Izliv frustracija nesnađenih
PROTOKOL: Pre dosta godina došao čovek iz inostranstva radi regulisanja penzije, ali službenici nije znao kasti kako mu se, po novom, zove rodno mesto; službenica je, po protokolu, kontaktirala nadležnu instituciju, ali je, za svaki slučaj, pozvala i svoju majku.
JULIJANA: „Hm, u Torži su nekad živeli Nemci, evangelici…to je Savino Selo“, smireno je odgovorila ova, kažu, hodajuća enciklopedija starih vojvođanskih toponima. Isti podatak, posle samo pola sata, javili su i iz one institucije.
HODSAG: Pomenuta gospođa iz Hodšaga odavno nije među živima. Kao i čitava njena generacija. Potonje generacije uglavnom nisu smatrale da takvo poznavanje vojvođanske istorije&geografije, te stare nazive mesta koji su, znamo, bili neprihvatljivi za vlasti nakon Drugog svetskog rata, treba da drže u glavi.
KRNJAJA: Nedavno sam u Somboru od grupe tek svršenih srednjoškolaca, koji su letnje večeri trošili uz pivo i gitaru, čuo kako planiraju da „sutra idu na svirku u Krnjaju“. Možda je u toj istorijskoj reminiscenciji bilo urbane nadmenosti, a možda im je samo naporno da izgovaraju današnji naziv sela, tek ostao sam iznenađen da uopšte znaju za stari, nemački naziv za Kljajićevo (koji nije u zvaničnoj upotrebi skoro 80 godina!).
LEMEŠ: Možda je isto tako ljudima lakše da, umesto predugačkog Svetozara Miletića, govore da idu „u Lemeš“. Uostalom, reći nekom „idem u Miletić“, traži i dodatno pojašnjenje pošto u blizini postoji i Srpski Miletić.
BEČKEREK: Postoje pak i inicijative da se vrate stari (predratni) nazivi, obično oni kojima u prošlosti nisu kumovale „nepodobne“ etničke zajednice u Vojvodini. Ali, nešto mislim da će, ako se to ikad desi, Petrovgrad, iz nekog inata, i dalje mnogi zvati Zrenjaninom, ako ne i Bečkerekom.
BEZ SMETNJE: Shvatili ste, dobrom broju ljudi nekadašnji nazivi uopšte ne smetaju, ni kad ih vide na tablama na ulazu u višenacionalna mesta, ni kad ih neko tek-tako pomene tokom neobaveznog razgovora.
DIGOD: Nekima pak ne samo da smeta to što se, u skladu sa zakonom, stari nazivi na tablama nalaze čak i ispod zvaničnog imena mesta, već, možete to redovno uočiti digod po Vojvodini, uporno te nazive precrtavaju. Prosto, smetaju.
TRPLJENJE: Ozbiljnijih međuetničkih incidenata u Vojvodini, fala bogu, nije bilo od 2004/05. Šaranje tabli dosad nije dovelo do novih incidenata: to je običan izliv frustracija nesnađenih, s uzrocima negde sasvim drugde, u kombinaciji sa potrebom da se demonstrira nacionalna nadmoć.
TEMELJI: Dobrim ljudima ne smetaju višejezične table, jezici kojima se vekovima govori u Vojvodini, običaji komšija – baš ništa što bi ugrozilo temelje civilizovane zajednice. U tome čak ne mora da bude ni trunke nostalgičnosti prema staroj Vojvodini.
NIKAD: Dobrim ljudima mogu da smetaju koalicioni izbori političara iz manjinskih stranaka i da ih onda kritikuju. Ali, dobri ljudi nikad ne bi posegli za bilo čim što bi makar i kod jedne osobe moglo biti protumačeno kao atak na međunacionalne odnose.
DRUGI: Dobri ljudi odnose sa svojim komšijama druge nacionalnosti nikad ne pretpostavljaju svojim ubeđenjima, ideologiji. To rade neki drugi, i nemojte ih nikad smatrati dobrima!
RUŠENJE: A ni one koji druge optužuju za fizičko rušenje, a za narušavanje međunacionalnih odnosa dokazani su majstori.
(Autonomija, foto: FB Balint Pastor)