Početkom septembra ove godine, najavljujući uvođenje nacionalne čitanke u nastavu, resorna ministarka Slavica Đukić Dejanović objasnila je da deca moraju poznavati nacionalno biće sopstvenog naroda, njegovu kulturu, tradiciju i prošlost, jer je to, pored ostalog, preduslov da se razume i neko ko pripada drugoj naciji, veri i kulturalnoj sredini.

Raspevano ali problematično! Ako problem bîća posmatramo u okviru pitanja o njegovom smislu, a mišljeno biće kao iskaz o nečemu realnom i samostalnom, tada nacionalno biće naprosto ne postoji. Ono je tek puko ime fantomske pojave proistekle iz političke potrebe da se građani etnički uniformišu, a slika države ulepša. Budući da je nacija neodređen i figurativan pojam, a njeno ulepšavanje posledica krivotvorenja istorijskih činjenica s ciljem da se „naše“ idealizuje na račun onih s kojima smo bili u sukobu ili kakvoj nesrećnoj vezi, svest o nacionalnom biću svakako ne bi mogla pomoći da druge u pozitivnom smislu bolje razumemo. Naprotiv! Lako je pretpostaviti da nacionalna čitanka neće biti ništa više od čitanke nacionalizma, neka vrsta obaveznog vojnog roka u školama, posvećenog mentalnom muštranju. Poslužila bi kao dodatno sredstvo lošeg obrazovanja, novi udžbenik nadmenosti, arogancije i odvikavanja od objektivnosti, jednom rečju – neprikriveni ili loše prikriveni podsticaj na dalje širenje netrpeljivosti, ili bar uklanjanje brane da se slično zlo ukorenjuje.

Pre nekoliko nedelja Peščanik je u dobar čas objavio tekst predavanja Stiga Seterbakena (Stig Saeterbakken) iz 2005. godine Moje srce pripada Evropi. I zato je slomljeno. Povodom prakse domaće štampe da u vestima o katastrofama u svetu obavezno saopšti da li i koliko među nastradalima ima naših (u njegovom slučaju Norvežana), on kritikuje egocentrizam nacionalne diskriminacije, priznaje da više pripada Evropi nego Norveškoj jer u evropskom leži pretnja nacionalnom, mada mu je srce slomljeno zbog složenosti Evrope koja je kao plod mašte i književni konstrukt ipak samo jedno Ništa. Pa ako je tako, i njemu je dobro da je Niko, kao i Odiseju što je bilo kada se predstavljao Polifemu. Nekoliko dana kasnije mogli smo pročitati i ogled Terija Igltona (Terry Eagleton) Nacionalizam je izgrađen na laži posvećen nacionalnom identitetu kao ludačkoj košulji koja ometa kretanje i prilagođavanje.

Naravno, nisu njihovi stavovi novost. Tridesetih godina prošlog veka, na primer, Jozef Rot je u priči Careva bista, kroz lik glavnog junaka, grofa Morstina, poručio da se pred naraslom prostotom i niskošću ovog sveta dvostruko stidi: najpre stoga što niskost uopšte postoji, a potom i što je njenu moć potcenio. Priznaje da mu je jedina vidljiva strast bila da pobija „nacionalno pitanje“, da mrzi nacije i nacionalne države i da se oseća kao nadnacionalni čovek. Pozivajući se na Grilparcerov slogan: „Od humanosti, preko nacionalnosti, do bestijalnosti“, kaže da smo, od kada se u 19. veku počelo s nacionalnošću – predstupnjem one bestijalnosti u kojoj danas živimo, svedoci pojave da nacionalno raspoloženje izvire iz vulgarnih karaktera, da nacionalnih vrlina nema, da je jedina moguća otadžbina, poput kuće sa mnogo vrata i mnogo soba, ona za ljude bez otadžbine.1

Kada je govorio o ruskoj književnoj emigraciji onog vremena u kome je i Rot pisao, Nabokov žali što je kod nje, pre svake umetnosti i svesti o ponoru nacionalizma, vladala zaokupljenost spasavanjem duše, i što je jedan deo tek u četrdesetim, zaveden ratnim uspesima, otkrio padinu vatrenog nacionalizma po kojoj će se skrušeno spuštati.

Sve to navelo me je da se setim kako smo u proleće 1991. godine, dok smo pokušavali da osnujemo evropski pokret za Vojvodinu, Aleksandar Tišma i ja zamerili novosadskom Dnevniku što je u vesti o krivičnom delu, koje se ni po čemu nije moglo povezati sa nacionalnom pripadnošću, naglasio da je učinilac Albanac. I tada je to bio vapaj izgubljenih u pustinji. Sa današnjim iskustvom – naivan i bezizgledan pokušaj da se stvari bar u nečemu dovedu u red. Došli smo do tačke u kojoj je i u bezazlenim oblicima života postalo normalno da se o teniskom meču napiše kako je taj i taj srpski teniser pobedio (rasturio ili ponizio) Hrvata, ili čak da se podaci iz sumnjivog Sveta statistike o prosečnoj visini odraslih muškaraca, predstave pod naslovom „Srbi i u ovoj kategoriji prešišali Hrvate“.

Nepogoda etničkog egocentrizma pogodila je sve oblasti života u kojima se odnosi između ljudi mogu preoblikovati u odnose među nacijama. To nije više ispad, već manir. Nacije su izvor ekspanzivnog besmisla nastalog s ciljem da u praznom suparništvu jedna trijumfuje, a druga se prokaže ili naruži. Potraga za identitetom najniže vrste, a nacionalni to svakako jeste jer ga nismo izabrali niti mu na bilo kakav način doprineli, zaklanjanje slučajnim, nabeđenim obeležjem, mehaničkim podvođenjem pod odliku koju nismo ni postigli ni stekli, pristajanje je na potpuno obezličenje. Izdvajati se po pripadnosti naciji čista je degradacija. Odista je bolje izborom biti Niko nego ostati zatečen u ničemu nacije, u bedi države, roda i podneblja. Inače bismo, kako to za nove forme rasizma kaže Žak Ransijer (Jacques Rancière), „fiksacijom radikalne drugosti, jednog predmeta apsolutne, pretpolitičke mržnje“, svaku različitost prihvatili kao politički nedostatak i napravili omču samoj zajednici.

Sudeći po najavama koncepcije, ali i preke potrebe sadašnje vlasti da i kroz obavezno obrazovanje potre sve grehe sopstvene prošlosti, najava nacionalne čitanke deluje zlokobno. Ona bi lako mogla naneti štetu veću od Vulinovih sastanaka sa Putinom i bezbrojnih političkih gafova. Dogovoreni Vulinov eksces, na primer, naizgled će biti amortizovan Vučićevim pravdanjem izostanka sa BRIKS-a zbog „gužve u šesnaestercu“, uz jednako brzu relativizaciju ove amortizacije.

Posledice nacionalne čitanke, ako postane ono što s razlogom slutimo, bile bi dugoročne i teško popravljive. Ne osporavam potrebu velikog broja ljudi da ispoljavaju nacionalno osećanje. Ali to osećanje se ne sme nametati, pogotovo na pristrasan i mitologizovan način. Posle opšteg nazadovanja u pristupnim pregovorima, novih primera bezočnog nepotizma i korupcije i sračunato pomirljive Vučićeve prognoze da od priključivanja nema ništa ni u narednih šest godina, čitanka bi bila samo dokaz više da vlast veselo objavljuje zatvoreno društvo koje u Evropsku uniju zapravo ne želi.

(Peščanik, foto: Pixabay)