Pozorišni režiser, dramski pisac i direktor produkcijske kuće Qendra Multimedija iz Prištine Jeton Neziraj u svojim delima gotovo uvek postavlja veoma neugodna pitanja o Balkanu.

Njegova najpoznatija predstava Projekat Handke nedavno je prikazana na internacionalnom pozorišnom festivalu MESS u Sarajevu, dok je ovaj kosovski reditelj trenutno na turneji sa svojim novim pozorišnom komadom Mirovni pregovori, koja je premijerno prikazana u oktobru u Prištini.

U intervjuu za Al Jazeeru, razgovarali smo o Evropi, demokratiji, fašizmu, životu u regiji te o temama poput one koja objašnjava gde za jednog umetnika završava sloboda govora, a gde počinje potreba za političkom osvešćenošću.

Projekat Handke je kontroverzna odluka o dodeli Nobelove nagrade za književnost austrijskom piscu Peteru Handkeu, uprkos njegovoj javnoj podršci bivšem predsedniku Srbije Slobodanu Miloševiću. Njihova veza je bila toliko duboka da je austrijski pisac čak održao govor na Miloševićevom grobu.

U ovoj predstavi reditelj Neziraj ovu kontroverzu uzima kao polazište u svom ispitivanju kako se umetnost razume i promoviše u slučajevima kada ona prelazi granice pristojnosti, humanosti i etike.

Vaša predstava ‘Projekat Handke’ delo je koje kritikuje i propituje vrednosti demokratije. Poslednju deceniju suočeni smo sa rasplamsivanjem fašizma, jačanjem desnice, ksenofobije, diskriminacije, i sve to upravo u društvima zemalja Evropske unije. Šta je krenulo po zlu?

– Mi samo žanjemo ono što smo posejali. Sa druge strane, ne verujem da je ova nizbrdica nešto novo, nešto što ima veze samo sa ovim vekom. Razlika je u tome što nas je ova era brzog razvoja tehnologije, društvenih mreža, ako ni zbog čega drugog dobra, učinila informisanjima, a samim tim i zabrinutijim. Ali, ne nužno i solidarnijim i aktivnijim prema stvarima koje se dešavaju oko nas.

Međutim, lekcija koju učimo govoro o tome da se čak i u zemljama sa konsolidovanim demokratijama ništa ne može uzimati zdravo za gotovo. Demokratija se mora aktivno održavati i hraniti. A da ne govorimo o zemljama poput ovih naših u regionu, gde se demokratija još uvek proba i isprobava, kao što novorođenče isprobava različite ukuse hrane, koje najčešće ne voli. Nažalost, demokratski proces u našem regionu teče sporo, jer se naši političari i dalje ponašaju kao neka razmažena, lenja, lažljiva i ucenjivačka dečurlija.

Naravno, ovde moramo spomenuti i našu staru naviku, koja ima duboke korene u prošlosti, to jest tendenciju da projektujemo krivicu van sebe, ali i da tražimo rešenja za probleme tamo negde, u Evropi, koju ljudi ovde vide i zamišljaju kao moralnu, političku i vojnu vlast, koja mora deliti političku, socijalnu i istorijsku pravdu te pružati sigurnost i rešenja za svaki problem i krizu.

Stoga, za svaku nesreću, za svaki incident, za svako nezadovoljstvo, ljudi očekuju istu proizvoljnu intervenciju Evropske unije, nešto poput “deus ex machina”. A kada se ta intervencija ne dogodi, jer se obično ne događa, onda dolazi do frustracija u kojima se krivi Evropa, ona “stara veštica”, koja ih je zaboravila i koja je kriva za sve zločine sveta.

Sa druge strane, malo se radi na rešavanju problema koje sami stvaramo. Očekujemo da neko drugi reši sve naše probleme i mislim da to nije fer, niti očekivano. Možemo i dalje da se mrzimo, možemo i dalje da se ubijamo, možemo i dalje da pretimo podignutim bajonetima, pa čak i započeti treći ili četvrti rat između nas, ali cenu ćemo platiti mi sami. Evropa ima odgovornost, naravno, ali to su odgovornosti koje upravo i mi sami moramo preuzeti, da se borimo za prostor bez granica, nacionalizma, bez ksenofobije, rasizma i fašizma.

Često čujemo afirmacije kod ljudi ‘mene se to ne tiče’ ili ‘ja sam apolitičan’. Koliki je uticaj pozorišta i koja je uloga pozorišnih umetnika u podizanju svesti ljudi da je svako od nas odgovaran za svet, zapravo društvo u kojem živimo?

– Čini se da ljudi nikada ne nauče i ne žele da shvate da drama i tragedija drugog danas može biti njihova vlastita drama i tragedija sutra. Da će ratovi i tragedije postojati još dugo vremena, nažalost je to sudbina ljudskog roda.

Stoga je neophodno da znamo kako dotaknuti ranu drugog, bez straha, kako da ne nanesemo više boli, već da damo do znanja drugom da razumemo njegovu bol. Empatija je nešto što treba negovati i naučiti. I boljeg mesta za učenje empatije od pozorišta nema i nikad ga nije bilo. Pozorište se iskreno obraća javnosti, bavi se brigama, dramama i traumama na način koji nijedan drugi medij ne može. Ono popunjava nedostajuće praznine slobode u društvu, ima za cilj da ispravi, razvije i humanizuje društvo. I, naravno, da određeno društvo učini svesnim kada njime manipuliše politika, bilo koja struktura moći, religija, ili čak breme koje mu je natovarila istorija.

Pozorište uvek ima smisla, međutim, u društvima poput našeg, na Balkanu, sa poludemokratijama ili krhkim demokratijama, i gde duhovi ratova i dalje slobodno lutaju među nama, ono dobija još veće značenja. Međutim, da bi bilo slobodno da se bavi i komunicira važna pitanja, društvene probleme i slobodu, postoji jedan uslov, a to je kreativna sloboda na sceni. Stoga, da bi društvo napredovalo, da bi se emancipovalo i razvijalo, potreban je jedinstveni ekosistem. A taj naš ekosistem, na ovom prostoru, nije potpun. Jer, niti imamo potpuno slobodno pozorište, niti imamo potpuno emancipovane političke kaste i društva, a kamoli društva koja su svesna da traže više, da se bore za dostojanstven i normalan život.

Jednom ste rekli da ‘čitati Handkea jednako je fašizmu’. Kako to objašnjavate?

– Mislim da Handkea treba da pročita svako ko želi da ga pročita. Takođe, njegove predstave treba da priredi svako pozorište koje želi da ih priredi. Ali, mislim da bi tematizovanje, dokumentovanje i transparentnost njegovih fašističkih pogleda na ratove u bivšoj Jugoslaviji takođe trebalo da budu lako dostupni i očigledni široj javnosti. Tako da čitaoci i javnost imaju kompletan portret, a to uključuje i Petera Handkea, koga je britanski pisac Salman Ruždi predložio za “idiota godine”. I to je, zapravo, ono što smo pokušavali da prikažemo našom predstavom The Handke Project.

Nedavno sam sreo u Pragu direktora jednog važnog pozorišta, koji mi je rekao da mu je, nakon što je video našu predstavu u Prištini, sada teško da odluči da li da je izvede u svom pozorištu. Siguran sam da mnogi drugi ljudi koji su gledali predstavu sada imaju ove etičke dileme o tome da li treba da čitaju Handkea, ili da li treba da insceniraju predstavu.

Pozorišta i druge kulturne institucije u Evropi, pored promovisanja Handkea kao književnog genija, kako ga često ponosno nazivaju, duguju mu tu obavezu da izbace fašističkog Handkea iz “književnog” skloništa, gde se i dalje krije i oseća sigurno. A onda neka javnost i čitaoci sami izaberu da li želi ili ne žele da pročitaju njegov rad.

U nekim zemljama regije – kao u Srbiji, recimo – suočeni smo sa situacijom u kojem se glumci vređaju, nazivaju ‘šljamom’ društva. To nije novina, takva iskustva smo doživeli tokom ratova ‘90-ih. Iako je prošlo već više decenija od završetka rata u bivšoj Jugoslaviji, ne čini li Vam se da on još uvek traje?

– Trudim se da pratim kulturna dešavanja u Srbiji, posebno ona vezana za pozorište, i zaista sam tužan kada vidim kako je tamošnja vlast, putem ucena, pretnji i drugih metoda, oduzela umetničko dostojanstvo brojnim kreativnim i kulturnim institucijama. Jednostavno je šokantno pomisliti da je tokom devedesetih godina u Srbiji postojala jača kulturna opozicija nego što je ona sada. Malo je onih koji danas pružaju otpor i, ako ih ima, njih možete izbrojati na prste. Ali, takođe moram naglasiti da ne osećaju svi umetnici tamo taj pritisak i ugnjetavanje koje dolazi od tamošnje vlasti. Dobar deo svesno i voljno bira da služi politici.

Međutim, ipak u Srbiji i na Kosovu možemo reći da postoji nezavisna kulturna scena, dok u Albaniji, Crnoj Gori i Makedoniji ta scena uopšte ne postoji. U Albaniji je pozorišno stvaralaštvo umotano u plašt šou biznisa, finansirano od države, i uopšte ne poznaje koncept društvene i političke kritike. Jednostavno rečeno, tamošnji pozorišni život pretvorio se u bizarnu maskaradu, maskirajući političku prljavštinu, maskirajući nesposobnost države da stvori normalnu zemlju, čak ni danas, preko 30 godina od pada komunizma.

Kako bi ste opisali trenutnu situaciju u zemljama regiona, posebno kada je reč o odnosu između Srbije i Kosova?

– Bojim se da Srbija još nije prevazišla svoje hegemonističke planove iz devedesetih godina. Ideja o “velikoj Srbiji” sada je zamenjena sličnom formulom, “srpskim svetom”, i to bismo trebali reći glasno. Srbija ostaje izvor krize u regionu, čak i sada, dvadesetak godina nakon krvavih ratova koje smo preživeli.

S druge strane, Kosovo nije u stanju da dokaže da je i država Srba. Iza svakog lokalnog Srbina ona i dalje vidi ‘Trojanskog konja’. Ovaj paranoični pristup, zajedno sa fantazijama da je ta država uvek u pravu, i da je međunarodna zajednica uvek blaga prema Srbiji, proizveli su uzastopne krize, koje su dijalog vratile na nulu. Zaista je iritantno gledati da za svaki neuspeh u rešavanju često legitimnih zahteva lokalnih Srba, za svako nezadovoljstvo tog naroda, uvek postoji opravdanje vezano za “ranjivost državne sigurnosti”. Obećani dijalog, ispostavilo se, nije ništa drugo nego demagogija.

Kada je u pitanju kulturna saradnja između Kosova i Srbije, ona je i dalje retka i besadržajna. Bilo je određenog napretka u unapređenju i relaksaciji kulturnih odnosa između ove dve zemlje u kratkom periodu do 2018. godine, ali poslednjih godina stvari su se ponovo preokrenule i vratile na početak.

Kako publika reaguje na predstavu ‘Projekat Handke’. Kako reaguju u Beogradu, Sarajevu, Zagrebu i Prištini, a kako u inostranstvu?

– Osim možda u Beogradu, predstava je odlično prihvaćena. U Prištini, Tirani, Skoplju, Sarajevu, u Podgorici, u Novoj Gorici, Mariboru, Dortmundu, Cividale del Friuli, Pragu i u mnogim drugi gradovima, imali smo fantastične reakcije publike. Kritike i osvrti su uglavnom bili u superlativu, međutim, s vremena na vreme napisane su i uravnoteženije kritike.

U Beogradu, dok smo je izvodili u Bitef teatru, kao da je postojao ledeni zid između publike i glumaca na sceni. Publika jednostavno nije reagovala ni na najnepolitičke šale. Kao da je to bila ceremonija smrti, a ne pozorišna predstava. I od tada u Srbiju ne prestaju medijski napadi tabloida, uglavnom onih koji predstavu nisu gledali. Na desetine članaka je napisano protiv predstave. Ali, sa druge strane, možda i najznačajniju recenziju u Beogradu dobili smo od pisca Saše Ilića, koji je, između ostalog, u svom tekstu rekao da je ovu predstavu trebalo i treba da izvede neko od pozorišta u Beogradu te dodao da se to, naravno, neće desiti barem narednih deset godina.

Iznenađujuće je, ali u Srbiji, čak i među umetničkim krugovima, tema ratova i srpska odgovornost jednako je tabu. Kada razgovaram sa nekim kolegama, oni kažu da su umorni od toga da se osećaju krivim za sva zla devedesetih. Ali, ja mislim suprotno, da krivica Srbije za počinjene zločine nije dovoljno osuđena, čak tako malo da zvanična srpska politika nastavlja da osporava svoju ulogu u tim strašnim ratovima i zverstvima.

U Tirani, kada smo je igrali početkom godine, među publikom je bio i bivši član švedske Nobelove akademije Kristoffer Leandoer, koji je posle predstave, u glavnom švedskom listu Svenska Dagbladet, napisao fantastičan tekst sa naslovom: “U pozorišnoj predstavi u Albaniji mi je rečeno da idem dođavola, meni lično.” Na Kosovu, nakon nedavne izvedbe u Prištini, vest je na društvenim mrežama sa oduševljenjem prenela i kancelarija Evropske unije na Kosovu, pozivajući javnost da je pogleda.

U svakom slučaju, predstava je napravila nered gde god se pojavila. Dotakla je osetljiv politički, etički i estetski nerv, i to ne samo u našim nemirnim krajevima, već i u Evropi, i stoga rasprave i polemike o njoj ne prestaju još od premijere.

Kosovo je jedna od država sa najmlađom populacijom. Koliko su mladi uključeni u angažovanu umetnost, koliko je razumeju i da li u tom kontekstu postoje saradnje između mladih Albanaca i Srba?

– Umetnici i kulturna scena na Kosovu, već preko 20 godina, imali su koristi od međunarodnih fondova, koji su kao fokus uglavnom imali osetljiva pitanja, kao što su ljudska prava, demokratija i pitanja vezana za rat i međuetničke odnose. Međutim, mnogi stvaraoci su uspeli iskoristiti ova sredstva i sprovoditi aktivnosti koje su prevazišle ove uske i često kratkovidne agende. I tako, zahvaljujući ovim fondovima, na Kosovu je stvoreno nekoliko moćnih nezavisnih kulturnih institucija koje su stvorile izuzetan ugled na evropskoj kulturnoj sceni.

Tokom proteklih nekoliko godina bilo je neke vrste živahnosti, posebno u filmu i pozorištu. Neki od kosovskih filmova koje su poslednjih godina režirale žene postigli su izvanredan međunarodni uspeh. A predstave Qendre Multimedia iz Prištine redovno se prikazuju u Evropi i Americi, kao što se nikada ranije nije desilo sa bilo kojom nezavisnom pozorišnom trupom sa ovih područja. Pozorišna scena je poslednjih godina dobila nove impulse, uspostavljanjem platforme Kosovo Theatre Showcase, koja međunarodno povezuje i promoviše lokalnu pozorišnu scenu.

Što se tiče saradnje mladih srpskih i albanskih umetnika na Kosovu, ona praktično ne postoji, ali i kada postoji, to je samo radi reda, površno. Ali, moram da naglasim da je na Kosovu vrlo malo mladih srpskih umetnika, jer oni ovde jednostavno ne vide perspektivu. Jezične barijere postoje, one su gotovo neprohodne, ali iza njih političke barijere su podjednako opstruktivne.

Premijera vaše nove predstave ‘Mirovni pregovori’ održana je u oktobru u Prištini. Na primeru ratova na Balkanu, ko su pregovarači mira i kada rat uopšte prestaje?

– Kada razgovaram sa ljudima izvan regiona o bivšoj Jugoslaviji i ratovima koji su se ovde dogodili, najčešće što od njih čujem jeste da je cela ta priča njima vrlo složena. Oni koriste taj izraz više kao reakciju na vlastito neznanje, za nešto što čak nisu bili ni toliko zainteresovani da shvate. Jer su ratove u bivšoj Jugoslaviji doživljavali kao nešto udaljeno, kao nešto što ih se ne tiče.

Zbog toga, i sam sam počeo da verujem da su stvari bile zaista složene, ali i da nije ništa u ratu tako složeno u upoređenju sa posleratnom, mirotvornom periodu. Složeno, do granice mitologije. Da sam pesnik, rekao bih da sve to izgleda kao prokletstvo. Ali, pošto sam dramaturg, pokušavam da objasnim stvari logikom uzroka i posledica. I tako je moje objašnjenje da su svakako izgradnja mira, pomirenje i prosperitet u regionu zastali jer nismo imali hrabrosti da pogledamo prošlosti u oči. Cehovi nastalih šteta nisu plaćeni. Srbija posebno, kao uzrok tih ratova, nije pokazala hrabrost da se suoči sa zločinima i zverstvima počinjenim u Bosni i Hercegovini i na Kosovu. A to su oni otvoreni cehovi koje čine mir teškim, ako ne i nemogućim.

I tako, sve ove godine, lutamo, kao u magli, u potrazi za nečim, tako konkretnim, kao što je mir, ali u našoj stvarnosti, čini se nešto apstraktno, nedostižno, nešto poput Beckettovog Godota. Sa druge strane, po našim gradovima defiliraju evropski i američki zvaničnici, sa dokumentima za sporazume, mirovne ugovore koji se nikada ne potpisuju ili potpisuje samo jedna strana, ili koji su odobreni samo usmeno. Ali opet, nešto uvek krene naopako, i sve mora krenuti ispočetka, i opet srpski i albanski zvaničnici lutaju po briselskim kancelarijama u besmislenom dijalogu, pokazujući svoju legendarnu aroganciju i verujući da su važni faktori i da su njihove zemlje centar sveta.

Bojim se da i ako jednog dana budemo slobodni, bez tereta mirovnog sporazuma, nećemo znati kako da se ponašamo. Jer, ovo stanje ropstva postalo nam je način života. I to je tragično za nas, ali i za buduće generacije koje ne zaslužuju naše ludilo. Mi smo bezdušne zveri i bojim se da smo zarad našeg balkanskog besa spremni uništiti i budućnost naše dece.

Za Vas kažu da ste ‘Balkanski Kafka. Kritičari govore o Vašem ‘univerzumu’. Smatrate li da Vaš rad znatno utiče na transformaciju kosovskog društva i formiranje njegovog identiteta?

– Identitet države Kosovo je skoro kao tabula rasa, nešto poput “under-construction”, što svi mi koji ovde živimo rezbarimo i oblikujemo, na ovaj ili onaj način. Ali, kad bih pokušao da opišem kako se oblikuje identitet ove nove države, možda bih to mogao da uradim upoređujući ga sa epskim putovanjem Odiseja koji se vraća kući. Odisejeva misija je jasna, i on je posvećen povratku, tamo gde pripada, međutim, na putu ga zavode sirene i druge mitske figure. Tako i kada je reč o identitetu Kosova. Cilj mu je jasan, da oblikuje kosovsku državu i društvo, ali u međuvremenu, na putu, zavode ga glasni nacionalisti, verski fundamentalisti, nečuveni kapitalisti, podzemlje kriminala, patrijarhat i drugi nasilnici ove prirode.

S druge strane, tu su brojni umetnici, intelektualci, dostojanstveni ljudi. Oni su ti koji žele da ova zemlja postane normalno mesto, i svi zajedno potresaju identitet Kosova, podsećajući ga na ljudska prava, demokratiju i, iznad svega, zajedničke evropske vrednosti. Ova druga grupa je široki front, kamp ljudi koji žele da ova zemlja bude slobodna, žele da bude mesto svih, Albanaca, Srba, Turaka i svih onih koji u njoj žele da žive. I žele da ova zemlja bude deo te veće evropske porodice, gde su jednakost, ljudska prava i naše zajedničke ljudske vrednosti iznad svake boje, preko svake nacionalnosti, preko svakog jezika i svega ostalog. Tom kampu ljudi pripadam i ja, moje drame i, naravno, puno drugih kosovskih umetnika.

(Al Jazeera/foto: privatna ahiva)