Organizovani zaborav je naša religija, a sistematsko falsifikovanje prošlosti naša jutarnja molitva. Takav porazan zaključak neminovno se nameće nakon medijskih izveštaja o smrti Miroslava Šolevića. Mediji u Srbiji su jednodušno pisali nekrologe u kojima je Šolević predstavljen kao “jedan od osnivača i nosilaca pokreta otpora Srba na Kosovu i Metohiji osamdesetih godina prošlog veka”, kao čovek koji je “ceo svoj život posvetio borbi srpskog naroda za slobodu na Kosovu i Metohiji”, kao pozitivan junak naše nedavne istorije.

U nezavisnim medijima izlaze nekrolozi Šolevićevih saboraca, o njemu se govori kao o “narodnom tribunu” kojem nema ravnog u novijoj srpskoj istoriji, kao o “Karađorđu našeg vremena”, čoveku koji je zadužio svoj narod. Ne bi me čudilo da mu sutra neko i spomenik podigne. U redu, o pokojniku sve najbolje, ali istina je ipak malo drugačija. Nije reč o čoveku iz neke davne epohe od pre pet-šest vekova, iz koje je sačuvano malo istorijskih izvora, pa da davanje mašti na volju prođe olako. Nisu baš svi svedoci jučerašnjice upokojeni i oboleli od amnezije, ipak ima ljudi koji se sećaju i šta je juče bilo, a ima i dostupnih dokumenata, novinskih napisa, tekstova, knjiga, filmova, istinu nije baš tako lako sakriti.

‘Niko ne sme da vas bije’

A istina je da je Miroslav Šolević bio jedan od glavnih izvođača radova u Antibirokratskoj revoluciji, organizator čuvenih mitinga, na čijem je populističkom i nacionalističkom talasu zajahao Slobodan Milošević i ukazao se vaskolikom oduševljenom srpstvu kao novi vožd i nacionalni mesija. Nije Šolević bio samo glavni operativac na terenu tokom “događanja i buđenja naroda”, već je režirao i prelomni momenat u karijeri Slobodana Miloševića, kada je sivi komunistički aparatčik prvi put u životu naslutio u sebi moć vladanja širokim narodnim masama.

Bilo je to 24. aprila 1987. godine, u Kosovu Polju, prilikom prve Miloševićeve posete južnoj srpskoj pokrajini. Ivan Stambolić je 20. aprila poslao Miloševića, kao svoju desnu ruku, da reši situaciju i smiri međunacionalne konflikte između kosovskih Srba i Albanaca. Milošević je došao zajedno sa Azemom Vlasijem, partijskim šefom Kosova, da govori ispred osnovne škole, ispred nekoliko hiljada okupljenih Srba. Nakon posete, lokalni aktivisti su zamolili Miloševića da dođe ponovo, da sasluša njihove žalbe. Milošević se pojavio u petak, 24. aprila, čekalo ga je nekoliko hiljada Srba ispred Doma kulture, jedva se probio da uđe u salu, policija ga je gotovo unela unutra.

Ispostavilo se da su partijski funkcioneri već napravili spisak govornika, pa je ispred Doma kulture nastala gužva kad je policija pokušala da spreči okupljene da i oni uđu u salu. Dok su se na sastanku Srbi žalili kako ih Albanci zlostavljaju, napolju su demonstranti napali policiju sačinjenu mahom od Albanaca, gađali su ih kamenjem, a policajci su uzvratili pendrecima. Miloševiću su aktivisti, među kojima je bio i Šolević, rekli kako napolju policija “bije naš narod”. Milošević je bio primoran da izađe iz Doma kulture, umešao se u masu, osetio prvi put tu silinu i moć, i izgovorio čuvenu rečenicu sa kojom je sve počelo: “Niko ne sme da vas bije”.

Što reče Šolević: “Ovom rečenicom on je ustoličen za cara”. Iste večeri, Radio-televizija Beograd (RTB) započela je sa stvaranjem mita o Miloševiću, narodnom tribunu, velikom nacionalnom vođi koji je stao na stranu srpskog naroda na Kosovu. Kao što reče Dušan Mitević, Miloševićev bliski saradnik, tadašnji zamenik direktora RTB-a: “Emitovali smo Miloševićevo obraćanje na TV-u bez prekida. To ga je i lansiralo”.

Dobro režirana predstava

Mit se zasnivao na laži i nameštaljci, o čemu je kasnije govorio sam Miroslav Šolević u dokumentarnom filmu “Smrt Jugoslavije”. Čitav sukob bio je insceniran, sve je bilo pripremljeno unapred i režirano veštom rukom manipulatora. Šolević je pričao kako su angažovali “momke koji znaju da se biju” i naložili im “da ponesu sve što treba”. Potom je rekao: “Mi smo za proširenje trotoara istovarili dve prikolice traktorske ovakvih kamenova, da se proširi trotoar, to nije bilo za policiju, i to je bilo tu, ako bi ne daj bože zatrebalo”. Šolević je napravio mizanscen za stvaranje narodnog vožda, Miloševiću je ostalo samo da stupi na pripremljenu scenu i da odigra ulogu koja mu je namenjena.

U intervjuu za nedeljnik Vreme 1999. godine, Šolević je detaljnije opisao Miloševićevo ponašanje: “Kad je izašao ispred zgrade, kad je video nekoliko hiljada razljućenih ljudi koji su se tukli s milicijom, uplašeno je izgovorio: ‘Niko ne sme da vas bije!’ Bio je bled kao krpa. I njemu je bila prpa, lete kamenice, da ne dobije i on batine: mi Srbi smo se naoružali kamenicama i nijedan policajac nije prošao bez kamenice u leđa. Ali, kada je video da je posle te poruke dobio aplauz, da ga je policija poslušala i ustuknula, shvatio je svoju snagu: iza njega je CKS, CKJ, Predsedništvo SFRJ, e onda je, sa onog prozora, stvarno odlučno, na onaj svoj način, poručio: ‘Niko ne sme da vas bije!’”

Do tog sudbonosnog aprila Milošević je bio tipičan političar socijalističke epohe, konferencijaš, komitetlija, neupadljivi partijski činovnik čija se delatnost odvijala u zadatim birokratskim okvirima, na plenumima, forumima, u kabinetu, po direktorskim kancelarijama u preduzećima kojima je rukovodio. Kako je proročki rekao Koča Popović krajem osamdesetih: “Milošević je običan bankarski pacov, zbog njega će biti krvi do kolena”. Iz te sivkaste birokratske uloge prvi put je izašao u Kosovu Polju, zapravo nije sam izašao, već ga je Šolević izgurao na istorijsku pozornicu. Prvi put je osetio moć koju ima nad masom okupljenog naroda i, kad je savladao prvotni strah, doživeo neku vrstu otkrovenja. Bio je to trenutak kad je Slobodan Milošević u sebi otkrio vođu svih Srba, budućeg despota i diktatora.

Udarna pesnica Slobodana Miloševića

Miroslav Šolević je još od početka osamdesetih godina bio jedan od ključnih ljudi srpskog pokreta na Kosovu, uz Kostu Bulatovića i Boška Budimirovića. Organizovali su čitav niz protesta i mitinga, pisali peticije, vršili pritisak na partijsko rukovodstvo, povezivali se sa uticajnim istomišljenicima iz raznih krugova, uključujući i intelektualne, i stvarali atmosferu nacionalističke histerije zbog srpske ugroženosti na Kosovu. Delovali su uglavnom bez zvanične podrške vlasti u Srbiji, sve do aprila 1987. Nakon toga, Milošević je zadužio svoje saradnike za koordinaciju sa Šolevićem i njegovom ekipom, saradnja se odvijala besprekorno. Šolević je bio nenadmašni organizator demonstracija, mitinga i ostalih događanja naroda tokom Antibirokratske revolucije.

Masovni mitinzi širom Srbije, ali i u Crnoj Gori predstavljani su kao spontana okupljanja nezadovoljnog naroda, a zapravo je iza njih stajala temeljna organizacija. Šolević je sa svojom putujućom trupom išao od grada do grada, pomažući Miloševiću da stekne što veću političku moć. Aktivno je učestvovao u jogurt-revoluciji – rušenju vlasti u Vojvodini, u pokoravanju Kosova i Crne Gore. Šolević i njegove falange bili su udarna pesnica Slobodana Miloševića.

Kad je u pitanju susedna republika, Veseljko Koprivica je pisao kako je to izgledalo: “Služba državne bezbjednosti Crne Gore je u akciji Korab razotkrila da se radi o organizovanom puču kojim je dirigovao Miroslav Šolević. Na titogradskom mitingu Šolević se nalazio iza bine i davao znak mitingašima kad treba da pjevaju nacionalističke pjesme i uzvikuju parole ‘Hoćemo oružje’, ‘Dajte nam oružje’”. Šolević je planirao i mitinge u Sloveniji i Bosni i Hercegovini, kako bi zastrašio tamošnja rukovodstva, ali mu to nije pošlo za rukom.

Nevidljivi nalogodavci

Nakon što je izvršio svoj zadatak i zacario Miloševića, Šolević je bio odbačen. Milošević ga je pustio niz vodu i oterao sa Kosova. Sasvim očekivano, sličan scenario je viđen mnogo puta u istoriji. Novom vođi nije bio potreban čovek koji ima uticaj na narodne mase, kad se završila epoha velikih mitinga, okončala se i Šolevićeva karijera. Milošević se oslanjao isključivo na poslušnike, na one koji su za napredovanje na lestvici moći mogli samo njemu da zahvale. A i dolazilo je drugo vreme koje traži drugačije kadrove na terenu, drugu vrstu izvođača radova kao što su Arkan, Legija, Škorpioni, razni dobrovoljci. Šolević je pripremio teren za njihov dolazak na krvavu scenu, bio je njihova prethodnica.

Neki istraživači posmatraju Šolevićevu grupu kao prilično samostalne aktiviste koji su na svoju ruku organizovali akcije, ali je veliko pitanje da li je to tačno. Akribična i precizna istoričarka Latinka Perović u uvodnoj studiji za zbornik “Jugoslavija: poglavlje 1980 – 1991” piše: “Na mitingu Srba na Kosovu Polju (april 1987), koji je organizovan uz pomoć nevidljive ali moćne Službe državne bezbednosti (Miroslav Šolević), revanšistički raspoložene posle uklanjanja Aleksandra Rankovića, Slobodan Milošević izgovara čuvenu rečenicu ‘Niko ne sme da vas bije’ i biva proizveden u ‘zaštitnika’ Srba, za razliku od ‘oportunista’ u rukovodstvu Srbije”. Sam Šolević je pre par godina u gostovanju na TV Happy kod Milomira Marića govorio kako je sarađivao sa mnogim “pripadnicima DB-a iz Beograda”. Rekao je i da su čak neki od njih su radili kao njegovo obezbeđenje.

Ilegalac Deda

Takođe, i Dobrica Ćosić je bio uključen u rad kosovskih aktivista, o čemu je sam pisao u autobiografskim zapisima, ispovedajući se kako je 1986. organizovao sastanak sa petnaestoricom kosovskih Srba u bašti kafane “Trandafilović” na Čuburi, kako im je predložio da napišu peticiju sa svojim zahtevima i izložio njen sadržaj, potom je peticiju redigovao i dopisivao, a onda veli: “Moje ilegalno ime za Srbe na Kosovu bilo je ’Deda’. Čak su me i moji vršnjaci i starci zvali Deda.”

Analizirajući ovo Ćosićevo priznanje vlastite umešanosti u organizovanje prvih demonstracija kosovskih Srba, Vuk Perišić piše: “Jednim jedinim piščevim zapisom nepromišljeno je demantirao propagandnu mantru o spontanosti prvih mitinga. No to je manje važno. Nitko drugi nego Dobrica Ćosić: osobno i sa zadovoljstvom oborio je prvu dominu. Odložio je pero, ustao od pisaćeg stola, dohvatio se telefona i izdavao operativne upute i naloge.”

Ćosić je posredovao između kosovske grupe Miroslava Šolevića i Koste Bulatovića, i Predsedništva Srbije, koordinisao je akcije sa njima, povlačio je konce burnih događaja kao čovek iz senke. Dakle, pomalo se bavio i rediteljskim poslovima u političkoj predstavi koja se odigravala na širokoj sceni čitave države. Izgleda da Ćosić nije bio samo na čelu intelektualnog krila velikosrpskog nacionalističkog pokreta, već se pozabavio i organizacionim poslovima. Vaistinu neumoran rabotnik.

Nezainteresovanost za činjenice

Ko je tu kome bio nadređen, ko je bio šahista a ko pion, koliko su kosovski aktivisti bili samostalni, a koliko navođeni iz centara moći – ostaje istoričarima da detaljno istraže. Kako god bilo, jedno je nesumnjivo: Miroslav Šolević bio je jedan od glavnih operativaca na terenu koji su odgovorni za meteorski uspon Slobodana Miloševića, za sunovrat srpskog društva, za pripremu apokalipse koja je usledila devedesetih godina.

Kako reče sam Šolević: “Drug Sloba je nastao zahvaljući našoj buni”. To su elementarne činjenice dostupne svakom ko se malo zainteresuje za ono što je juče bilo. Nažalost, srpska javnost je slabo zainteresovana za činjenice, njoj više prijaju propagandne floskule koje su joj servirali upravo junaci ovog teksta. Naše društvo je toliko propalo da ne zna čak ni ko mu je došao glave.

(Al Jazeera, foto: historiografija.ba)