Petak, par stotina metara od Najlona, stajalište gradskog – u pravcu centra. Mnogo ljudi čeka bus. Stiže „petica“, small verzija, ne ona „harmonikašica“. Već je prilično puna. Putnici se nekako uguravaju, nekima su lica zalepljena za staklo, drugi – poput roda – stoje na jednoj nozi. Da ne padnu – podupire ih gužva.

Na stanici nakon Najlona izlazi nekoliko putnika, ulazi ih duplo više, pokušava da uđe i jedna starija gospođa. Lepa, život je na njenom licu iscrtao markantne meridijane. Jedva je ušla, što od gužve, što zato što se teško kreće. Čini se da joj je i loše. Nekoliko stepenika na ulazu kod vozača savladava zahvaljujući – ispostaviće se – sinu, koji je prati. Pridržava je on, pridržava se i ona, ali jedva stoji na nogama, gotovo da će klonuti. Ljudi oko nje vide da je noge ne slušaju i neko prilično glasno upita: „Hoće li neko ustati gospođi, jedva stoji?“ Putnici koji stoje – zgledaju se, a oni koji sede – osvrnu se oko sebe da vide hoće li neko ustati, pa kad vide da neće – okrenu glavu na drugu stranu.

Tajac, tišina odzvanja u prepunom autobusu. Uporni glas sad još glasnije uzvikne: „Ljudi, hoće li se neko ustati ovoj ženi, srušiće se?!“ Putnici, ovi što sede, na to se samo još dublje zagledaju kroz prozor – u pravcu negde nigde, a tišinu tešku – pretešku kao Trepča, isparaju samo reči vozača… „Jedino da ja ustanem….“, kaže ogorčeno, jer i on oseća da je – ustati – u tom trenutku značilo ostati čovekom.

Ali niko nije ustao. Ama baš niko, u autobusu punom sveta, u kojem čoveka, očigledno, nije bilo.

Da ne bude zabune, ne behu u toj „petici“ ni „vrhovni komandant“, ni onaj što stalno zapeva o maloj bosanskoj rečici koja leti gotovo nestane, ni arhitekta iz Banjaluke, ni onaj što mu tokom skupštinskih zasedanja oči đuskaju k’o fliperi. Nije u njemu bila ni rečita i načitana što „Infostan“ plaća u Jovankinoj vili, ni doterana sarmica što „Ribnikar“ u maju posećuje u štiklicama. Nije bio ni motač parizera zorom, ni mandrak s Dedinja što ko Isus po vodi „hoda“. Ne, nisu bili ni hrabri nonejmovi što decu po mraku oko Filozofskog presreću, nisu bili ni čitači struje iz „Elektrovojvodine“, ni uzgajivači crvića iz „Vodovoda – Novi Sad“. Ni svi njihovi sateliti – češači ega iz silnih kladionica, praonica i seraonica tela i duha… Niko. Behu u njemu samo obični ljudi – ja, ti on, ona, ono, mi, vi, oni, one, ona… Oni čiji su preci nekoć uz pesmu „Kad su Sremci krenuli…“ išli da pomognu slabijima, bolesnima, iznemoglima…

O bedi duha njihovih današnjih potomaka, tih nekih – mene, tebe, njega, nje, nas, vas, njih – o njoj će možda jednom umeti da peva neki čovek, možda onaj mitski, koji će ostati sam pod šljivom, ali ne onom u nekom Sremu, Bačkoj, Šumadiji, Pomoravlju ili npr. Mačvi, već nekom u jebenom, uređenom i skockanom Brondbiju Havebiju, recimo…

Do tada, pozdrav iz busa, onog Šijanovog, gde se prangija bezbrižništvo i cveta ravnodušnost…

P.S. A da, prelepa starija, vrlo doterana, gospođa, bila je, inače, Romkinja.

Snežana Miletić (mojnovisad.com)