Masovna silovanja su bila široko raširen ratni zločin tokom ratova u bivšoj Jugoslaviji, pa i na Kosovu 1998-99. Žrtve su pritom bili i muškarci. Jedan od njih govori za DW.

Šaban je 1998. imao samo 19 godina. Kosovski Albanac, čije je pravo ime drugačije, svoju traumatičnu priču za DW radije priča anonimno.

U septembru 1998. kada su srpske trupe tokom svog napredovanja protiv boraca OVK stigle do njegovog okruga u centralnom Kosovu, uhapsili su njega i još oko 200 muškaraca i odveli ih u policijsku stanicu. Nije ni slutio da će ono što se potom dogodilo promeniti ceo njegov život.

Pojedinačno su pozivani na saslušanje, priča Šaban. Tretirali su ih grubo i ponižavajuće. Više puta su ih tukli i udarali nogama. Šabana su izdvojili iz redova uhapšenih. „Onda me je policija odvela u toalet i uradila mi je najgore“, drhtavim glasom priča Šaban. Najgore – tako on zove silovanje. O detaljima ne želi da govori.

Čak i sada, decenijama kasnije, on je na ivici da zaplače. Toliko je strašno to sećanje. Ali, to je bio tek početak. Strpali su ga u zatvor zbog terorizma. „Optužba za terorističke aktivnosti je bila neosnovana i jednostavno izmišljena“, kaže Šaban.

Kosovo i NATO

Eskalacija u ratu između Srba i kosovskih Albanaca – posebno masakri u Račku i Prekazu, u kojima su srpske snage ubile oko 100 Kosovara – na kraju je dovela do intervencije NATO. U junu 1999. Srbi su bili primorani da se predaju. Pokušaj da se kosovskim Albancima ukine autonomija unutar Srbije, za koju im je garantovao osnivač Jugoslavije, Tito, propao je. Za Šabana, međutim, to nije značilo kraj stradanja. Iz zatvora na Kosovu je prebačen u Niš na jugu Srbije i ostao tamo još tri godine, do 2001.

Silovanje je ratni zločin. Žrtve su pre svega žene. S druge strane, jedva da se čuje nešto o silovanjima muškaraca. A silovanje za njih znači bar onoliku stigme koliko i za žene.

„Tradicionalni koncept muškarca kao snažne figure koja se suočava s teškim izazovima u suprotnosti je sa iskustvom seksualnog nasilja u ratu“, kaže psihološkinja Sevije Izeti, koja se godinama bavi temom silovanih muškaraca.

„Psihološki gledano, iskustvo seksualnog nasilja potresa ih do samih temelja njihovog identiteta i navodi ih da tu patnju čuvaju u tajnosti“, kaže Izeti. „Osećaju se slabim i posramljenim.“ Logična posledica toga je, kaže, „da muškarci to drže u tajnosti, stoga imaju više poteškoća od žena u pristupu neophodnim uslugama rehabilitacije i nerado se podvrgavaju profesionalnom tretmanu i zvaničnom priznavanju statusa“. I to je razlog što se samo nekoliko desetina žrtava do sada prijavilo Kosovskom rehabilitacionom centru za žrtve ratne torture.

Porodica ne zna ništa

Usred Prištine nalazi se Trg Heroinat (Trg heroina), u znak sećanja na žene žrtve silovanja. On je tik uz obeležje i moto Kosova: „Njuborn“, (novorođeno). Reljef ženskog lica širok 4 i dug 5 metara napravljen je od 20.000 metalnih ploča, od kojih svaka simbolizuje ženu silovanu tokom rata.

Dokazanim žrtvama silovanja država isplaćuje mesečnu penziju od nešto više od 200 evra. Međutim, taj dokaz znači suočavanje s doživljenim i iznošenje toga pred komisijom.

Šabanu je dugo bilo nezamislivo da govori pred komisijom. Čak ni njegova porodica ne zna šta mu se desilo. Oženjen je i ima decu, ali svoju priču nije poverio porodici. To je slučaj i sa mnogim drugim žrtvama koje ćute o zločinu koji je nad njima počinjen. Šaban je na kraju ipak odlučio da govori pred komisijom i sada je jedan od onih čije je silovanje tokom rata na Kosovu priznato.

Životna muka posle zatvora

Posledice silovanja su ogromne: Šaban svaki dan živi u strahu. Ne može da spava bez terapije. Od izlaska iz zatvora nalazi se na lečenju i stalno je pod lekovima. „Uopšte ne mogu da živim kako treba bez lekova. Bio sam bez lekova dva dana, onda je celo telo počelo da se trese i sećanja su se vratila.“

„Komisija Vlade Kosova koja evidentira žrtve priznala je status žrtve seksualnog nasilja za 1.629 osoba, od kojih su 1.540 žene i 89 muškarci, uključujući i Šabana.“ Ako je broj ploča na Trgu heroina za žrtve i približno tačan, broj neprijavljenih slučajeva je 20 puta veći. To takođe znači da je tokom rata na Kosovu možda silovano oko 1.000 muškaraca.

Tajnost je važnija od novca

O ovoj temi se još nije otvoreno razgovaralo. Čak ni mogućnost kompenzacije retko podstiče potencijalne žrtve da se jave. Za pogođene bi bilo veliko olakšanje ako bi sa nekim mogli da razgovaraju u poverenju.

„Razgovor bi bio duhovno oslobađanje“, kaže Šaban. „Nije u pitanju novac. Za nas su mnogo važniji lečenje i poverljivost. I zbog toga je većina žrtava silovanja odlučila da ćuti, do danas.

„Ako ljudi saznaju, neću imati za šta da živim“, kaže Šaban. „Najviše se bojim da će moji rođaci ili neko drugi otkriti moju tajnu. Tada bi ljudi pričali o tome šta mi se desilo, toga se najviše plašim.“

(Deutsche Welle/foto: Twitter/brunildapali)