Piše: Aleksandra Bosnić Đurić

Te, sada već prilično daleke, 2018. godine dok sam pisala tekst o romanu Balkanska lepotica Lasla Vegela, često sam najuzbudljivije dijaloge i semantičke lavirinte koje sam u delu otkrivala zamišljala „očulotvorenim“ u formi pozorišne predstave ili filma. Napisala sam tada da je, lišena herojskih izbora i individualnih podviga, storija o vojvođanskoj porodici Šlemil svojevrsna travestirana saga o malim ljudima čije su ljudskosti destruirali veliki sistemi, ideološke represije i smene režima, o onima koji su „zakone“ poštovali ili im se prilagođavali – upravo s tragičnim posledicama.

Balkansku lepoticu videla sam ne samo kao antiporodični roman koji je, kako pisac kaže, „počeo danas, vratio se na početak dvadesetog veka, opet stigao do danas, pa u budućnost…“ već i kao antiherojski roman o identitetskim agonijama svojih protagonista, nemoćnih da se domognu izlaza, da načine drugu vrstu egzistencijalnog izbora, onog koji bi ih odbacio izvan orbite zatvorenog kruga. Prošlost koja ne prestaje da bude prošlost i nemoćnu i klonulu sadašnjost opterećenu njome, Vegel prepoznaje kao „najveću klopku“ čiji smo svi taoci. Zapisala sam tada da je ovaj naš panonski palimpsest i izvan fikcionalne obrade okovan prošlošću, u iščekivanju novih brisanja i novih mapiranja, a da su temporalnost i reverzibilnost upisivanja njegovi primarni označitelji.

Ovu cikličnost palimpsestnih varijacija, istorijskih upisivanja i brisanja, oivičenih ili određenih represijom nad ljudskošću, u ime nekog nadređenog „mi“, prepoznala sam, godinama kasnije, tačnije oktobra 2024. godine, već u prvim scenama pozorišnog čitanja Balkanske lepotice Andraša Urbana. Iako izazovan za dramaturšku obradu sižejni okvir romana ostao je očuvan i u predstavi Balkanska lepotica smešten je u nekoliko idološko-političko-osloboditeljsko-osvajačkih ciklusa. U onaj, nakon prisajedinjenja 1918. godine, kada je Vojvodina pripojena Srbiji; onaj 1941. tokom nemačke okupacije, onaj 1944. i 1945. s komunističkom pobedom i uspostavljanjem socijalističke Jugoslavije; onaj 1948, s otporom Jugoslavije Staljinu; i, najzad, krvavi raspad u ratovima devedesetih.

Njihova smena, osim svesno grotesknog akcenta dodeljenog pratećim promenama simbola, grbova, zastava, režimskih insignija, kolektivnih napeva i igara, i za Vegela i za Urbana su zapravo priče o večnoj tenziji na relaciji kolektivni identiteti – individualni identiteti, kao destruktivnoj posledici svesrdne i konsekventne ideološke kodiranosti koja briše konture stvarnosti, koja zatvara svet i neumorno zadaje bol individui, propisuje i normira smisao i istinu. I čitalac romana i gledalac predstave jednako postaju protagonisti i posmatrači, nedistancirani svedoci makabričnog poigravanja ideološkim obrascima i ikonografijama, kao garantima i ishodištima, alatkama principa simulacije realnosti i manipulaciji njome, uvek u funkciji mapiranja osvojenih teritorija, jednako kao i osvojenih i instrumentalizovanih, upotrebljenih ljudskosti.

I u Urbanovoj verziji Balkanske lepotice privatna istorija porodice Šlemil, dede i unuka, oca i kćeri, kao i likova koji su deo njihovog životnog lavirinta, determinisana je uvek iznova pitanjem „da li si naš?“, „ko su sada naši?“ i konstatacijama o neopozivom pripadanju, kao i podelom na simulirane patriote ili bezdomnike i nomade. Dok se kuju i menjaju grbovi u radionici Šlemilovih, dok se smenjuju „naučene“ izjave lojalnosti i čeka „pravi“ vođa koji će najzad vratiti izgubljeno samopoštovanje i dostojanstvo, dok se smenjuju diktature i tirani – jedine trajnosti krhko su vezane za svet umetnosti i fantazije – portret Ivane Perišić, balkanske fatalne lepotice i melanholičnu pesmu Cucukinog orkestra Ždralovi lete nebu pod oblake.

I u Urbanovoj i u Vegelovoj verziji, poetiku nasilja moguće je prepoznati kao poetiku kruga. Bilo da je ideološko, sasvim brutalno, svakodnevno i elementarno ili filozofski sofisticirano i birokratsko, nasilje je uvek u funkciji slamanja ličnosti. Pojavni oblici ovog nasilja kao trajnog stanja, koje s vremenom zadobija različite forme, ali čiji rukopis ostaje isti, tokom razvijanja sage o Šlemilovima – paradoksalni su i nepredvidljivi. Jer, kako kaže Andraš Urban u Reči reditelja, uvek iznova „Oni se raduju kad se ratuje. Rat je prirodno stanje čovekove zajednice. Eto, čovek je pregažan. Rastrgane krvave duše i krvave ruke, pokušava da pokupi sitne krhotine sopstvenog identiteta. Bar da stvori sebi neko značenje, da bude neko. Muca. A najčešće muca kod reči domovina. Do…do…movina. Odrastao u istom gradu, ulici, kući, na istoj adresi. Tu je proveo svoj životni vek. A promenio četiri, možda i pet država. Geografski na istoj poziciji. Na istoj teritoriji, ako je teritorija bitna. Domovina! What is that? Država. Ona trenutačna, koja upravo ubeđuje svoje građane da je to zauvek i predstavlja se kao otadžbina koja se najviše voli i za koju se gine. Isto će objašnjavati i onaj sledeći. Isto je objašnjavao i onaj prošli. Ako ne na jezik, pozivaće se na krv. Na zajedničku krv“.

Ipak, vođena veštim i ekspresivnim rediteljskim rukopisom Andraša Urbana, oktobra 2024. godine, tokom premijernog izvođenja Balkanske lepotice, publika – saučesnik i protagonista – postala je makar na trenutak svesna da ne postoji depersonalizovana patnja i da ne postoji zajedničko već samo pojedinačno ljudsko prolivanje krvi. I da ne postoji zaista ničeg ni dobrog, ni lepog, ni humanog u lošem odgovoru na izazove loših politika, ideoloških represija i pakosnih istorijskih zagonetki.

Sigurna sam da će Balkanska lepotica Lasla Vegela u režiji Andraša Urbana (dramatizacija Vedrana Božinović, scenografija Marija Kalabić, kostim Marina Sremac, komponovanje Irena Popović Dragović, koreografija Andrea Kulešević) s nadahnutim glumačkim ansamblom, imati svoje uzbudljivo putovanje u mnogim zemljama kojih se tiče drama o identitetskim agonijama i njihovim posledicama. Mogao bi to biti niz prilika za osvajanje katarzi. I biće to, sasvim izvesno, dragoceni susreti s drugim i drugačijim publikama, sve dok se „odisejski“ ne vrati tamo odakle je i krenula. U domovinu, to teško i zahtevno krajnje odredište. Sezona aplauza otvorena je 17. oktobra u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu

(Nezavisnost, foto: Kaiser VCK)