Ponekad je potrebna i dovoljna samo jedna reč, kratka i jednostavna, svakome razumljiva, da objasni neke događaje ili neke ljude. Reč se ponekad dugo traži, u međuvremenu eksperimentišeš s drugim rečima, koje takođe mogu biti dobre, ali ni jedna ne odgovara baš u potpunosti, svakoj nešto nedostaje ili nečega ima previše, poput jela od sjajnih sastojaka koje naposletku bude ili malo bljutavo ili prezačinjeno.

Ko su i šta su ti ljudi koji su zajahali ovu zemlju, pa ne znaju za dosta, ne znaju za stid, ne znaju za meru čak ni u bezmerju i beščašću? Kojekako su nazivani, i ništa tu nije pogrešno, ali potpuna tačnost kod definisanja takvih psiholoških i karakternih struktura ne postiže se dok se stvari ne svedu na najjednostavniju formu, jer jedino je ona po njihovoj meri. Nisu to, znate, baš naročito složeni organizmi. Samo su lepljivi i otrovni.

Nepostojeći „slučaj Đorđa Miketića“ približava nas nadomak te reči za kojom tragamo, jer ne morate biti ekspert za političke trendove i procese da biste bez ostatka znali i razumeli kakva vrsta ljudskih bića prekopava po tuđoj intimi u nameri da je upotrebi za neke svoje niske (ha, kao da bi pa mogli biti uzvišeni?) ciljeve. Takvi ljudi su hulje. I štošta su još drugo, a ništa iznad simboličkog nivoa gmizavaca i glodara, ali iznad svega su hulje.

Poznavali smo predobro njihov huljski opus s kraja prošlog veka, znali smo da im ništa nije prenisko i da se ničega ne stide – čak ni, recimo, javnog mahanja privatnim drangulijama porodice koju su prethodno isterali iz stana – a ipak smo, u najmanju ruku, dozvolili da nam ponovo sednu na vrat, kao da su se od gusenica pretvorili u leptire. Što u prirodi biva, ali u društvu, eto, ne. Čovek može, bar donekle, i da promeni uverenja, ali huljstvo ne može da izluči iz sebe, ono je prosto onaj način na koji takvo biće reaguje na izazove, i tu pomoći nema.

E sad, i tih huljstava ima potpisanih i nepotpisanih, samo što ni ona nepotpisana nisu i ne mogu biti uistinu anonimna, jer svi ionako znamo odakle dolaze. I oni znaju da znamo, to je opsceni užitak posebne vrste, deo njihove patološke igre.

U naše poštanske sandučiće, recimo, ubačeni su leci, raskošno odštampani, skromnih „nepoznatih“autora, koji na prepoznatljivo huljski način govore o nekim ljudima koji će se drznuti da im se suprotstave na izborima. I svačega tu ima, ali biser je ipak letak o poznatom opozicionom političaru iz jednog manjeg grada; uz ime i prezime pridodato mu je „svinjar“, što valjda treba da bude uvredljivo opet na onaj potuljeno i pritvorno huljski način, a onda sledi kanonada zaumnih uvreda i kleveta, među kojima je i „izdajnik“, „plaćenik NATO“ i tome slično, te tvrdnja da je tokom bombardovanja 1999. „postavljao lokatore“ ne bili tako pomogao agresorskoj avijaciji da nas što kvalitetnije izbombarduje.

Mlađi se ne sećaju i možda neće razumeti o čemu je reč. „Lokator“ je misteriozna spravica nepoznatog oblika koju je domaća huljska propaganda stavljala u ruke svakome ko joj nije bio po volji. Ako je neko kritikovao kriminalnu strukturu na vlasti, bio bi počašćen „lokatorom“, a konzumentima propagande je ostavljeno na volju da ga zamisle kako s tom đavoljom spravicom ide po šumama i gorama naše zemlje ponosne i dojavljuje zlikovačkim pilotima gde treba da udare.

Bila je to, činilo nam se, patologija jednog vremena, ali skoro četvrt veka kasnije, nakon uskrsnuća tolikih drugih zaboravljenih boleština i huljstava, evo uskrsnuše i „lokatori“, i to je, izgleda, bilo neminovno. Hulje nemaju skrupula ni granica, ali nemaju baš ni odviše mašte, tako da im repertoar pre ili kasnije krene da se beskrajno vrti u krug, da štuca kao izgrebana gramofonska ploča.

Ne moraju, i obično i nisu, političari da budu ljudi baš od najviših moralnih svojstava. Ali ne smeju baš ni da budu hulje, jer tamo gde hulje vladaju, ne može biti ničega osim propasti i nesreće. Mi smo to znali, pa zaboravili, pa sad znamo opet. Valjda je bilo dosta?

(Danas, foto: Dragan Gojić)