Na moje kritike rada opozicije, general Zdravko Ponoš me je u DLZ pitao: „A šta bi ti radio da si opozicija?“ Odgovorio sam: „Da sam na mestu sadašnje opozicije, prestao bih da se bavim politikom“.

Baš tada su krenuli problemi sa mojom bubicom, ta rečenica ostade da visi, a razgovor je skrenuo ka drugim zanimljivim temama.

Na kraju emisije sam izvukao zaključak da opozicija, bez medija i međunarodne pomoći, ne može da napravi izvodljivu strategiju za rušenje režima i da Ponoš to ni ne krije.

To je super jer se poslednjih šest godina opozicija ponašala kao da znaju nešto što mi ne znamo ali neće da nam kažu da ne bi propao genijalni plan kog nikad nije ni bilo.

Oko nas je sramotno, razgolićeno carstvo, u kom je plan da režim bude smenjen, kako se čini, prirodnom selekcijom. Kritika je dozvoljena taman toliko da kritičari budu bokserske vreće u koje će režim svakodnevno udarati da bi stado ostalo mirno i prestrašeno.

Olakšavajuće je donekle to što je ipak postoji opozicija koja čeka da sudija svira kraj pa da preuzmu vlast. Sada dolazimo do mog odgovora na generalovo pitanje jer je moje brecanje u DLZ, iako iskreno, pomoglo eventualno Informeru.

Kad je napadnuta direktorka agencije KosSev Nevenka Medić narodni poslanik DS Srđan Milivojević napisao je pismo.

Pismo je poslao „Danasu“, a redakcija ga objavila u „Među nama“ (Lični stavovi).

Da sam parlamentarna opozicija, posle svakog napada na režimske kritičare, odjurio bih da ih posetim, ako treba ostavio bih nekog od svojih članova da im budu fizička zaštita, zakucao bih na vrata onima koji su ih dirali, ponudio bih svaku vrstu pomoći, jer, zahvaljujući parama iz budžeta, to mogu.

Zajednički možemo da napravimo projekat koji će trajati do pada režima: mi kritikujemo, a opozicija nas, zajedno sa drugim organizacijama, štiti.

Do sad je opozicija uglavnom gledala u patos kada su ih u skupštini prozivali zbog naših „ispada“.

Jedino probrana ekipa tužiteljki, policajaca i uzbunjivača od opozicije redovno dobija tapšanje po ramenu.

Da sam opozicija, još pre četiri godine bih širom zemlje osnovao grupe za konkretnu i hitnu pomoć ugroženim medijskim radnicima, građanima i aktivistima.

Nama ne trebaju pisma, već telohranitelji, pare za sudske troškove, medicinska pomoć, oprema za video nadzor, krečenje zapaljenog doma, kako bismo ostali nepristrasni i neustrašivi, čak i ako treba kritikovati vas.

„Novinarstvo je odvojeno od političkih stranaka (osim propagandnog krila SNS)“ argument je koji lepo stoji u Danskoj. Naši ugroženi novinari i građani nisu imuni na pomoć, odakle god došla.

Umesto što nas gleda kao opasnost po rejting, disciplinuje i preti kako nećemo imati posla kada jednom sve prođe jer je neki naš sagovornik nešto nekada rekao, opozicija treba da se zajedno sa nama bori za slobodu govora. Ne pismima.

(Danas)