Postoje pojave o kojima bavili se mi njima ili ne, priznavali ih da postoje ili ne, mislili o njima dobro ili loše, gnušali ih se ili ih se plašili – svejedno je. One postoje, pa postoje. Naš stav i naše mišjenje o samoj pojavi u ovom slučaju ne menja ništa u stvarnosti – ne pitamo se, proces postoji i teče, priznavali mi to, ili ne! Reč je o migracijama, koje, nesumnjivo i činjenično neoborivo postoje od kad i svet, a obeležile su i vreme na prelomu dva veka, te se nastavljaju i obeležavaju i XXI vek. Teku i menjaju svet.

Danas su na drumu izbeglice i migranti sa Bliskog istoka i severa Afrike. Eskalacija sukoba u ovom delu sveta, teror, siromaštvo i besperspektivnost izazvali su masovne migracije i talase izbeglica usmerili prema zemljama Evrope. Na tom putu, Balkan je nezaobilazna staza do krajnjeg odredišta.

Kako još nije načinjen svojevrsni depo, muzej životnih priča ljudi u pokretu i svega što njihovo ljudsko bitisanje ispisuje i ostavlja za sobom, ostaje nam samo da te tragove sačuvamo, posmatramo, beležimo, obelodanjujemo i tako budemo sabraća izbeglicama i migrantima koji, nesumnjivo, prolaze i kroz naše živote. Novo, digitalno, kompjutersko doba omogućilo nam je da taj materijal ljudske istorije elektronski bude zabeležen i poslat u svet u obliku više milijardi različitih neizbrisivih tragova, znakova koji tako neće nestati, niti se zaboraviti.

Izložba „Game“ (gejm) u Kuturnoj stanici „Barka“ na Klisi u Novom Sadu pokušala je da zabeleži što više takvih tragova koje su migracije, dakle ljudi – izbeglice i migranti ostavili za sobom tokom prošle i ove godine u tri prihvatna, azilantska i tranzitna centra u Vojvodini, Šidu, Subotici i Somboru. U prilog nekom budućem zajedničkom digitalnom svetskom muzeju migracija postavka će, nakon zatvaranja, ovih dana zaživeti online, adresa će biti uskoro objavljena, te izložba svima dostupna preko interneta.

Šta je „gejm“

„Ako prođete, pobedićete, zato to zovemo igrom (gejm)“ – B. (15), Avganistan

Gejm je taktička igra kombinatorike, opasna i okrutna..

U njoj pored igrača, gejmera, učestvuju i: vodiči, taksisti, krijumčari, granična policija. U gejmu se bezbednost i zaštita zamenjuju nasiljem i zastrašivanjem od strane ljudi koji imaju moć.

Za ovu igru je potrebno: da ste migrant; da imate mobilni telefon; da imate sportsku obuću, ranac u kojem su voda, energetsko piće, čokolada, vreća za spavanje, ćilim, ćebe; da imate najmanje 1000 do 4000 eura!

Za gejm se mora biti fizički spreman – za maratonska hodanja, glad, žeđ, hladnoću, kišu, reke, pse lutalice, divlje životinje graničnu bodljikavu žicu.

Gejm ima svoje pobednike, gubitnike, nagrade i kazne, profite i troškove. Neki se iz gejma ne vrate živi, ili im se gubi svaki trag.

Postavku čine radovi štićenika prihvatnih centara nastalih u okviru okupacionih umetničkih radionica, svojevrsne psihosocijalne podrške tim ljudima. Radionice su održavane u dva navrata od marta 2022. do septembra 2023, a u sklopu projekta Ekumenske humanitarne organizacije „Podrška u zaštiti i humanitarna pomoć ljudima u pokretu“, podržanog od strane švajcarske organizacije HEKS /EPER. Koordinatorka projektnog tima bila je Milica Kinoli Milović, a saradnici na projektu Tijana Đorđijevski, Gorana Sredanović i Milisav Milinković.

Izložba je podeljena u tri celine i publiku uvodi i upoznaje s tim šta „gejm“ predstavlja i kako uopšte izgleda, te će upoznati internet publiku sa samim učesnicima gejma – izbeglicama, njihovim ličnim pričama i izjavama kroz pisani tekst ili ilustraciju, kao i kroz njihova likovna umeća i rukotvorine koje su realizovane tokom okupacionih radionica.

–Gejm označava pokušaj neformalnog prelaska granice, koji ima za cilj ulazak u neku od najbližih zapadnoevropskih zemalja, članica EU. Gejm je zapravo prostorna taktika koju sprovode izbeglice kao odgovor na nemogućnost legalnog ulaska u EU. Na stanici „Srbija“ izbeglice i migranti zastanu da se odmore, prikupe snagu i krenu na još jedan gejm. Dane pre gejma smo provodili zajedno na okupaionim radionicama trudeći se da tim ljudima zaokupimo pažnju, olakšamo, pružimo utošište i podršku, skuvamo čaj i zajedno stvaramo – kaže Milica Kinoli Milović.

Sarin Dnevnik

-Sarin dnevnik predstavlja intimno svedočanstvo o izbegličkom životu osamnaestogodišnje devojke iz Sirije, koji delimo sa čitaocima uz njenu saglasnost – priča Aleksandra Mirimanov.

– Dnevnik je pisan na četiri jezika – engleskom, arapskom, turskom i grčkom, što oslikava Sarin život u pokretu. Pored toga, Dnevnik je ispunjen i crtežima i tekstovima koji mogu da podsećaju na crteže i tekstove većine devojaka njenog uzrasta, osim što u svom Dnevniku, ona ilustruje i nesanice sa kojima se suočavala dok boravi u Prihvatnom centru u Šidu.

Sara je sa svojom braćom i sestrama redovno dolazila na okupacione radionice. Kada je ispunila sve svoje sveske crtežima i pričama, poklonili smo joj novi blok. Pre nego što je sa porodicom krenula dalje na put, došla je da se pozdravimo i vratila mi blok koji sam joj poklonila. U njemu je bio njen Dnevnik, jedan od najvrednijih poklona koji sam ikada dobila. Sara je talentovana i hrabra devojka. Dogovorile smo se da se sledeći put vidimo na njenoj samostalnoj izložbi u Berlinu!

Okupacione umetničke radionice odvijale su se u veoma specifičnim uslovima, dolazak, ostanak i odlazak ljudi bio je nepredvidiv, a psihička, telesna i emocionlna stanja naših korisnika bila su različita – kaže Ivana Inđin voditeljka okupacionih radionica. Ana Ilić Panjković, Aleksandra Mirimanov i Tatjana Marticki takođe su vodile radionice u kojima se preplitala muzika, ples, crtanje, pisanje poruka, tkanje, rukotvorine, izrada nakita, muzičkih instrumenata, umetničkih predmeta… To je, po rečima radioničarki, bio bezbedan prostor zaboravljene udobnosti i sigurnosti, oživljavanje mira, radosti i nade…

Digitalni oblik izložbe umetničkih izraza i radova izbeglica i migranata iz prihvatnih centara u Vojvodini sadržaće i još neke važne segmente koji su ljudima u pokretu pružili motiv i činili snagu u trenucima kada su ih stezali besmisao postojanja i strah. Zabeležene su i životne priče, kroz crteže, ili pisanu reč, koje su oni na različite načine delili sa ostalim ljudima u pokretu i radioničarkama. Evo nekih od tih životnih priča iz migrantske i izbegličke kolone:

„Ja sam A. Imam 24 godine. Ja sam Kurd iz Iraka. U Kurdistanu postoji planina koja se zove Planina mrtvih. Ljude koji su drugačiji i odstupaju od načela većine, poput gej muškaraca ili žena koje su prevarile svog muža koji ju je do juče maltretirao ili kome su kao devojčice bile prodate ili su prestale da ga vole, odvode tamo, na tu planinu da ih ubiju. Ubijaju ih članovi porodice, otac ili brat, nekada se pridružuju i drugi. Odbijao sam da se ženim, znao sam da sam gej. Znala je i moja majka i jednog dana u jesen 2021. rekla je “Idi, saznaće se, ubiće te.” Krenuo sam. Bila je to dugogodišnja golgota kroz Tursku, Grčku, Bugarsku, Makedoniju, Srbiju… Želim da odem u Holandiju, da počnem da zarađujem i da onda jednoga dana dovedem majku da slobodno živimo. Samo da javim. Stigao sam u Nemačku”.

“Ja sam H. imam 40 godina, dolazim iz okoline Al Bahara. Građevinski sam radnik. Radio bih često daleko od kuće. Bio sam tri godine zatočen u području koje je kontrolisala Islamska država. Za to vreme moja žena Mariam sa kojom sam bio stalno u kontaktu i naše sedmoro dece pokušavali su da odu iz Sirije. Razmišljao sam o njima svaki dan, ali u svakom trenutku kada sam živeo daleko od njih mnogo sam patio da bih im uštedeo novac za hranu, piće, lekove, dom i odeću. 2017. sam izašao iz okupirane teritorije i sreo sam se u Damasku s porodicom. Avionom smo prebačeni do Bejruta, kombijem do Tripolija, brodom do Kipra. Tu su nas razdvojili. Muškarce u čamac, žene s decom u brodić. Molio sam i nudio više novca da idem zajedno sa njima, nije moglo. Oni su krenuli te noći, a grupa muškaraca i ja čekali smo nedelju dana na polazak. Izgubio sam kontakt sa Mariam, brinuo i patio.Trebalo je samo da pređemo u grčki deo odakle bismo avionom otišli do Atine, međutim Mariam i deca su odvedena u Tursku, a ja u grčki deo Kipra. I tada nastaje agonija. Jedno od naše dece se jako razbolelo i odlučujemo da ostanu u Turskoj i da se ja pridružim, međutim grčka policija nas sve ukrcava u vojni avion i ja sam se našao u Solunu. Nakon par nedjelja, Mariam je rekla da će sa decom krenuti za Srbiju preko humanitarne organizacije i da se nađemo u mestu Preševo. Međutim bio sam opljačkan na prelasku u Makedoniju, ostao sam i bez mobilnog i bez novca. Mariam je bila uplašena i kako je čula da su u Bosni muslimani prihvaćeniji nego u Srbiji, pošla je tamo. Ja sam pešačio danima, dok se nisam snašao i pozajmio novac. Mariam je sa decom stigla u Nemačku, ja sam se zatekao u Somboru i čekam. Prošli su meseci čekanja i patnje. Srećan sam što su oni na sigurnom. Otišao sam u Bosnu”.

“Moje novo ime je J. kada sam krenula iz Avganistana imala sam 20 godina i dete od tri. U Tursku sam pobegla preko Turkmenistana, od muža kog sam prethodno napustila. On bi svakodnevno vikao i fizički nasrtao na mene. Agencija Ujedinjenih Nacija za izbeglice ponudila mi je preseljenje u SAD. Proces dobijanja dokumenata za Ameriku bi trajao četiri do pet godina. Kako sam u to vreme dobijala pretnje od svog nasilnog bivšeg preko mobilnog telefona da će doći po mene i dete, i kako je on, već bio napao članove moje porodice u Avganistanu, odlučila sam da što pre odem iz Turske. Isplanirala sam da neregularno putujem u EU. Radije bih išla u Ameriku, ali plaši me pomisao šta bi sve mogao bivši muž da uradi ako dođe u Tursku i pronađe nas, možda da me ubije, da ubije i dete. Znala sam da je putovanje u EU za mnoge bilo fatalno, ali sam sebi rekla: „Moram da rizikujem. Nemam drugog izbora.” Turska, Grčka, Srbija…

Priča devojčice M

„Ja se zovem M. imam 8… ne, nego 9 godina. Iz Sirije sam. Imam mlađeg brata i sestru u Siriji. Na put sam pošla sa ujkom i ujnom. Mama i tata su mi rekli da idem u Belgiju gde me čeka bolji život i da će oni doći čim budu mogli.

Dugo smo putovali autobusom. U Turskoj smo bili neko vreme. Onda me je ujka predstavio nekom drugom ujki i ujni sa kojima sam autobusom došla u Srbiju. Prvo smo bili u jednom kampu oko 4 meseca. Često sam bila tužna, ali su mi ujka i njegovi drugovi davali slatkiše i igrali se sa mnom. Nedostaju mi moji brat i sestra. Onda je drugi ujka rekao da ću sa trećim ujkom da putujem u Nemačku i kupio mi nove patike i odeću. Dugo smo putovali autom. Onda je ušla neka žena i rekli su mi da mi je to ujna. Došli smo u Sombor.

U kampu smo ostali dugo. Spavala sam sa ujkom. Njegovi drugovi su voleli da se igraju sa mnom i da me dižu uvis, a onda bi me prilikom spuštanja privijali uz svoja tela i trljali ga o svoja. Meni to nije bilo lepo. Bilo mi je lepo da idem u školu u kampu i na crtanje i da se igram sa drugom decom u kampu, ali druga deca se nisu toliko zadržavala u Somboru, kao ja. Ujka mi je jednoga dana rekao da se pripremim da idemo na gejm. Otrčala sam da se pozdravim sa učiteljicama. Bila sam jako tužna. Autom smo otišli u šumu, ujka, njegovi drugovi i ja. U šumi smo bili par dana, tamo smo spavali i sve me je plašilo. Onda smo se ujka, ujna i neki nepoznati ljudi vratili ponovo u kamp.

Ja sam bila srećna, ponovo ću u školu i na crtanje. Pitala sam učiteljicu da li živi sama, rekla je da živi sa dva psa i ja sam je pitala da li mogu da živim s njom. Ona je rekla da bi to bilo lepo, ali da to ne može brzo da se izvede. Onda smo opet otišli na gejm i nismo se vratili.”

Pokušali smo da uđemo u Hrvatsku, ali su nas vratili. Želela sam u Mađarsku… Porodica mi je poslala novac, platila sam krijumčare. Rekli su mi da moram biti dva dana u prikolici kamiona koji je prevozio robu… Petog dana mislila sam da ćemo umreti … Onda smo izašli na nekoj benzinskoj pumpi i tada sam saznala da smo u Austriji. Ostali smo 5 meseci u centru za izbeglice. Javljam da sam dobro, ali ne smem da kažem gde sam“.

Priče se nižu, iza svake stoji po jedan život. I dok se nešto i neko ko se zove savremena civilizacija i međunarodna zajednica ne dogovori i ne odluči šta će i kako će, činjenice bodu i vrište – na putu su i dalje milioni ljudi! Kolona je nepregledna…! Oni ostavljaju traga, a njihovi životi ispisuju delove istorije savremenog sveta. Nesumnjivo je da aktivisti, volonteri, radioničari, humanitarci, predstavnici Komesarijata za izbeglice – i svi drugi koji se na različite načine bave i pomažu izbeglicama i migrantima i u prihvatnim stanicama u Vojvodini – doprinose tome da u svojevrsnom muzeju koji svakodnevno stvaraju ljudi u pokretu ostane što više tragova ljudske istorije.

Branislava Opranović (Autonomija)