Vučićev režim je otvoreno stao na stranu terorista i tako zvanično postao bezbednosna pretnja po mir u regionu. Tako je zakovan poslednji ekser u kovčeg sumanute politike popuštanja SAD-a i Evropske unije. Tetošili su Vučića, povlađivali mu, davali mu skoro sve što zatraži, pustili ga da širi uticaj po BiH, Crnoj Gori i severu Kosova, dozvolili mu da destabilizuje pola bivše Jugoslavije, da bi ga odobrovoljili da ne pokrene novi ratni sukob za račun Rusije.

Zahvaljujući udarničkoj nacionalističkoj propagandi i višedecenijskom ispiranju mozga sa centrifugom, u Srbiji se zacarila paralelna realnost koja nema gotovo nikakvih tačaka sa istinom i stvarnim činjenicama koje su na snazi u ostatku sveta. Uspostavljanju takvog stanja dobrano je pomogla masovna žudnja stanovništva da bude obmanuto, da živi u lagarijama, da dobrovoljno podlegne paranoji velikodržavne ideologije. Da je Srbija neko izolovano ostrvo, neka zemlja poput Severne Koreje, to bi bio problem samo njenih građana. Nažalost, srpska paralelna stvarnost itekako ima uticaja na bližu okolinu, u pogubnom i katastrofalnom obliku.

Grupa od tridesetak muškaraca na severu Kosova organizovana je u svojevrsnu paravojnu formaciju. Naoružali su se kao omanja vojska, postavili barikadu kod sela Banjska, ubili kosovskog policajca u gluvo doba noći između subote i nedelje, neke su i ranili, a potom su se čitav dan puškarali sa organima reda. Oko podneva su nasilno upali u manastir Svetog Stefana u Banjskoj, razvalili su kolima kapiju, i tu se zadržali do večeri.

Nekim mafijašima je život majka, a nekima maćeha

U sukobu ove terorističke grupe sa policijom poginula su trojica napadača čija su imena poznata, i još jedan čiji identitet nije saopšten, a više njih je ranjeno. Šestorica su uhapšena, mnogi su pobegli u Srbiju, u bolnicu u Novom Pazaru, gde je dvojici ukazana pomoć zbog prostrelnih rana, potom su upućeni u neku drugu zdravstvenu instituciju na dalje lečenje. Po svemu sudeći, terorističku bandu predvodio je Milan Radoičić, ministar unutrašnjih poslova Kosova Dželjalj Svečlja saopštio je prvo da su Radoičićeva dokumenta pronađena u automobilu u porti manastira, a potom je objavio snimak na kojem se vidi Radoičić u uniformi kako zapoveda ostalim paramilitarcima.

Radoičić je inače potpredsednik Srpske liste, osumnjičen je za učešće u ubistvu Olivera Ivanovića, nalazi se već dve godine na crnoj listi SAD-a koje ga povezuju sa švercom raznih roba, uključujući oružje i drogu, raznim nezakonitim delatnostima, a proglasili su ga i za vođu kriminalnog klana. Na listi su i neki drugi njegovi pajtosi, uključujući i Zvonka Veselinovića koji je hapšen više puta, u javnosti je debitovao 2003. godine kad ga je na putu Raška-Kraljevo srpska policija uhapsila zajedno sa još troje ljudi. U njihovom automobilu je pronađeno tri kilograma i 190 grama heroina.

Ovakvim ljudima je Aleksandar Vučić prepustio brigu o Srbima na Kosovu i takozvanu zaštitu srpskih interesa. Da su Pablo Eskobar, klan Kali, El Čapo i ostali južnoamerički bosovi živeli u Srbiji, ne samo da ne bi imali nikakve probleme s državom, već bi bili proglašeni za vrhunske rodoljube i čuvare kosovskog zaveta. Lepo kaže poslovica, nekim mafijašima je život majka, a nekima maćeha.

Paravojna formacija naoružana do zuba

Nakon opšte bežanije terorističke grupe, kosovska policija je zaplenila arsenal oružja dovoljan za omanju vojsku od dvestotinak ljudi. Imali su na raspolaganju blindirana vozila, zolje, minobacače, snajperske puške, mitraljeze, gomilu protivtenkovskih i protivpešadijskih mina, kamione i buldožere za prevoz municije, mitraljeze sa nitroglicerinom, raketne bacače, automatske bacače granata i drugo oružje.

Ukupna vrednost pronađenog naoružanja iznosi oko pet miliona evra. Svečlja kaže da se takvo oružje ne može naći na crnom tržištu, da je to oružje srpske vojske, proizvedeno uglavnom 2021. godine, a ima i mina koje su proizvedene 2022. Očigledno nije u pitanju oružje zaostalo iz ratova devedesetih godina.

Nakon svega što se desilo, nakon celodnevne ćutnje državnog vrha, nakon naglo zanemelih tabloida, televizija s nacionalnom frekvencijom i ostalih trovačnica, izađe Vučić pred gledaoce i saopšti da su se to Srbi opravdano pobunuli protiv terora Aljbina Kurtija, da je Kurti kriv za sve, da hoće da nas uvuče u rat sa NATO-om, da to nije nikakva teroristička grupa, te da mogu sve da nas pobiju, ali Kosovo nikada nećemo priznati.

Dobro, navikli smo da Vučić laže uvek, o svemu, čim otvori usta, ali u čemu je problem sa tim potencijalnim ratom protiv NATO saveza. Pa zar nismo prošli put pobedili, baš u vreme kad je Vučić bio ministar za zatiranje medija?

Šta to beše etničko čišćenje?

Uglavnom, Srbija nema nikakve veze sa tim ljudima, to su oni nešto sami, na svoju ruku. Verovatno su oružje kupili na nekoj obližnjoj buvljoj pijaci ili u supermarketu na rasprodaji, a obučavali su se i organizovali sami, gledajući tutorijale na YouTubu. Sutradan Vučić ode kod Aleksandra Bocan-Harčenka, ambasadora Rusije, da podnese izveštaj i da se požali kako Kurti sprovodi etničko čišćenje Srba na Kosovu. Dakle, to je u pitanju.

Kad nekoliko desetina uniformisanih, do zuba naoružanih terorista pobegnu s Kosova da ne bi bili uhapšeni ili ubijeni u okršaju sa specijalnim snagama, to se zove etničko čišćenje. Ko bi rekao da se predsednik Srbije tako slabo razume u te ratno-zločinačke pojmove, s obzirom na bogato iskustvo stečeno u Srpskoj radikalnoj stranci u vreme ratova devedesetih.

Rusiju je, da se podsetimo, Evropski parlament prošle godine označio kao državu – sponzora terorizma, pa nije ni čudo što je Vučić pohrlio baš kod ambasadora ove zemlje. Valjda da razmene iskustva. A i Rusija je jedina država kojoj odgovara otvaranje novog fronta na Balkanu, neki lokalni ratni sukob bi im dobro došao da skrenu pažnju sa Ukrajine, kako bi zapadne zemlje bile prinuđene da se angažuju na više strana. A Srbija je ionako ruskokolonaška zemlja u kojoj vlada kult Vladimira Putina i masovna podrška ubijanju i satiranju Ukrajine. Nama na čelu Bezbednosno-informativne agencije stoji Aleksandar Vulin, čovek koji je verovatno odaniji Nikolaju Patruševu nego samom Vučiću, iako ga je potonji stvorio.

Kad teroristi postanu heroji

Samo što je predsednik proglasio da Srbija nema nikakve veze sa napadom u Banjskoj, a njegovi doglavnici horski zagrajali u istom tonu, kad država proglasi Dan žalosti zbog žrtava na Kosovu. Srbija je valjda jedina država na svetu koja je proglasila Dan žalosti zbog pogibije terorista. A onda su režimski mediji preuzeli palicu i krenuli da rade ono što najbolje znaju. Poginule teroriste proglašavaju herojima koji su pali u odbrani otadžbine, kosovskim junacima, naslednicima Obilića, nevinim žrtvama Kurtijevog terora.

Dakle, kad napraviš paravojnu formaciju, naoružaš se arsenalom za rat, napadneš zvanične organe države iz čista mira, pucaš na policiju ceo dan, ubiješ jednog i raniš dvojicu policajaca – ti si srpski heroj. Što reče jedan Srbin sa Kosova: ”Zaista ne vidim u čemu se sastoji srpstvo koje teroriše ljude i upada u manastire”. Dobro, ipak se avanzovalo od dominantnog herojskog narativa, do sad su srpskim junacima proglašavane uglavnom masovne ubice nenaoružanih civila, staraca, žena, dece, ovo je izgleda neki pomak.

Vučićev režim je otvoreno stao na stranu terorista i tako zvanično postao bezbednosna pretnja po mir u regionu. Tako je zakovan poslednji ekser u kovčeg sumanute politike popuštanja SAD-a i Evropske unije. Tetošili su Vučića, povlađivali mu, davali mu skoro sve što zatraži, pustili ga da širi uticaj po BiH, Crnoj Gori i severu Kosova, dozvolili mu da destabilizuje pola bivše Jugoslavije, e da bi ga odobrovoljili da ne pokrene novi ratni sukob za račun Rusije.

Ohrabrivanje siledžije

Dozvolili su čak i da bande u Zvečanu napadnu vojnike KFOR-a, da ozbiljno povrede tridesetak vojnika. Nastavili su da podržavaju ratnohuškačku politiku srpskog predsednika i njegovih kriminalnih satelita čak i nakon što su dvojici vojnika KFOR-a amputirane noge. Povlađivanje je, naravno, samo ohrabrilo siledžiju. Kad možeš nekažnjeno da ranjavaš i sakatiš NATO vojnike, ljude koji služe u najmoćnijem vojnom savezu u istoriji čovečanstva, što ne bi napao i neku tamo kosovsku policiju?

Ako je tačno ono što kaže Svečlja, da su napadači “planirali da destabilizuju Sever, a zatim da proglase autonomiju kod reke Ibar”, kopirajući Putinov scenario u Donbasu 2014. godine, a sve po već viđenom modelu sa početka rata u Hrvatskoj, onda je nedeljno ćutanje državnog vrha i njihovih medija posledica neostvarenog plana. Nisu spremili verziju za slučaj da se napad izjalovi.

S druge strane, ako Vučić nije znao šta se sprema, ako mu je nekako promaklo pravljenje paravojne formacije, treniranje i obučavanje više desetina ljudi, te švercovanje oružja kojim može da se opremi čitava kasarna, u šta je teško poverovati, to znači da postoje neke odmetnute vojno-bezbednosno-kriminalne snage koje direktno rade za Rusiju.

Kako god bilo, Vučićev režim je proglašavanjem Dana žalosti i medijskom kampanjom glorifikacije terorista poslao jasnu, krvožednu poruku čitavom svetu. Nego, šta li radi Ambasada SAD-a u Beogradu ovih dana? Je l’ i dalje važi ona da je “prijateljstvo Srbije i SAD čvršće nego ikada” i da se “Srbija opredelila za Zapad”? Vidim da ambasador Kristofer Hil priča o podsticanju dijaloga, a u istom dijaloškom tonu zbore i Žozep Borelj i ostali učesnici procesa koji deluje pomalo propalo. Nastave li sa istom šupljom pričom, mogao bi Vučić sledeći put da im pošalje Milana Radoičića na novu rundu pregovora. Ako se dotle oporavi od junačkih rana.

(Tačno.net, ustupljena fotografija)