U islamu mirisi su ono što budi čari vere, a u laičkom evropskom svetu M. Prust je, u traganju za izgubljenim vremenom, iz mirisa stvarao najčudesnije stranice svoje proze. Političkom konotacijom mirisa međutim niko se nije bavio, a kod nas u Vojvodini to je upravo aktuelno. Neke miris ovog lepog napitka mami mogućnošću da se ponovi famozna „jogurt-revolucija“, koju kao da priželjkuju, neke pak taj miris plaši u ovoj ne sasvim jasnoj priči – koji put već – o Vojvodini. Sintagma je zlokobna i ozbiljni ljudi ne bi želeli da se ponovi deo kobne vojvođanske i srpske istorije s kraja osamdesetih godina minuloga veka – nestala je tad Vojvodina, a u sunovrat se survala i Srbija cela. Ratni vihor je dugo i kobno pustošio Balkan, no srećom Vojvodina je nekakao opstala. Stoga, kada komentatori sada pomenu tu „jogurt-revoluciju“ – a sve je češće i glasnije pominju – čovek oseća nelagodu. Tim pre što sadašnja story oko Vojvodine nema osnova, ni dubljega razloga. Nema još nikakvog „fronta“ i sukoba, ali kako je krenulo, problem će se internacionalizovati, a i to u sadašnjim prilikama jedva da bi nekom mnogo vajde donelo. I po ovom važećem Ustavu, Vojvodina ima autonomiju – stoga se pitamo kome „jogurt revolucija“ može koristiti – odgovora jasnog još nema.

Poznati prvak SVM Ištvan Pastor je, barem to, jasan – odbacio je ideju o vojvođanskom frontu i konfrontaciju s Beogradom.

Šta o tome misle iz kruga I. Dačića nije ipak sasvim nejasno. To je u ovoj situaciji ipak najvažnije znati. S onim njihovim famoznim upodobljavanjem vlasti onoj u Beogradu sve je moguće. To je politika sabornosti, kako se nacionalizam danas stručno zove. Najzagonetniji je sam Dačić kao premijer, jer njegove izjave idu i na jedno i na drugo značenje. Mislimo na političko značenje onoga što miriše na sve ono što iz prošlosti znamo – sam je Dačić ne jednom govorio u novije vreme da on ume i „kosovsko bure baruta” da aktivira. A to nije teško, ali evo opet našega pitanja – kome bi to koristilo – nikom sigurno osim njemu možda. A i to nije posve sigurno, jer je i njegov politički otac i učitelj S. Milošević izgoreo na toj vatri. Nada se nekom uspehu od toga – ali obija da javno govori o tome – i sam vojvoda Toma Nikolić, osim ako bolje ne pročita sve to iz novije istorije naše. Niko nije siguran da li je on politički dovoljno pismen da čita znake vremena u novijoj istoriji našoj. Tu je jasan njihov ortak, neki M. Dodik, sa akademikom iz dične SANU D. Ćosićem, no on odavno nema tu težinu koji je imao pod Miloševićem. Druga su ovo vremena i EU polako, ali sigurno, staje na noge, a Rusija na Balkanu – to je uvek bio vrbov klin. Ni Rusima se baš ne žuri da imaju neko novo Kosovo, jer „kosova” svojih imaju preko glave, od Čečenije do Dagestana. Nadajmo se da do toga neće doći, iako je na srcu mnogima da tako bude. No, po reči Čerčilovoj – u politici nikad ne reci nikada, jer se ne zna šta nosi dan a šta noć.

U Vojvodini pak samoj to o “frontu” neće skoro niko, a šta hoće, to ovih dana nije lako reći – ostaje nam da čekamo i da vidimo.

Postoje neke stvari koje su – kako se nama čini – uglavnom jasne iako se mnogi neće složiti. Koliko god neki želeli da se ponovi famozna „jogurt-revolucija”, mali su izgledi da se to dogodi. Tek to nikom vajde ne bi donelo. Neki tamo njihov partijski Ustavni sud neka čini šta hoće i neka doktor Različak govori šta hoće, ponavljanja nema. Ostaje autonomija Vojvodine koju treba striktno poštovati na dobro i Srbije i Vojvodine. Uredno treba povratiti prinadležnosti koje su dogovorene, jer se tako u svim evropskih državama čini s autonomijama. Još jednom ćemo ponoviti – neki separatizam pothranjuju sada samo one strukture u Srbiji koje rade na ograničavanju autonomije. Njima je to važno, jer oni bez toga ne mogu opstati. Deluje paradoksalno ali je tako, budući da u Vojvodini separatizma skoro da uopšte nema. Ako ga nema – rezonuju oni oko Različka – treba ga stvoriti, jer i taj virtuelni separatizam je dovoljan da se priča o Vojvodini onako kako oni misle da bi trebalo da se priča. Zanimljivo je, niko ne piše o tome šta se o ovom u EU misli – o Vojvodini i o autonomijama uopšte. To nije slučajno.

Nekome je upravo taj fiktivni ili virtuelni separatizam potreban, a taj neko ne misli ništa dobro ni Srbiji u celini ni Vojvodini. Nije slučajnost ni to što se osim SVM druge političke strukture manjinskih zajednica ne oglašavaju. One uglavnom ćute i čekaju, a to nije dobro budući da smo svi u toj story. Ćute kao zalivene i verske zajednice i crkve koje se inače češće oglašavaju o političkim problemima nego o verskim pitanjima. Osim dijaloga nema drugog načina da se ova priča razmrsi – još se ne zna samo ko hoće, a ko neće dijalog. Intelektualna elita takođe i ne hita da progovori, a očekivalo bi se da progovori. Strah je možda u tome što se ne može shvatiti loše, jer kada srpski intelektualci progovore – barem je do sada tako bilo – oni loše progovore. Bogato iskustvo je za nama diljem nesrećnoga zapadnog Balkana.

U strahu da ne bude dobro ono što kažemo, uglavnom se ćuti, a ni to nije na dobro – posebno u priči oko Vojvodine.

(Autonomija)