Nemate pojma šta je adinaton, a čuli ste ga bezbroj puta. Reč je o stilskoj figuri čiji naziv dolazi od grčkog ἀδύνατον, „nemogućnost“, i označava perifrazu izvedenu, kako sama reč kaže, preko granice mogućeg, nešto što nema nikakve prirodne i fizičke šanse da se dogodi. U najkraćemu, adinaton je lep način da se kaže „nikad“: verovatno najpoznatiji primer adinatona jeste, recimo, ona Hristova po kojoj će „pre kamila proći kroz ušicu igle nego bogataš u Kraljevstvo Božije“.

Takve hiperbole u svojim usmenim predajama i književnim nasleđima imaju svi jezici sveta. Kod balkanskih naroda najčešći je adinaton „kad na vrbi rodi grožđe“, sa različitim podvarijantama: kad hoće da kažu da će se nešto desiti nikada, Bugari će, na primer, reći „когато върбата роди круши“, kad na vrbi rode kruške, a Makedonci „кога врба ќе роди дренки“, kad na vrbi rodi dren. Rusi, na primer, za „nikad“ kažu „когда рак на горе свистнет“, kada rak na planini zazviždi, Francuzi to kažu „quand les poules auront des dents“, kada kokoškama narastu zubi, isto kao i Portugalci, „quando as galinhas tiverem dentes“, Mađari će reći „majd ha piros hó esik“, kad padne crveni sneg, a Kinezi, dabome, 太陽從西邊升起, kad Sunce izađe na zapadu.

Jevreji, recimo, za „nikad“ kažu „כשיצמחו שיערות על כף ידי“, kad mi na dlanu izrastu dlake, kod Poljaka će na dlanu izrasti kaktus, „prędzej mi kaktus na dłoni wyrośnie“, a kod Bugara postoji i izreka „когато на коня пораснат рогове“, kad na konju izrastu rogovi. Na persijskom jeziku to se kaže „vaght-e gol-e ney“, kad bambus procveta, na palestinskom arapskom „lamma ynawwer al-malħ“, kada procveta so, a na letonskom „kad pūcei aste ziedēs“, kada sovi procveta rep. Na engleskom jeziku najčešći je adinaton „when pigs fly“, kada svinje polete, kao i kod Nemaca, „wenn Schweine fliegen könnten“, i kod Španaca, „cuando las vacas vuelen“. U finskom lete krave – „kun lehmät lentävät“, kada polete krave – u italijanskom magarci, „quando gli asini voleranno“, u gruzijskom se magarac vere na stablo, „როცა ვირი ხეზე ავა“, kad se magarac popne na drvo, a u turskom jeziku na drvo se penje riba: oni kažu „balık kavağa çıkınca“, kad se riba popne na topolu.

Srbi, recimo, u takvim situacijama kažu „кaд се војска на Косово врати“.

Ne zna se tačno poreklo izreke „kad se vojska na Kosovo vrati“. Iako Kosovo kao kultni toponim srpske istorijske memorije sugeriše da bi fraza mogla da bude stara i do šest stotina godina, iz vremena bitke na Kosovu polju, ona nije zabeležena pre dvadeset prvog veka. Čak ni Vuk Karadžić, koji je u svojim „Srpskim narodnim poslovicama“ iz 1849. sakupio osam hiljada pučkih izreka, uopšte ne pominje vojsku i Kosovo: zabeležio je stari Vuk i onaj klasični adinaton s vrbom i grožđem, koji u srpskoj tradiciji glasi „kada vrba grožđem rodi, suvi javor jabukama“, zebeležio je i figuru „kad vidio svoja leđa“, zapisao je i onu „kad nestane petka u godini“ i onu „kad se dva petka sastanu zajedno“, ima kod Vuka čak i crnoga Marka, „kad crni Marko u rog zatrubi“, ali nema ni spomena izreke „kad se vojska na Kosovo vrati“.

Moj drug Ivan Čolović, ugledni antisrpski etnolog, antropolog i mitolog, tvrdi da je izreku „kad se vojska na Kosovo vrati“ direktno izmislio mitropolit Amfilohije Radović, koji je u knjizi „Kosovo je glava Lazareva: besjede, predavanja i razgovori“ iz 2011. kao epilog dodao svoju obradu narodnog deseterca „Ječam žela kosovka devojka“. Pesmu u kojoj devojka žanje ječam i objašnjava majčici da ga čuva za konje na kojima će jednoga dana doći njeni svatovi, poručujući ječmu „svatovski te konji pozobali“, Amfilohije je volšebno prepevao na način da kosovka udavača u stvari ne čuva ječam za svatovske konje, nego za – srpsku konjicu. Pa kaže, „viteški ga konji pozobali, vrani konji slavne srpske vojske“, šta će se dogoditi, razumeli ste, „kad se vojska na Kosovo vrati“.

Nejasno je na kraju ostalo jedino hoće li se kosovka devojka udati „kad se vojska na Kosovo vrati“, ili će se vojska na Kosovo vratiti „kad se uda kosovka devojka“. Izvesno je samo to da će se načekati i srpska konjica i kosovka devojka i njeni svatovi i njena majčica, jer to će, razumeli ste, biti „kad crni Marko u rog zatrubi“, dakle „kad vidio svoja leđa“, dakle „kad nestane petka u godini“, dakle „kada vrba grožđem rodi“.

Odnosno, da ne bi bilo nikakvog nesporazuma i lažne nade, onda kada srpska vojska – kako dalje u svom remiksu peva vuk Amfilohije, vredni izmišljač pučke usmene tradicije – „pred crkvu Samodrežu dođe,/ i napoji konje na Sitnici/ i projezdi pro Gazimestana,/ i dojezdi do slavnih Dečana/, i do carske larve Gračanice,/ i do Pećke Presvete Krasnice,/ i Prizrena grada carevoga“. Gde će konjima do tada verovatno da izrastu rogovi.

Verovatno odatle dolazi i druga popularna srpska izreka, „dogodine u Prizrenu“. Istina, vremenski određeniji adinaton imaju u svojoj baštini i drugi narodi. Za nešto što će se dogoditi nikada Holanđani tako kažu „op St. Juttemis“, na nepostojećeg svetog Jutmasa, Francuzi „aux calendes grecques“, na grčke kolende, Rumuni „la Paştele Cailor“, na konjski Vaskrs, a najčešći je i najrašireniji „Sveti Nikada“: na portugalskom jeziku to je „no dia de São Nunca“, na nemačkom „an Sankt Nimmerlein“, na hrvatskom „na Sveto Nigdarjevo“. Slovenci su po običaju najpodmukliji: oni lepo kažu „ob svetem Nikoli“, na svetoga Nikolu, a vi nemate pojma da „nikoli“ na slovenskom znači „nikada“. Srbi, međutim, jedini odgovaraju i na pitanje „kada“ i na pitanje „gde“: oni ne kažu „nikada i nigde“, nego kažu – „dogodine u Prizrenu“.

Ječam tako žanje nesrećna kosovka devojka, ječam žanje ter pita pitanje, „kad će, gde će mene muž za ženu?“, a majčica stara odgovara, „dogodine, kćeri, u Prizrenu“.

Duhoviti pučki adinaton „dogodine u Prizrenu“, odnosno „kad se vojska na Kosovo vrati“, poslednjih se godina lepo primio kod mladih i zaživeo u srpskoj urbanoj kulturi. Gradske fasade, podvožnjaci, pasaži, haustori, škole, bolnice i dečija igrališta išarani su ćiriličnim izrekama „Kad se vojska na Kosovo vrati“ i „Dogodine u Prizrenu“, što je jasna poruka režimu Aleksandra Vučića i odgovor na njegova barnumovska obećanja boljeg života, parafraza Vučićeve delbojevske strategije, „dogodine u ovo vreme bićemo milioneri“.

Izreku je onda oduševljeno prihvatila i fudbalska navijačka supkultura, šaleći se sa svojim rivalima i ljubimcima: kad će Partizan opet da bude šampion?, pitaju se navijači Crvene zvezde, kad će neki sudija da svira penal protiv Zvezde?, pitaju se navijači crno-belih, kad će Srbija proći grupnu fazu na velikom takmičenju?, pitaju se i jedni i drugi, a šaljivdžije s tribina na sve to odgovaraju, „kad se vojska na Kosovo vrati“.

Već dve godine stari se Vuk Karadžić od sreće vrti u svom grobu u porti saborne crkve Svetog arhanđela Mihaila: kada bi barem i ostatak srpskog društva tako radosno prihvatio narodni duh i narodnu duhovitost, kao što to čine fudbalski navijači i mladi srpski patriote!

Prošle nedelje, 5. septembra, grupa srpskih patriotskih šereta blokirala je tako saobraćaj na graničnom prelazu između crnogorskog Božaja i albanskog Hani i Hotita, sve noseći divovski transparent „Kad se vojska na Kosovo vrati“. Otkud Srbija i Kosovo na granici Crne Gore i Albanije?, sledećih se dana pitala zabrinuta regionalna javnost, uopšte ne shvatajući specifični srpski smisao za humor. Kakve veze Srbija i Kosovo imaju sa Crnom Gorom i Albanijom?! Tačno onakve kakve vrba i javor imaju sa grožđem i jabukama!

O čemu je, naime, reč? Većina svetskih naroda svoj adinatonski sveti Nikada nemaštovito „slavi“ 30. februara – svi zapravo sem Albanaca, koji ga iz nekog razloga obeležavaju – 36. avgusta. Zašto baš trideset šestog, i zašto baš avgusta, nije poznato, tek ono što se u drugim jezicima kaže „kad polete krave“, „kad kokoški narastu zubi“, „kad se riba popne na topolu“ ili „kad se vojska na Kosovo vrati“, na albanskom se kaže „ne tridhjetë e gjashtë gusht“ – na trideset šesti avgusta. Dalje je lako: kako znamo da avgust ima trideset i jedan dan, ispada da je trideset šesti avgust po našem kalendaru, samo trenutak da izračunam, dakle – peti septembar!

Dabome!, sad se lupate po čelu i vi, što se već danima pitate zašto su srpski šerete sa transparentom „Kad se vojska na Kosovo vrati“ blokirali saobraćaj na granici Crne Gore i Albanije, i zašto su, zaboga, to uradili baš petog septembra.

Srećan dakle tridhjetë e gjashtë gusht svima koji slave, srećan vam 36. avgusta, Dan povratka srpske vojske na Kosovo.

Ili, kako su to govorili naši mladi, „dogodine u Prizrenu“!

(Portal Novosti/foto: Twitter)