Poslednji put smo se videli pre nedelju dana, na tribini povodom desete godišnjice smrti Mirka Đorđevića u Centru za kulturnu dekontaminaciju. Sedeli smo posle u kafani s prijateljima, dogovarali se da se okupimo kod Lule Mikijelj u bašti, kad malo otopli i sve procveta. Otišao sam ranije, čekao me već neki tekst, a Boki mi je ironično rekao: “Pa jeste, moraš, nisi pisao čak dva dana”. To su poslednje reči koje sam čuo od Bojana Tončića. Mislio sam da ima vremena, mislio sam da će mi još sto puta reći “Širiš se k’o metastaza”, mislio sam da ćemo se viđati i razgovarati još beskrajno dugo. Kao da svi mi nismo “nebeski zaručnici”, što bi rekao Mirko Kovač, jedan od pisaca koje je Boki voleo.

Ne sećam se kad smo se tačno upoznali, znam samo da je to bilo u vreme nastanka Betona, pre 17 ili 18 godina. Tad smo počeli da sarađujemo, posle smo radili zajedno u redakciji E-novina i XXZ magazina, sarađivali u Dosijeu NUNS-a, protekao je čitav jedan život u uzajamnom čitanju, komentarisanju i uređivanju tekstova. Boki je za nas bio legendarni novinar, beskompromisni autor britkog pera, koji je pisao o najtežim temama, o onome o čemu je većina u Srbiji ćutala. O ratnim zločinima i genocidu u Srebrenici, o opsadi Sarajeva i rušenju Vukovara, o zlikovcima i ravnodušnosti prema ljudskoj patnji, o nacionalističkom bašibozuku, o memorandum-dum eliti i velikosrpskom projektu, o radikalnom zlu u koje smo ogrezli i iz kojeg nemamo nameru da izađemo.

Tončićevi tekstovi bili su prepoznatljivi i bez potpisa, izgradio je svoj osobeni stil, stvorio sopstvenu rečenicu, pomalo zagrcnutu, njegov novinarski rukopis bio je blizak literarnom izrazu, u njemu su bili vidljivi tragovi temeljne kulture i načitanosti. Takav je Boki bio i u razgovoru, u svakodnevnoj komunikaciji, vrcale su iz njega lucidne rečenice, iščašene konstrukcije, crnohumorne opaske, originalni uvidi, nije imao dlake na jeziku. Jednom sam kasnio s tekstom, a Boki mi je poslao kratku poruku: “Samo jedna konstatacija: tvoja me sudbina podseća na dobrodržećeg pokojnika”. Crnim humorom se branio od crne realnosti u kojoj smo zatočeni.

Pre desetak godina kupio sam na Sajmu knjiga “Glib i krv”, knjigu intervjua sa Bogdanom Bogdanovićem, koju je priredila Latinka Perović. U knjizi sam pronašao isečak iz novina, članak iz dnevnog lista “Danas”, redakcijski komentar iz godine 2001. Redakcijski komentari se ne potpisuju, ali nije bilo teško prepoznati rukopis, niko ne piše kao Tončić. Neko je isekao taj Bokijev članak i čuvao ga u Bogdanovoj knjizi, kao relikviju.

Boki je bio beskrajno duhovit, ironičan i autoironičan, imao je sasvim osoben smisao za humor, terao je šegu i sa sobom i sa drugima. Povremeno bi se u Betonu našlo i nekih novaca za honorare, jednom takvom prilikom Boki nam je poslao sledeći mejl: “Dobio sam obavijest iz banke i zahvaljujem na saradnji u čiji sam finiš, lepši deo posla za mene, nestrpljivo uleteo. Možda je ovo stanovita vrsta hipokrizije (nevažno, niko od toga nema štete), ali danas sve iz Betona gledam sa nekim drugačijim predznakom, toplinom nekakvom. I prema Projektu u kojem učestvujem počinjem nešto da osećam, nešto sa lirskim predznakom; mislim da to nije poremećaj, ako je neko zaljubljen u Srbiju i piše joj pesme – zašto ja ne bih prema Projektu makar gajio simpatije”.

Novinarstvo je za njega bilo mnogo više od profesije, životni poziv, etički imperativ, otpor nasilju, dužnost da se odgovori na sveopšti rasap i samozadovoljno plivanje u zlu. Bio je uvek na strani žrtava, dezertera, manjina, proteranih, diskriminisanih, poniženih, skrajnutih, prećutanih, obespravljenih. Govorio je i pisao u njihovo ime, protiv zločinaca, nacionalističkih ideologa, ratnih huškača, razbojnika i kriminalaca svih vrsta, protiv političkih moćnika i njihove posluge.

“Danas se u Srbiji izbegava opsada Sarajeva kao tema za razgovor, nije zanimljivo govoriti o njoj, najčešće se poistovećuju intervencija NATO u SRJ i sarajevski pakao. Tobožnji ili istinski bol finansijera opsade Sarajeva prati odsustvo empatije za žrtve čije su ubijanje platili”, pisao je Tončić. “Konačno, ili pre svega, u analizi ili površnom nabrajanju događaja u vezi sa genocidom, između iživljavanja izmišljotinama i brojkama, niko od zastupnika teze da je genocid u Istočnoj Bosni izmišljen, kao i da Srbija sa njim nema ništa, ne izusti i malo ljudskosti. Recimo, bio je zločin (stravičan, manje jeziv, kakav god) – žao mi je. Samo toliko. Da uhvate priključak sa ljudskošću”, pisao je Tončić o zlotvorima koji su pogazili svaku ljudskost i nastavljaju da je gaze, bez kraja i konca.

Nije Tončić bio samo briljantan novinar, pripadnik one retke sorte što neraskidivo spaja talenat i etiku, već je bio i dobar, divan, čestit čovek. Voljen i poštovan. Bio je duša od čoveka u zemlji koja je izgubila dušu. I to ga je bolelo. Bolela ga je sveopšta ravnodušnost prema patnji koju smo naneli drugima, bolelo ga je što smo se saživeli sa čudovištima, bolelo ga je što uporno istrajavamo u nacionalističkoj mahnitosti i neljudskom poricanju zločina. Taj bol nežne, osetljive duše je rodno mesto Bokijevog novinarskog, građanskog i ljudskog angažmana.

“Prava riječ, pravi portret nastaje od istinske vezanosti za tuđu muku. To je, mislim, prava angažiranost, koja se ne prestaje nikada događati”, pisao je hrvatski pesnik Danijel Dragojević. Toj vrsti angažmana pripadalo je sve što je Bojan Tončić pisao, njegovi tekstovi su nastajali iz stvarne empatije prema drugim ljudskim bićima, iz istinske vezanosti za tuđu patnju. Ispisao je Tončić u hiljadama tekstova lokalnu hroniku beščašća, ali i hroniku otpora retkih pojedinaca i organizacija koji su se borili protiv antropološke katastrofe.

Teško mi je da pišem o tebi, Boki, voleo bih da ne moram, voleo bih da si mi naručio neki drugi tekst, onako kako si samo ti umeo: “Ako si pri šutu, najebi se nekom majke, pogotovu iz medija – ali da se ne mešam”. Najradije bih te opsovao, znam da bi me razumeo, znam da ti se ne bi svidelo da nešto naričem, ali i to bi bilo uzaludno. I bol je uzaludan, i reč je svaka otrcana i štura, rekao bi pesnik.

Ne mogu da napišem kako si našao mir, kako si sada na boljem mestu, ne znam gde si, ne znam da li se ovde sve završava ili ipak ima nečega posle. Znam da ti se ne bi svidelo da iznosim neproverene informacije i narušavam uzuse profesije. Nismo verovali u drugi svet, samo u ovaj ovozemaljski, u kojem smo bili i ostali tuđinci. Mada, bog će ga znati u šta zapravo verujemo, da ne verujemo u nešto veće i šire od života, ko zna da li bismo se ovim uopšte bavili. Čvrsto si verovao u pravdu, istinu, slobodu i ljudskost, uprkos tome što se sve oko tebe zaverilo da te ubedi kako su to samo himere. Uskraćena nam je vera u drugi prostor, ali možda možemo poverovati u druge redakcijske prostorije, bar zvuči komično i detinjasto.

Zbogom, stari druže. Čekaj me u nebeskoj redakciji. Poslednji pozdrav sa ove strane šaljem ti po Zbignjevu Herbertu.

Idi kuda su pošli oni u tamnu krajinu
po zlatno runo ništavila svoju poslednju nagradu

idi uspravan sred onih što su na kolenima
sred okrenutih leđima i srušenih u prašinu

spasen si ne zato da bi živeo
imaš malo vremena treba dati svedočanstvo

budi hrabar kad razum omanjuje budi hrabar
u poslednjem računu jedino se to računa

a tvoj bespomoćni Gnev neka bude kao more
kad god čuješ glas poniženih i tučenih

neka te ne napušta brat tvoj Prezir
prema žbirima dželatima kukavicama – oni će dobiti igru
poći će na tvoj pogreb s olakšanjem baciti grumen
a potkornjak će napisati tvoju ulepšanu biografiju

i ne praštaj zaista nije u tvojoj moći
da praštaš u ime onih koji su izdati u zoru

čuvaj se ipak nepotrebne oholosti
gledaj u ogledalu svoje ludačko lice
ponavljaj: pozvan sam – zar nije bilo boljih

čuvaj se krutosti srca voli jutarnje vrelo
pticu neznana imena voli zimski hrast
svetlost na zidu veličajnost neba
njima ne treba tvoj topli dah
postoje da bi govorili: niko te neće utešiti

pazi – kad svetlost na gorama daje znak – ustani i idi
dok krv okreće u grudima tvoju mračnu zvezdu

ponavljaj stare basne čovečanstva bajke i legende
jer ćeš tako steći dobro koje nećeš steći
ponavljaj velike reči ponavljaj ih uporno
kao oni što su išli kroz pustinju i ginuli u pesku

a nagradiće te zato onim što imaju pri ruci
šibom smeha ubistvom na đubrištu

idi jer samo tako bićeš primljen u društvo hladnih lobanja
u društvo svojih predaka: Gilgameša Hektora Rolanda
branilaca kraljevstava bez granice i grada pepela

Budi veran Idi

(Nomad.ba, Foto: MC)