I taman kad smo se ponadali da je i poslednji predstavnik režima već objavio svoje skandalizovanje navodnim najbrutalnijim pretnjama navodno upućenim predsedniku Srbije i njegovoj porodici, kad eto ti ga novi krug. I opet ista meta, isto odstojanje od razuma. Doduše, meta je formalno bio Tramp, ali su pucnji na njega rikošetirali pravo u dušu svakog režimlije koji drži do predsednika Srbije i njegove porodice.

Nogu je povukao ministar policije, ali ne da bi pucnjavu komentarisao sa policijske tačke gledišta, kao što bi neko očekivao, već više tek da se prvi zapljune. Atentat na američkog kandidata za predsednika je isto što i kandidati za atentat na našeg predsednika, otprilike je rekao i propustio da pomene najbitnije razlike – tamo je bio samo jedan atentator dok ih je kod nas bilo čak 97 u isto vreme na istom mestu, u Jajincima, kao što nam je tadašnji ministar policije rekao kad je krenuo da povezuje „neka lica sa nekim prostorima i neka lica sa nekim predmetima“, ali se zabrojao kod nekih lica na protestima sa nekim zimskim jaknama ili tako nekako.

Mnogo suvisliji komentar na atentat dala je predsednica skupštine. Za razliku od svog naslednika na premijerskoj funkciji – čije objave na društvenim mrežama deluju kao da ih sastavlja nasumično odabranim patetičnim rečima – ona je, začudo ispravno a ne isprazno, povezala uzroke sa posledicama rekavši da je to „matrica koju gledamo u Srbiji i koja postaje sve mostruoznija“ i da „dođe dan kad se neko od tih labilnih odazove direktnom pozivu koji mu upućuju danima, nedeljama, mesecima, godinama, sa medija, skupova, gostujući u emisijama“.

Šteta samo što nije povezala i prava lica sa pravom tezom. Jer tu monstruoznu matricu ne sprovodi ta elita koju ona pogrešno stavlja pod navodnike, kao i nezavisne medije, već navodna elita i navodni mediji koje protežiraju ona i njen šef bez navodnika.

„Šef“ je povodom atentata rekao kako se nada da će ovo „ludilo mržnje“ da prestane, ogradivši se pri tom samo na ludilo mržnje u svetu, ne i kod nas. A zatim se, njemu znanom logikom, nadovezao sam na sebe i pozvao da se „podižu slobodarske snage sveta“. Da li zato što je baš tog dana bio pad Bastilje pa se osetio prozvanim da usklikne tako nešto, tek ostao je nedorečen – kakav sad slobodarski umesto srpski svet?

U povezivanju nepovezivog najslobodniji je ipak bio potpredsednik vlade, nekadašnji ministar za švrćane, vojsku, policiju, Kosovo, 

Bezbednosno-informativnu agenciju, međuregionalno svađanje i svašta što vam nikada ne bi palo na pamet, koji je posle vesti o atentatu hladnokrvno najavio: „neka se pripremi Vučić“. To mu se, naravno, neće računati kao direktna pretnja, kao što bi vlast zaračunala nekome drugome. Ali bismo nastavak njegove rečenice: „i svi koji imaju hrabrosti da se bore za slobodu“ mi morali da obračunamo kao najozbiljniju i moguće verodostojnu pretnju svima koji imaju hrabrosti da se bore za slobodu. Brrr, da se naježiš na ovu vrelinu.

(Peščanik, foto: Autonomija)