Novinari su, dakle, doneli ministru informisanja Dejanu Ristiću napisan tekst ostavke i ostavili je na vratima Ministarstva informisanja. Vest možda zvuči malo čudno, pa hajde da otklonimo nedoumice: tekst ostavke je novinarski, ali sama ostavka je ministrova. Povod, mada ne i jedini razlog, jeste Ristićevo sudelovanje u hajci na Tamaru Skrozzu.

Ministar je verovatno, barem zabave radi, pročitao ostavku koju mu je neko drugi napisao, a zatim nastavio sa svojim redovnim ministarskim poslovima, možda tražeći neku novu Skrozzu, ili razmatrajući može li se iz slučaju aktuelne Skrozze iscediti još neka gadost. Koje neće imati ko da se postidi, ministar ponajmanje.

Nije da ne razumem ministra: da je nameravao da podnosi ostavku, umeo bi to da učini i svojim rečima, obrazovan je čovek, istoričar, i to ne baš najgori od svih srpskih istoričara. Uzgred, nije bilo tako davno kada je bio čest sagovornik nezavisnih srpskih novina na temu raznih naših žilavih istorijskih mitova.

Doduše, ne kažem da ministar ne bi bio spreman da potpiše ostavku koju mu je napisao neko drugi, ali samo ako bi to bio jedan čovek, svi znate koji. A taj svakako nije novinar. A nije ni paradni premijer Miloš Vučević. Sećate ga se valjda? To što verovatno pola Srbije misli da je Ana Brnabić i dalje premijerka, otud je što to zapravo uopšte nije važno. Koliko je ona bila predsednica Vlade, toliko je to i Vučević.

A toliko im je Ristić, ovaj ili neki drugi, ministar. Sve to jako liči na teatar, ne baš kvalitetan, u kojem niko nije ono što glumi da jeste, a pri tome velika većina strašno šmira i pregumljuje. Prosto, što su manje to što jesu, kao da se jače „uživljavaju“ u uloge.

Samo, da se razumemo, postoji tu i jedna fundamentalna razlika: to što u pozorištu igrate, recimo, Adolfa Hitlera, dobro ili loše, ne čini vas odgovornim za zločine stvarne osobe koja se tako zvala. A ovde ne igrate nekog drugog nego sebe, samo što se ponašate kao da ste nešto što niste, asistirajući tako Samodršcu u njegovoj opsenarskoj farsi.

Nego, kad smo se već usput zakačili za taj krčki čičak Brnabić: nije to, ili svakako nije više, osoba koja će biti zapamćena po onome što je bila ili činila, privatno ili javno, nego po tome što nije imala stida da se raskomoti u vili Jovanke Broz, kao da je to – živeti u vili neke, recimo, komunističke kraljice – posve normalno i nekome kao osoba Brnabić sasvim pripadajuće. Vilu je Skupština proglasila „Domom predsednice Vlade“ ili tako nekako, a kada je Brnabićeva promenila funkciju, i vila je promenila namenu u, recimo, „Rezidenciju predsednice Skupštine“. Ne smem ni da zamislim koja je sledeća inkarnacija, i kuće i njene parapravne vlasnice.

Ima li nečega što spaja neslučajne slučajeve javnog smežuravanja, degradiranja i propadanja likova poput Ristića, Brnabić i sličnih, koji su imali neke prednapredne biografije, a da danas više nisu ni u stadijumu naprednjačkih manira, nego radikalskih? Kako dođe do toga da ljudi koji isprva ne deluju beznadežno svojevoljno postanu deo vladavine najgorih, pa još i počnu da liče na njih, ako ne i da prednjače u bahatosti i besramlju?

Možda se treba setiti izvornog značenja reči korupcija: kvarenje. Korupcija, dakle, nije samo davanje i primanje novca koji ti ne pripada zarad neke protivzakonite usluge i sticanja nezarađene koristi; korupcija je kvarenje, propadanje, srozavanje standarda u svemu. Može ti se dogoditi da se u nekom trenutku života nađeš na raskrsnici puteva od kojih jedan vodi baš tamo – naizgled uzbrdo, ka Dvorcu iz kafkijanskih visina, zapravo u ambis. Izbor je tvoj, kao i posledice.

(Danas)