U Rusiji se umetnost ponovo nalazi na optuženičkoj klupi, kao u stara dobra staljinistička vremena, a umetnici završavaju u gulazima zbog onog što su napisali, režirali ili nacrtali. Tako je, na primer, umetnica, pesnikinja i muzičarka Saša Skočilenko osuđena na sedam godina zatvora zbog navodnog širenja lažnih vesti o ruskoj vojsci. Razlog krivičnog gonjenja je zapravo njena antiratna umetnička akcija: zamenila je cene u prodavnici nalepnicama sa informacijama o broju žrtava rata u Ukrajini i pozivima da se zaustavi invazija ruskih trupa.

Pre par nedelja, rediteljka Evgenija Ženja Berkovič i dramaturškinja Svetlana Petrijčuk osuđene su na šest godina prinudnog rada u kolonijama, praktično na logor – zbog predstave Finis, sjajni soko. Sud je došao do zaključka da su pozorišne umetnice u predstavi “opravdavale terorizam”. Predstava je imala premijeru 2020. godine, dobila je nekoliko nagrada na najznačajnijem ruskom pozorišnom festivalu “Zlatna maska”, između ostalih i nagradu za najbolji dramski tekst koja je pripala Svetlani Petrijčuk. Predstava je čak dobila i podršku od Ministarstva kulture Rusije u iznosu od 250.000 rubalja, a sad ispada da je država finansirala propagiranje terorizma.

Upozorenje na opasnost od terorizma

Tekst komada je napisan na osnovu svedočenja Ruskinja koje su se udavale za borce Islamske države, nakon upoznavanja na internetu, prelazile na islam i putovale ili pokušavale da otputuju u Siriju. Od stvarnih životnih priča mnogih devojaka Petrijčuk je u komadu stvorila lik Marjuške, pokušavajući da razume motive tih Ruskinja. Neke od njih su uhapšene, suđeno im je pred ruskim sudovima, a zapisnici sa suđenja su korišćeni kao materijal za pisanje ove dokumentarne drame.

Poenta predstave je sušta suprotnost sudskoj presudi, to je upozorenje na opasnost od terorizma, kritika jedne društvene pojave i nastojanje da se shvate životne sudbine devojaka koje su bile izmanipulisane i zavedene. Tako je predstavu shvatio Savez pozorišnih radnika Ruske Federacije koji je odobrio produkciju, Ministarstvo kulture koje je dalo finansijsku podršku, žiri festivala koji je predstavu nagradio, pozorišna kritika koja je o tome pisala i publika koja je predstavu gledala.

Tako su predstavu shvatili i svi svedoci odbrane, više od 20 pozorišnih delatnika, kritičara, glumaca, umetnika, lingvista, stručnjaka, ali to nije pomoglo optuženicama. O tome je govorila i Svetlana Petrijčuk u završnoj reči na sudu: “Pre šest godina, kada sam pisala dramu, bila sam sigurna da radim nešto što bi najpre odobrili organi za sprovođenje zakona – da pomažem u sprečavanju zločina koristeći sredstva koja su mi kao piscu dostupna. Pokušala sam da istražim motive koji stoje iza zločina, baš kao što su to radili desetine drugih pisaca pre mene. Napisala sam da takve žene postoje – a ti, dragi sude, to znaš bolje od bilo koga”. Uostalom, kompletan tekst predstave je dostupan na sajtu Meduza, pa svako ko zna ruski može to lako da proveri.

Ekspertski oksimoroni

Suđenje Berkovič i Petrijčuk neodoljivo podseća na tipične montirane procese iz epohe staljinizma. Rediteljka i dramaturškinja su osuđene na osnovu takozvanih ekspertiza, pre svega na osnovu one koju je napisao samozvani ekspert Roman Silantjev. Dotični gospodin je poznat po tome što je izmislio kvazinaučnu disciplinu kojoj je dao ime destruktologija, a ona se bavi malim verskim zajednicama i njihovim navodnim destruktivnim delovanjem.

Njegova “ekspertiza” takođe je dostupna online i spada u najbizarnije dokumente koji se mogu pročitati, nešto kao specifičan oblik policijskog tumačenja književnosti. Na primer, Silantjev optužuje autorke za radikalni feminizam i islamski terorizam. Istovremeno! To bi bilo isto kao kad biste nekom rekli da je ekstremni anarhista i radikalni etatista, ili ratnohuškački pacifista, ili da je upadljivo mršav i debeo. Međutim, ono što je za svakog razumnog čoveka očigledan apsurd i oksimoron, za Putinove sudije je legitiman argument.

Najluđi deo “ekspertize” je onaj u kojem Silantjev objašnjava na koji način autorke opravdavaju terorizam u predstavi Finis, sjajni soko. Evo samo nekoliko njegovih stručnih opaski: “Učešće u ISIS-u opravdava se devojačkom naivnošću heroine i željom da ima porodicu. Odlazak u ISIS se opravdava neodoljivom strašću/ljubavlju. Odlazak u ISIS opravdava se željom da se stvori jaka tradicionalna porodica sa pravilnom raspodelom uloga. Odlazak u ISIS opravdan je bešćutnošću onih oko nje i ravnodušnošću porodice prema životu heroine. (…) Odlazak u ISIS opravdava se željom za duhovnim spasenjem duše, sticanjem božanske blagodati”. I ređa tako ekspert slična opravdanja bez kraja i konca.

Teroristička književna teorija

Ko god je ikada analizirao lektiru na časovima jezika i književnosti našao bi se u čudu čitajući “ekspertizu” Romana Silantjeva. Ono što on naziva opravdanjem u teoriji književnosti se, kao što svaki srednjoškolac zna, zove motivacija. A motivacija je, kao što veli Rečnik književnih termina, “u epskim i dramskim djelima opravdanje postupka nekog lika ili uvođenje novog motiva”. Veli dalje citirani udžbenik: “U epskim i dramskim strukturama fabule su zasnovane na uzročno-posljedičnim vezama, pa kako djelo mora stvoriti dojam uvjerljivosti, postupci njihovih nosilaca moraju biti motivirani, tj. opravdani ili obrazloženi”.

Dakle, ekspert je mrtav hladan proglasio motivaciju za postupke književnih likova u drami opravdanjem terorizma. To bi bilo isto kao kad bi neko Dostojevskog osudio zato što je u Zločinu i kazni izložio motive koji su Rodiona Romanoviča Raskoljnikova naveli na ubistvo zelenašice Aljone Ivanovne i njene nesrećne sestre Lizavete. Po logici ruskog suda, Dostojevski je u svom romanu opravdavao ubistvo starica tako što je izložio Raskoljnikovljevu teoriju o Napoleonima kojima je sve dozvoljeno, i još potcrtao njegovo siromaštvo, te mogućnost da njegova sestra Dunja završi u braku sa onim podlacem Lužinom, e da bi izbavila brata iz nemogućeg položaja.

Antiratni stihovi

Tako su Ženja Berkovič i Svetlana Petrijčuk praktično osuđene zbog postupaka likova iz predstave. Kad bi se isti kriterijumi primenili na druge pisce, niko na slobodi ne bi ostao. Očigledna nepravednost i apsurdnost presude ukazuju da motivi za krivično gonjenje rediteljke i dramaturškinje nemaju nikakve veze sa predstavom Finis, sjajni soko.

O tome su pisali brojni ruski autori još od hapšenja Berkovič i Petrijčuk u maju prošle godine. Pravi razlog progona su zapravo antiratne pesme Ženje Berkovič, koje su stekle veliku popularnost na Facebooku. Protivljenje agresiji na Ukrajinu, zalaganje za mir, protiv Putinove zločinačke politike – to su gresi zbog kojih će Berkovič i Petrijčuk provesti šest godina u gulagu.

I to nas, na pomalo bizaran način, dovodi do povezanosti ovog slučaja sa Srbijom. Naime, srpska kulturna scena je potpuno nezainteresovana za pravu rusku kulturu, disidentsku, antiputinovsku, slobodarsku, ali zato naše kulturne institucije sarađuju sa zvaničnom putinovskom kulturom najvećim mogućim intenzitetom. U Beogradu su boravili specijalni izaslanici i savetnici Vladimira Putina u oblasti kulture, dogovorili saradnju na brojnim poljima, pogotovo sa pozorištima.

Dostavljačka posla

Pre nekoliko dana, slavodobitno je najavljeno da će u okviru te bratske saradnje na velikoj sceni Narodnog pozorišta u Beogradu gostovati predstava 12 Nikite Mihalkova, vernog Putinovog režimskog umetnika. Malo pre ove radosne vesti, ruski nezavisni kanal Dožd objavio je da su Berkovič i Petrijuč osuđene po dostavi Nikite Mihalkova. To je objavila voditeljka Julija Taratuta, pozivajući se na dobro obaveštene izvore.

Prema njenim rečima, pošto je pristup ruskom predsedniku Vladimiru Putinu postao otežan otkad je počela pandemija korona virusa, a još više otkad je počeo rat protiv Ukrajine, Mihalkov je svoju prijavu dostavio šefu Istražnog komiteta Ruske Federacije Aleksandru Bastrikinu. I nije se reditelj žalio na predstavu Finis, sjajni soko, već upravo na antiratne stihove Ženje Berkovič.

Mihalkovu je trebalo 11 dana da smisli demanti ove vesti, ali ni to silno vreme mu nije pomoglo da bude ubedljiv. Mihalkovu se nije svidela reč “dostava”, kaže da je nemoguće dostaviti stihove koji su javno dostupni. Eh, kao da agenti FSB-a mogu sve sami da postignu, nisu ni oni ljudi posebnog kova, moraju malo i putinovski umetnici da pomognu i da ukažu na štetne pojave u svojoj oblasti. Tako je oduvek bilo, od vremena druga Kobe, treba čuvati svetle tradicije.

Solidarnost sa umjetnicama

Na ovom mestu nije zgoreg podsetiti na upozorenje koje je Viktor Jerofejev uputio Zaharu Prilepinu, kad je ovaj počeo da progoni i dostavlja ruske umetnike koji ne podržavaju rat protiv Ukrajine. Napisao je Jerofejev da su retki pisci koji su bili doušnici ostali zapamćeni samo kao doušnici, a ne kao pisci, čak i kad su imali talenta.

“Dostavljanje više nije izbor, već doživotno prokletstvo”, zaključio je veliki ruski pisac i protivnik Putinovog režima.

Srpski pozorišni delatnici ne pominju slučaj Ženje Berković i Svetlane Petrijčuk, nemaju ljudi vremena da se bave takvim zaludicama, previše su zauzeti saradnjom sa podobnim umetnicima, slugama zločinačkog kremaljskog režima. Srećom, u Srbiji postoje ruska dijaspora i nezavisne kulturne institucije, pa je tako beogradska publika imala priliku da 21. jula u Kulturnom centru Grad gleda i sluša čitanje dramskog teksta Finis, sjajni soko na ruskom jeziku, sa engleskim titlovima. Čitanje je održano u znak solidarnosti sa Ženjom Berkovič i Svetlanom Petrijčuk, žrtvama obnovljenih staljinističkih procesa. Poneka svetiljka slobode gori i u ovoj našoj ruskokolonaškoj tmini.

(Al Jazeera/ustupljena fotografija)