Šta je interkulturalno obrazovanje, prema kome mladi imaju najčešće predrasude, kao i o tome šta se može uraditi kako tolerancija više ne bi bila sinonim za reč „trpeti“, već način života u kom za svakog na planeti ima mesta, razgovarali smo sa Jelenom Žunić Cicvarić, direktorkom programa u Užičkom centru za prava deteta.

Žunić Cicvarić na samom početku ističe da je interkulturalno obrazovanje sastavni deo prava deteta.

– Ono podrazumeva mogućnost da deca u školi stiču kompetencije odnosno znanja, veštine i stavove da bi mogli da žive zajedno sa predstavnicima drugih, drugačijih i različitih. Interkulturalnost znači, ne samo da se živi jedni pored drugih, već da se živi zajedno, da se stupa u interakcije, da se stupa u kontakte i odnose i da nas upravo ta različitost sa kojom živimo dodatno obogati – kaže Žunić Cicvarić.

Ona naglašava da se interkulturalno obrazovanje nalazi u ciljevima obrazovanja i vaspitanja, te da bi, barem deklarativno, trebalo da se škola na ozbiljan način bavi ovom tematikom.

– Ono je vidljivo i u Strategiji obrazovanja do 2030. godine. Naše je da vidimo na koji način će se postojeća obrazovna praksa po pitanju interkulturalnog obrazovanja implementirati.

Žunić Cicvarić objašnjava za Danas i zašto je važno interkulturalno obrazovanje.

– Interkulturalnost jeste preduslov stvaranja demokratskih odnosa, obrazovanja budućih građana i građanki koji će biti spremni ne samo da učestvuju u demokratskom društvu, već i da stvaraju demokratsko društvo koje se bazira i zasniva na toleranciji, na poštovanju različitosti, kao i na uvažavanju različitosti. Kod različitosti se ne misli samo na, recimo, nacionalne različitosti, već i religijske, različitosti po pitanju seksualne orijentacije i drugih ličnih svojstva po kojima često dolazi do nasilja i do diskriminacije – objašnjava sagovornica Danasa.

Kako navodi, neophodno je osvrnuti se i na neka od poslednjih istraživanja iz ove oblasti, a koja su rađena u našoj zemlji, a tiču se populacije srednjoškolaca.

– Određeni nalazi istraživanja zaista govore da mladi jesu netolerantni prema različitostima. Na prvom mestu oni su netolerantni prema svojim vršnjacima i vršnjakinjama koji su pripadnici LGBT populacije, zatim prema pripadnicima romske nacionalnosti, a iskazuju i određene negativne stavove prema pripadnicima albanske nacionalnosti – ističe Žunić Cicvarić.

Da je neophodno obrazovne programe prilagođavati i korigovati, te da u školama obrazovanje za različitosti treba da bude usmereno prema pomenutim kategorijama, a prema kojima postoji izražena socijalna distanca, govore upravo navedeni podaci iz istraživanja, kaže sagovornica iz Užičkog centra za prava deteta.

Prema kome mladi imaju najviše predrasuda?

Kako naglašava, poslednjih godina izražena je netolerancija i prema mladima po pitanju verske orijentacije, pre svega, kada je u pitanju ateizam.

– Mladi smatraju da su njihovi vršnjaci koji se izjašnjavaju kao ateisti „bezbožnici“ i da ne umeju dobro da razlikuju „dobro“ od „zla“, što svakako nas kao profesionalce navodi na to da i ova tema i te kako, u kontekstu interkulturalnog obrazovanja, treba da bude zastupljena – kaže za Danas.

U okviru radne grupe u kojoj je učestvovala, a kojom je rukovodio „Evropski pokret u Srbiji“, doneto je više predloga praktičnih politika na koji način bi interkulturalno obrazovanje moglo da se unapredi u obrazovanju do univerzitetskog nivoa, odnosno u osnovnim i srednjim školama.

– Naši nalazi idu u dva pravca. Prvi je da se interkulturalno obrazovanje može realizovati najznačajnije u srednjoj školi kroz različite obrazovne programe, a ne samo kroz predmet „građansko vaspitanje“, već i kroz druge izborne programe. Ali, isto tako, moguće je sprovesti je i kroz vannastavne aktivnosti – ističe ona.

Nastavni kadar bitna karika

Žunić Cicvarić ističe da ono na čemu bi posebno trebalo raditi jeste nastavni kadar.

– Neophodno je jačati kompetencije profesora, nastavnika i nastavnica da vide kako temu interkulturalnosti da integrišu u postojeće nastavne planove i programe kroz kurikularni pristup interkulturalnog obrazovanja. To znači da kroz sadržaj geografije, istorije, psihologije, književnosti uvek mogu da se nađu teme gde može da se govori o različitostima – naglašava naša sagovornica.

Kao jedan od primera ovakve vrste obrazovanja navodi bajku danskog pisca Hansa Kristijana Andersena „Ružno pače“.

– Na taj način se, recimo, u mlađim razredima osnovne škole priča o različitosti na osnovu boje, kako se može dovesti do izolacije pojedinca i socijalnog isključivanja, a što dovodi do diskriminacije. Svakako, ovakav primer jeste model kako deca mogu da razumeju ne samo šta diskriminacija jeste već i njene posledice – kaže Žunić Cicvarić.

Još jedan od bitnijih elemenata na kojima je neophodno raditi, ističe ona, jeste prepoznavanje „polja delovanja“.

– Neophodno je da se radi i na prepoznavanju polja delovanja, odnosno da se radi na tome šta je to što dete, mlada osoba ili odrasli može da uradi da bi se neke stvari predupredile ili da bi se sanirala šteta ukoliko dođe do diskriminacije – objašnjava za Danas.

Situacija u praksi ipak pokazuje da prostora za rad i te kako ima.

– Kada razgovaramo sa prosvetnim radnicima, uvek kažu da su preopterećeni papirologijom i dokumentacijom, tako da od svih tih silnih zahteva ne mogu da realizuju kvalitetnu nastavu. Zbog toga je potrebno sa njima raditi i u tom pravcu da interkulturalno obrazovanje nije dodatak ili nešto dodatno nametnuto na i onako opterećeni plan i program, već da je to nešto prožimajuće i da je to stvaranje atmosfere u školi koja je podržavajuća, tolerantna na različitosti i koja promoviše različitosti. Ne može se deci samo reći da budu tolerantni ukoliko u školi ne stvaramo atmosferu i ambijent gde je ta različitost podržana kroz svaki segment škole – ističe ona.

Kao neke od primera na koji način bi se postigao korak u pozitivnom smeru, sagovornica navodi da je moguće delovati i kroz rad učeničkog parlamenta, kroz akcije učenika, vidljivost manjinskih i marginalnih grupa u zajednici i školi.

– Kao jedan od preduslova prevazilaženja predrasuda i stereotipa prema drugačijem i različitom jeste pretpostavka kontakta. Ukoliko škole jesu u mogućnosti, što često i jesu, treba decu uključivati i povezivati sa njihovim vršnjacima drugih naconalnosti, religija i različitih po drugim osnovama, kako bi mogli da prevazilaze stereotipe i predrasude, jer sva istraživanja pokazuju da ih mi ne možemo prevazilaziti i razvijati toleranciju, a da deca ne stupaju u interakciju i kontakte sa drugima i drugačijima – objašnjava sagovornica.

Kakva je uloga države?

Država Srbija deklarativno jeste u politike uvela kategoriju inkluzivnog obrazovanja, što znači da ono jeste prepoznato u Strategiji obrazovanja, ciljevima, ishodima i međupredmetnim kompetencijama. Ipak, u praksi je situacija nešto drugačija.

– Radeći na terenu sa profesionalcima dobijamo povratnu informaciju od njih da im je potrebno značajnije jačanje kompetencija kako bi mogli sa decom da rade na ovu temu. Smatraju da je potrebno od strane resornog ministarstva, države ili drugih stejkholdera važnih za obrazovni sistem da izdvajaju sredstva kojim bi mogli da se edukuju, da dobijaju mnogo više primera, alata i materijala, te da bi zaista u praksi mogli da sprovedu ono što se nalazi u dokumentima koji njima nalažu kako da rade – kaže sagovornica Danasa.

Ipak, država bi mogla u još jednom segmentu da uloži veće napore, ocenjuje Žunić Cicvarić.

– Država je odgovorna da značajnije formira određene programe ili da intenzivira rad kroz obrazovni sistem kako bi se izrazito negativni stavovi mladih prema predstavnicima LGBT populacije, romske i albanske populacije ublažili. Država može da vidi na koji način će to da radi. Sa jedne strane imamo pokazatelje da kod mladih postoje izraženi diskriminatorni stavovi, sa druge strane nastavnici iskazuju da nemaju dovoljno kompetencija, sledstveno proizilazi da država mora da ulaže značajnije napore – ističe ona.

Priču o važnosti interkulturalnog obrazovanja za Danas Žunić Cicvarić završava naglašavajući još jednom šta zapravo znači tolerancija.

– Generalno govoreći, priča o interkulturalnom obrazovanju jeste učenje da živimo zajedno, da živimo jedni sa drugima na obostrano zadovoljstvo, kao i uvažavanje različitosti po svim osnovama, dok škola i obrazovni sistem treba da posvećuje pažnju zato što to nije standard koji je jednom dosegnut, već je potrebno konstantno raditi na jačanju kompetencija i zaposlenih u obrazovanju i dece, ali i roditelja, tako da interkulturalno obrazovanje bude sastavni deo života – zaključuje Žunić Cicvarić iz Užičkog centra za prava deteta.

Pandemija ogolila pojedine probleme

Pandemija virusa korona pokazala je da postoje marginalna i marginalizovanija dece, naglašava Žunić Cicvarić.

– Pokazala nam je da postoji ogroman digitalni jaz između dece iz ranjivih i marginalnih grupa, a pri tome mislim na decu sa smetnjama u razvoju, decu iz romske populacije, kao i na decu iz ruralnih sredina koji su za vreme pandemije virusa korona imali lošiji kvalitet obrazovanja zato što, na primer, nisu imali pristup stabilnoj internet vezi – kaže sagovornica.

Ipak, kako ističe, iz pandemije nismo izašli, a da makar neke stvari nisu postale jasnije i uočljivije.

– Jedan od nauka, tako da kažemo, čitave te situacije jeste da je preduslov obezbediti stabilnu internet vezu, uraditi digitalizaciju, srediti da deca iz svih struktura i grupacija imaju digitalno obrazovanje i uređaje koji to mogu da podrže, jer ih u suprotnom guramo u još veću marginalizaciju – naglašava direktorka programa iz Užičkog centra za prava deteta.

(Danas, foto: Pixabay)