Inicijativa za podizanje spomenika mitropolitu Amfilohiju je očekivana, ali ipak deluje pomalo skromno. Nakon Amfilohijeve smrti, mediji su bili preplavljeni pohvalama na račun pokojnika, pa čak i nagoveštajima da bi on mogao biti kanonizovan i proglašen za svetitelja. Iako je pijetet nakon smrti razumljiv, idealizacija i obožavanje mitropolita Amfilohija daleko prevazilaze ovo sasvim ljudsko osećanje. Koliko se daleko otišlo u sakralizaciji mitropolita govori vest koja je tad objavljena na brojnim portalima u kojoj se kaže da se tokom Amfilohijeve sahrane na nebu pojavio krst od oblaka, kao božansko znamenje kojim je Bog poželeo novopridošloj duši dobrodošlicu u carstvo nebesko. Na istoj liniji je konstatacija Matije Bećkovića izgovorena u posmrtnoj besedi da je Amfilohije pogubio koronu, iako je čovek umro upravo od posledica covida-19. Eto, onomad se šuškalo o kanonizaciji, a sad samo neki ovozemaljski spomenik. Dobro, neće se sve završiti na monumentu, od nečeg mora da se počne, prvo spomenik, a posle crveno slovo u crkvenom kalendaru.

Osveženi političari i crnomantijaški ideolozi sipaju samo reči hvale o počivšem mitropolitu kao velikoj istorijskoj ličnosti. U vremenu kada se Amfilohijev ljudski lik apstrahuje do neprepoznatljivosti, nije zgoreg vratiti se golim činjenicama. Risto Radović rođen je 1938. godine u Crnoj Gori, završio je teologiju u Beogradu, potom je školovanje nastavio u Bernu i Rimu, da bi u Atini odbranio doktorsku tezu o teologiji svetog Grigorija Palame. U Grčkoj se zamonašio, uzevši ime Amfilohije, što znači dva voda vojske. Ostatak života proveo je u duhu svog monaškog imena, vojujući u ime pravoslavlja i srpstva. Široku društvenu i političku delatnost intenzivira 80-ih godina. Postaje episkop banatski 1985. godine, da bi 1991. bio ustoličen za mitropolita crnogorsko-primorskog na Cetinju i na toj funkciji će ostati do kraja života.

Borac za srpstvo

Glavnina Amfilohijevog delovanja poklopila se sa „antibirokratskom revolucijom“, usponom Slobodana Miloševića, padom socijalizma, bujanjem nacionalizma, raspadom savezne države, ratovima u bivšoj Jugoslaviji, revizijom istorije, rehabilitacijom kvislinških pokreta, civilizacijskim sunovratom i potpunim ideološkim zaokretom u desno. Svim navedenim procesima mitropolit Amfilohije dao je svoj doprinos, u granicama skromnih mogućnosti. Pored Atanasija Jevtića, Irineja Bulovića i Artemija Radosavljevića, Amfilohije je bio jedan od najaktivnijih crkvenih jerarha u „buđenju naroda“ i ideološkoj pripremi onoga što je usledilo devedesetih godina.

Još u drugoj polovini 80-ih Amfilohije je govorio da je srpski narod 1918. godine propustio istorijsku šansu da omeđi teritorije na kojima živi u jednu proširenu Srbiju, te da je stvaranje Jugoslavije bila velika greška. Za razliku od većine crtača novih mapa, Amfilohije je bezecovao i Makedoniju kao potencijalni deo Velike Srbije, tvrdeći da je ova jugoslovenska republika oslobođena na kostima srpskih mučenika. Bio je zakleti neprijatelj komunizma i – kako je govorio – „brozomore“ koje je optuživao za sva zla u srpskom narodu. Za časopis „Mladina“ iz Ljubljane oktobra 1988. godine govorio je da plan Kominterne bio da se oslabi srpski narod. „Na temelju toga stvoreni su novi narodi koji u istoriji nijesu nikad ni postojali, kao recimo Crnogorci, oni su najočigledniji primjer“, zborio je tadašnji episkop banatski. Pored Crnogoraca, u red izmišljenih naroda svrstavao je Bošnjake i Makedonce.

Crnogorcima nikada nije priznao pravo na nacionalno opredeljenje, govorio je da su Crnogorci komunistički nakot i kopilad, da je crnogorska nacija izmišljena u Titovoj i Đilasovoj laboratoriji i da crnogorski narod nikada nije postojao. Za njega je Crna Gora bila „fildžan država“ koja je nastala u „Brozovom Jajcu“, ali se u vreme referenduma o samostalnosti Crne Gore nije mnogo bunio, sklopivši pakt sa vlastima. Umeo je Amfilohije da taktizira kad mu je to bilo potrebno, pa ne čudi što je od Đukanovićeve vlasti dobio 14 miliona evra za podizanje hramova u Podgorici i Baru.

Osim crnogorske nacije, negirao je i da je ikada postojala autokefalna Crnogorska crkva. Tu je preduzimao i neke konkretne korake. Nakon što se 1991. ustoličio na Cetinju, Amfilohije se već sledeće godine obratio patrijarhu Ruske pravoslavne crkve Alekseju II sa molbom da iz ruskog Diptiha iz 1850. godine izbriše Crnogorsku pravoslavnu crkvu koja se tu vodi kao autokefalna. Jeste mitropolit bio zakleti neprijatelj komunizma, ali nije bio gadljiv na staljinističke metode falsifikovanja prošlosti i brisanja pojedinih nepoćudnih delova istorije. Kao što reče Milorad Popović u eseju „Božji ratnik“: „U ovim balkanskim krajevima češće je bilo presudnije socijalno porijeklo, lične frustracije ili bizarne slučajnosti da li će neko od ‘ljudi jedne knjige’, kako je dogmate nazivao Danilo Kiš, biti nepomirljivi protivnik religije ili njen fanatični branilac nego dublji spoznajni ili duhovni razlozi. Nije teško zamisliti, na primjer, Ivana Milutinovića kao fanatičnog antikomunistu niti Amfilohija Radovića kao agitpropovca koji brutalno ismijava i proganja sve što miriše na tradicionalizam, religiju, građansku kulturu”.

Duhovni pastir ratnih zločinaca

Od početka srpske agresije na Hrvatsku i Bosnu i Hercegovinu, Amfilohije je pružao podršku Miloševićevim vojnim snagama i njegovim vazalima u okruženju. Ponekad to nije činio samo sa amvona i bezbedne distance, već i na licu mesta. Tako je novembra 1991. godine bodrio crnogorske rezerviste tokom pohoda na Konavle i Dubrovnik, pevajući im epske pesme uz gusle. Što je i logično, budući da je mitropolit tvrdio kako je „Dubrovnik bio sastavni dio Crne Gore”. U Cetinjskom manastiru ugostio je Željka Ražnatovića Arkana i njegovu paravojnu formaciju „Tigrovi“, kako bi psi rata zastrašili liberalne Crnogorce koji su se protivili ratu i Amfilohijevim zloupotrebama religije u svrhe jedne zločinačke politike. Arkan i „Tigrovi“ ispraćeni su na ratište Amfilohijevim blagoslovom i zdravicama brojnih sveštenika.

Podržavao je svim silama sve viđenije vođe udruženog zločinačkog poduhvata koji su potom osuđeni pred Haškim tribunalom za zločine protiv čovečnosti i genocid. Dok je zločinačka mašinerija bila u punom jeku, mitropolit je blagosiljao njene komandante. Kada je Skupština Republike Srpske 1993. godine odbila Vens-Ovenov mirovni plan, Amfilohije je tu odluku pozdravio sledećim rečima: „U ovom trenutku, našu dušu, kao što je naš jezik čuvao i sačuvao Vuk Karadžić, jedan njegov prezimenjak sa Plavšićkom, novom kosovkom djevojkom, sa Krajišnikom-čuvaju nas i našu dušu, jer su ove noći krenuli svetolazarskim putem. Opredijelili su se, kao i car Lazar… za carstvo nebesko.“ Po okončanju rata, Karadžiću je nudio skrovište i aktivno se uključio u odbranu haških optuženika, kao i u relativizaciju zločina.

Slobodana Miloševića je podržavao od početka, uz propratna razočaranja kad je shvatio da srpski vožd nije dovoljno radikalan i da se neće boriti za Veliku Srbiju do poslednje kapi tuđe krvi. Ipak je smogao snage da mu oprosti, posećivao ga je u haškom pritvoru, a o njemu je izrekao i konačnu ocenu, uzdižući ga u žrtve i mučenike, rame uz rame sa Milošem Obilićem: “Ostaće zapisan Slobodan Milošević zlatnim slovima u istoriji Crne Gore i Srbije, srpskoga naroda, kao čovjek koji je do posljednjeg svog izdisaja sebe žrtvovao i žrtva njegova je bila ona žrtva o kojoj, takođe, Njegoš govori govoreći o Milošu, a ime Miloš je sadržano u imenu porodice Miloševića. Žrtva njegova je blagorodna žrtva.“

Za stvarne žrtve nije imao mnogo razumevanja, govorio je da je „Srebrenica kao neka vrsta, daj da nazovemo, neke osvete“, ali je zato prema zločincima vazda gajio hrišćansku ljubav, pod uslovom da su ubijali u ime boginje Nacije kojoj se Amfilohije celog veka klanjao. Vojislava Šešelja je odlikovao ordenom svetog Petra II Lovćenskog Tajnovidca za „’kosovsko rvanje’ (to je Njegoševa riječ) i služenje zakonu svetom Božje pravde u odbrani od pravde Haškog suda, kojem tragovi smrde nečovještvom“. Dodeljeni orden Šešelju mitropolit je video kao „ohrabrenje da nastavi ovo viteško delo odbrane duše i obraza srpskoga naroda“. I sve to, da se podsetimo, u ime Hrista kojeg se, doduše, mitropolit javno odrekao, što je valjda jedinstven slučaj u pravoslavnom svetu.

Četnički koljač u crkvenom kalendaru

Naime, u zborniku eseja “Jagnje Božije i zvijer iz bezdana”, objavljenom 1996. godine sa Amfilohijevim blagoslovom, razni autori su izlagali pravoslavnu filozofiju rata (čak i Radovan Karadžić), nastojeći zapravo da nađu opravdanje za pokolje u Bosni. U zborniku je publikovan i esej „Sveti Petar Cetinjski i rat“ u kome mitropolit pokušava da teorijski opravda preobražaj pravoslavnog episkopa u ratnika. U tom tekstu Amfilohije mirno izmešta Hrista izvan istorije, govoreći kako se Novi zavet „možda ostvario samo u pojedincima koji su se u potpunosti upodobili sa Hristovom ličnošću i sa njegovim golgotskim prihvatanjem raspeća, i blagosiljanjem sa raspeća onih koji su ih kleli i koji su ih raspinjali. Takav jedan čin, i takav otpor dobra protiv zla je nešto što, ima se utisak, ne pripada istorijskom čovjeku. To je nešto što kao stvarnost pripada metaistoriji, ali kao najdublja čežnja i istorijska potreba ljudska”. Tako je arhijerej hrišćanske crkve kojem je posao da sledi i projavljuje Hrista u istoriji, Sina Božjeg proterao iza sedam mora i sedam gora, i još dalje, u metaistoriju, kako bi mirno mogao da podržava koljače i ubice.

Nije Amfilohije pružao duhovno okrepljenje samo savremenicima koji su se odali genocidu, nije on bio nekakav pomodar, već je istrajno radio na rehabilitacija zločinaca iz prošlosti i njihove ideologije. Ovako je zborio o četničkom vođi: „Đeneral Dragoljub Mihailović je samljeven žrvnjem naci-fašističke ideologije, bezbožne fašističke ideologije, i ništa manje bezbožne komunističke ideologije“. Za Amfilohija je fašistički kvisling bio ni manje ni više nego „vožd Trećeg ustanka srpskog“. Po toj logici, Slobodan Milošević je bio vožd četvrtog srpskog ustanka. Svako ko je sprovodio u delo ideologiju krvi i tla mogao je da računa na Amfilohijev blagoslov.

Mitropolitov najradikalniji čin u rehabilitaciji četništva je kanonizacija popa Milorada Vukojičića Mace, predvodnika crne trojke koja je ordinirala po Pljevljima tokom Drugog svetskog rata. Vukojičić je svojom rukom klao civile, pristalice partizanskog pokreta, između ostalih i majku glumca Mihajla Miše Janketića. Posle oslobođenja, vojni sud u Pljevljima ga je osudio na smrt streljanjem. I to je bio dovoljan razlog da Amfilohije četničkog egzekutora 2005. godine proglasi za sveštenomučenika. Taj gnusni čin Miša Janketić je sa indignacijom prokomentarisao: “To što je učinila Srpska pravoslavna crkva je toliko amoralan čin da neću da učestvujem u čitavoj ovoj stvari čak ni kao protivnik“.

Islamofobija u vidu zanata

Iako je bio konzervativac i zadrti tradicionalista, Amfilohiju nije bila strana reforma drevnih običaja. Pod uslovom da se radi o nekom adetu koji je nastao iz religijske trpeljivosti i suživota. Dugo je postojao običaj da na Trojičindan pravoslavni, katolici i muslimani odlaze na vrh Rumije koji smatraju zajedničkim svetim mestom. Sve do 2005. godine kad je Amfilohije, uz pomoć helikoptera Podgoričkog garnizona, postavio metalnu crkvicu na vrh Rumije. Od tog doba ta lepa tradicija više ne postoji. Državni organi Crne Gore najavljivali su da će metalna crkva biti uklonjena sa Rumiji, na šta je mitropolit Amfilohije uzvratio da se, ako do toga dođe, može lako desiti da bude srušena i neka džamija.

Ako se setimo da su duhovna čeda mitropolita Amfilohija tokom rata u BiH uspela da sruše čak 534 džamije, jasno je da njegove pretnje nisu bile samo prazne reči. Nije to usamljen slučaj širenja verske mržnje u biografiji Amfilohija Radovića, pre će biti da se radi o konstanti. Navedimo samo još jedan tipičan primer. Amfilohije je 2014. godine na Sinjajevini rekao da je istraga poturica značajan istorijski događaj. „Mnogi i danas prigovaraju kako je to smio vladika Danilo. Jeste da je strašno pobiti ljude, međutim, još je strašnija duhovna smrt koju siju oko sebe ti lažni ljudi, sa lažnom vjerom. Zato je, blagodareći toj žrtvi, vladika Danilo spasio Crnu Goru. Da se to nije dogodilo, danas ne bi bilo pravoslavnog uva u Crnoj Gori, i to treba imati u vidu“, obrazložio je potanko svoju ubilačku ideju.

Pošto su muslimani lažni ljudi, dakle – nisu ljudi, onda nije neka velika šteta ni izvršiti genocid nad njima. A onda nije ni čudo što je Amfilohije uzdizao u nebesa počinitelje genocida i etničkih čišćenja u Bosni, kao i njihove prethodnike iz Drugog svetskog rata. Sve je to savršeno logično, samo je malo čudno što ovakve đavolske reči neprestano teku iz usta jednog episkopa hrišćanske crkve.

Homofob godine

Ceo vek Amfilohiju je prošao u širenju mržnje i u znaku mnogobrojnih fobija (ime im je Legion): ksenofobije, islamofobije, homofobije, straha od Evrope, straha od prosvetiteljstva, straha od zapadne civilizacije, straha od avangardne umetnosti… Parada ponosa mu je uvek bila omiljena tema za napade najcrnjim rečima: “parada smrti i samouništenja, parada ubistva i uništenja roda ljudskoga. To je parada samoubistva i obesmišljenja svega onoga što jesmo i što nosimo u sebi“. Dobio je čak i titulu Homofob godine 2010. kada je prvo bacao drvlje i kamenje na Paradu ponosa, a potom relativizovao nasilje koje su njegove pristalice činile po Beogradu, demolirajući centar grada.

„Evo, juče smo gledаli kаkаv je smrаd otrovаo i zаgаdio prestoni grаd Beogrаd, strašniji od uranijuma. Nаjveći smrаd sodomski koji je ovа sаvremenа civilizаcijа uzdiglа nа pijedestаl božаnstvа. I vidite, jedno nаsilje, nаsilje tih obezboženih i nаstrаnih ljudi izаzvаlo je drugo nаsilje. Pа se sаd pitаju ko je kriv i tu đecu nаzivаju huligаnimа“, besedio je svedok ljubavi Božje. Kad neko želi samo da prošeta gradom – to Amfilohije naziva nasiljem, a onda je huligansko prebijanje nedužnih ljudi i uništavanje nepokretne imovine opravdan čin, takoreći samoodbrana od “smrada sodomskog”. U istom starozavetnom duhu je tumačio i poplave koje su pogodile Evropu i Srbiju nekoliko godina kasnije – Bog je poslao dažd zbog pobede Končite Vurts na Evroviziji i, naravno, zbog Parade ponosa.

Iskusni kletvenik i nadgrobni govornik

Imao je i svoje omiljene hobije, na primer bacanje kletvi i držanje posmrtnih govora. U prvoj disciplini se više puta istakao, evo jednog tipičnog primera: “Ko bio protiv jednokrvne, jednovjerne, jednojezične Rusije dabogda živo meso od njega otpadalo! Proklet bio tri puta i tri hiljade puta!“ Možda ovakve reči više pristaju plemenskom vraču, nego mitropolitu hrišćanske crkve, ali nije Amfilohije kriv što se rodio u XX veku usred pravoslavlja, pa je bio prinuđen da bar formalno služi kao hrišćanski arhijerej. Da je mogao slobodno da bira kom će bogu služiti, Hrist ne bi ušao ni u prvih deset.

U držanju posmrtnih beseda posebno se istakao nad odrom Danila Kiša, gde je govorio uprkos Kišovoj oporuci u kojoj je striktno zabranio da mu na sahrani neko drži govor. Mirko Kovač je o tome pisao u knjizi sećanja na prijatelje “Pisanje ili nostalgija”: “Njegova beseda vrvela je od pogrešaka i neznanja, te opštih mesta koja se mogu svakome utrapiti (‘pismonosac jovovskog kova’, ‘tragatelj duše’, itd.). Ali ono što je najgore i što bi tananog pesnika ljutilo, jeste Amfilohijeva laž u ‘Večernjim novostima’ kako je on ‘već duže vreme bio Kišov duhovnik’”. Nije mogao mitropolit da odoli, pa da ne prisvoji pokojnog Kiša, kad se već našao u prilici, a slagati mu nije bilo teško. Još drastičniji primer je Amfilohijeva beseda na sahrani Zorana Đinđića, gde je takođe govorio nepozvan, te ustvrdio kako je premijer stradao od bratske ruke i kako ga je ubila “bratomržnja”. Što će reći da je Đinđić šurovao sa zločincima i mafijom, a tu tezu je mitropolit mogao da pročita u okviru medijske pripreme atentata upravo u glasilima koja su finansirale Đinđićeve ubice.

Povratak u srednji vek

Bespravno postavljanje crkve na vrh Rumije nije jedini slučaj kada se pokazalo da je u Crnoj Gori crkva jača od države. Amfilohije je godinama uporno odbijao da registruje svoju organizaciju, iako zakon to nalaže, a i sve druge verske zajednice su se registrovale. Kulminacija bunta protiv državnih organa dogodila se nakon donošenja Zakona o slobodi vjeroispovesti. Tada je Amfilohije poveo tzv. litije koje su zapravo bile niz političkih protesta koje su okupile veliki broj klerikalnog sveta, sve nacionalističke snage iz regiona su podržavale taj pokret, a na tom talasu je i pala vlast Đukanovićevog DPS-a. Amfilohije je iza sebe ostavio svog političkog izabranika Zdravka Krivokapića, mandatara buduće Vlade, koji naokolo propoveda o savezu crkve i države, kako se verom pomeraju planine i kako se to u istoriji događalo, te kako je pričešće istom kašikom epidemiološki bezbedno ukoliko čovek ima snažnu veru. Ukratko, Amfilohijevo političko nasleđe je približavanje državnog uređenja teokratiji kakvo nije viđeno još od polovine XIX veka kad je Crna Gora postala sekularna država.

Amfilohije Radović bio je verni učenik arhimandrita Justina Popovića koji je propovedao o sumraku evropske kulture koja skončava u nihilizmu i anarhizmu. Otuda je potekla Amfilohijeva mržnja prema evropskoj civilizaciji i svim njenim modernim dostignućima. Celokupnu istoriju Evrope posle srednjeg veka Amfilohije je jednostavno smatrao stranputicom. U jednom intervjuu iz druge polovine 80-ih govorio je da je naša tragedija u tome što smo “u jednom trenutku povjerovali da je u Evropi, onakvoj kakva jeste i s onakvim humanizmom i civilizacijom od renesanse pa naovamo – naš spas”. Sve to treba odbaciti i vratiti se vremeplovom u zlatno doba simfonije crkve i države: “Da bi bio plodotvoran i plodonosan naš odlazak u Evropu morao da bude kroz povratak našim izvorištima, a ona su jerusalimsko-carigradska”.

Naivan kao i svaki paseista, Amfilohije je živeo u uverenju da se vreme može poništiti, da se vekovi civilizacije jednostavno mogu precrtati olovkom, te da je moguć povratak u prošlost i izgradnja neke savremene verzije srednjovekovnog društva. Zato je u studiji “Svetosavsko prosvetno predanje i prosvećenost Dositeja Obradovića” iz 1994. godine tvrdio da “temelj naše budućnosti niti može niti sme biti Dositej, nego Sveti Sava i svetosavsko Predanje”. Koliko su tužne i promašene ove reči, kako odišu potpunim nerazumevanjem sveta i vremena, pogotovo kad se uporede sa onim što je o Dositeju pisao Radomir Konstantinović: „On je Srbija koja je, jednom, imala da pođe na put, da se uputi u Evropu i da u Evropi pronađe sebe, svoju pravu dimenziju i sudbinu.“

Iz ambicioznijih tekstova mitropolita Amfilohija poput navedenog postaje jasno koliko je on bio nespreman za izazove svog vremena i kako nije bio sposoban da ponudi bilo kakav suvisli odgovor na pitanja savremenog čoveka. Zato i ne čudi što je utehu našao u retrogradnom nacionalizmu, ideologiji kojom vladaju duh samoizolacije, zatvaranja u brlog i odsecanja od mrskog sveta i svih njegovih humanizama, renesansi, protestantizama, prosvećenosti i ostalih demonskih prelesti. “Mitrofan Matić tražio je Boga, a našao Dimitrija Ljotića” – tako započinje Konstantinović u “Biću i jeziku” esej o ovom pesniku i monahu. Nešto slično bi se moglo reći i o mitropolitu Amfilohiju: Tražio je Boga, a pronašao Radovana Karadžića, Biljanu Plavšić, Momčila Krajišnika, Vojislava Šešelja, Ratka Mladića, Slobodana Miloševića i ostale ubice u ime boginje Nacije. Čitav život proveo je kao monah i episkop Srpske pravoslavne crkve, ali to je bila tek maska za ono što je stvarno bio: arhijerej krvi i tla. Red je da mu njegova duhovna čeda, koja se klanjaju istim demonima, podignu spomenik u znak zahvalnosti za svo zlo koje je posejao.

Tomislav Marković (Antena M)