanje vlasti. I opet nismo mi krivi. A tog Blažića i njegovo manijačenje su ljudi prijavljivali, ali mu država nije oduzela oružje, niti je njega i oca privela pravdi. Opet nikom ništa. Idemo dalje.

I onda smo otišli dalje. Ljudi su prosto došli na stanicu da čekaju voz. Mislili su da negde putuju. Sve dok im se nadstrešnica nije sručila na glavu i pobila ih. I pre nego što su uopšte prebrojali koliko je mrtvih, ti ljudi koji su nam oteli državu, iskočili su da kažu da naravno, niko od njih nije kriv. To jest ako je neko i kriv, to jedino može biti drug Tito. U njegovo vreme pre 60 godina je to sagrađeno. Sad vidimo loše, ali šta mi tu možemo.

Jeste da smo mi nedavno rekonstruisali tu stanicu, ali bas taj deo nismo. A sve okolo jesmo. Četiri godine je trajalo, 60 miliona evra je koštalo, neka skalamerija je postavljena na tu nadstrešnicu, armatura taj nepredviđeni teret nije izdržala, pa je pukla. E to ne pominju.

Sada ubrzano sklanjaju dokumentaciju, da se slučajno ne bi utvrdilo ko je kriv jer to ruši sistem nedodirljivosti i opšte neodgovornosti. Samo je problem što se nadzornici i arhitekte već javljaju da kažu kako ministar Goran Vesić laže. Tim rečima, jer drugih nema. Imaju dokumentaciju da su upozoravali da će se skalamerija srušiti.

Našu je državu, dame i gospodo, otela i okupirala dobro organizovana grupa kojoj naši životi ne znače ama baš ništa i koja je sasvim ogrezla u svojim poslovima, tenderima, otimačini, zaduživanju, bahaćenju. Dvanaest godina glume legitimnu vlast, ponekad odglume da to rade u našem interesu, ali sve ređe i sve manje ubedljivo. To ih više ne zanima, ubeđeni su da im niko ništa ne može.

Ako izuzmemo pripadnike ove klike, zanemarimo njihove botove kao najniži oblik života i aboliramo ljude beznadežno lišene misaonog aparata da bilo šta povežu i shvate, svima ostalima sve je jasno. Krajnje je vreme zato da ljudi sa savešću i makar tračkom morala i zdrave pameti progovore, urliknu da je dosta.

Gde da progovore? Pa eto, svuda i na svakom mestu, gde god ko može. U medijima. Na svojim nalozima na društvenim mrežama. Tamo je bar pola Srbije. Na tarabama, gde god. Svako ima neki svoj „zid“. Na ulicama. Komšijama i prijateljima od usta do usta. Na slavama i sahranama.

Svuda.

Ako se to ne dogodi, nije više kriv Vučić i njegova družina.

Njima nikad nije dosta. Njih to pitanje ne zanima, smatraju ga glupim. Kako to mislite – kad nam je dosta vlasti i para? Pa nikad, to je bar jasno. Platićemo koliko god treba, to ionako plaćate vi.

Krivi smo, dakle, samo i isključivo mi svi koji ovo trpimo. Ovo nije niz tragedija, nego niz zločina za koje nema odgovornosti. Oni koji ćute na saznanje o zločinu, jesu saučesnici.

Ako više nije pitanje kad je njima dosta, jer gramzivost i vlastoljublje nemaju granicu, jedino pitanje koje ostaje jeste: kad je nama dosta, dobri ljudi?

To je jedino pitanje. Više ništa nije bitno. Svi smo pod onom nadstrešnicom.

(N1, foto: Nova ekonomija)