„… Moje dete je smršalo više od 10 kilograma za mesec dana, jer ne može samostalno da se hrani, da bi oni meni rekli da nemaju ljudstva i da je hrana nikakva.”

Ovo su navodi majke jedne od štićenica Doma za lica ometena u mentalnom razvoju „Otthon” iz Stare Moravice, koja se Magločistaču obratila želeći da skrene pažnju javnosti na neadekvatne uslove zbrinjavanja osoba sa mentalnim invaliditetom u ovoj ustanovi.

Ubrzo nakon objave članka “Dom za lica ometena u mentalnom razvoju ‘Otthon’ iz Stare Moravice – daleko od očiju, daleko od srca”, portal je kontaktirala i nekadašnja radnica te ustanove, potvrđujući navode majke štićenice.

Njen identitet je poznat redakciji, i u daljem tekstu se neće otkrivati zbog opravdanog straha od odmazde, ali su i navodi koji slede potvrđeni od strane drugog nezavisnog izvora, kako to nalaže Kodeks novinara Srbije.

„Dobijali smo kritike bolnice iz Novog Kneževca, gde smo slali naše korisnike, da su neuhranjeni i dehidrirani i da najpre moraju fizički da ih okrepe da bi se tek onda posvetili psihijatriji”, priča bivša zaposlena u „Otthonu”, ocenjujući uslove boravka kao katastrofalne.

I prema njenom svedočenju, oni koji nisu mogli samostalno da jedu i sami zadovolje svoje osnovne životne potrebe, ostajali bi gladni jer nije imao ko da ih nahrani, pa bi tako korisnici po dolasku u dom masovno gubili po 10-15 kilograma za dva meseca:

“Hrana je bila jako loša i oskudna. Mislim da i ono što imaju tamo ne dođe do korisnika koji nisu samostalni. S druge strane, onima koji jesu, ti obroci ne budu dovoljni. Rekla bih da je oko 80 odsto korisnika neuhranjeno. Starije koleginice su pričale da ni za vreme rata nije bilo tako loše stanje što se tiče hrane i opšteg izgleda korisnika”.

Iz Specijalne bolnice za psihijatrijske bolesti “Sveti Vračevi” iz Novog Kneževca je za Magločistač potvrđeno da ta ustanova sarađuje sa “Otthonom”, međutim, navode naše sagovornice nisu želeli da komentarišu.

Ovu tvrdnju je, kao i sve ostale navode anonimne sagovornice Magločistača, potvrdila još jedna bivša radnica “Otthona”, koja je u toj ustanovi provela ceo radni vek brinući o korsinicima kao medicinska sestra.

Prema njenoj oceni, problema je u “Otthonu” bilo oduvek. Gorući su, međutim, počeli posle 2010. godine, a koren svih tih problema je na prvom mestu u manjku zaposlenih, među kojima dodatno pojedini nisu dovoljno empatični za radna mesta na koja su postavljeni.

Uz nedostatak sredstava, loša je i organizacija rada u okviru ustanove, dodaje penzionisana radnica „Otthona“.

„Postoji jedna prostorija koju interno zovu ‘kavez’”

Nehumani uslovi boravka štićenika Doma za lica ometena u mentalnom razvoju “Otthon” ogledaju se i u praksi fiksiranja pojedinih korisnika za krevet mesecima u kontinuitetu iako je takav postupak dozvoljen samo na par sati u toku 24 časa, i to u strogo definisanim situacijama.

“Nedavno je preminula jedna korisnica, 1999. godište, koja je tamo boravila samo godinu dana. Ona je bila jedna od fiksiranih, koja je bila vezana za krevet gotovo po ceo dan, i vršila je nuždu pored kreveta jer štićenici dnevno imaju na raspolaganju samo jednu pelenu”, navodi naš izvor.

Prema Pravilniku o zabranjenim postupanjima zaposlenih u socijalnoj zaštiti, nije dozvoljeno sprečavanje i onemogućavanje kretanja vezivanjem ili na drugi način, osim po posebno propisanom postupku na najkraći vremenski period i pod nadzorom ovlašćenog lica. Takođe, zabranjeno je i zatvaranje, odnosno izolacija korisnika u posebnu prostoriju.

U okviru ustanove, svedoči dalje bivša radnica “Otthona”, postoji prostorija u koju su smeštani korisnici kojima nije moglo da se vlada, što je takođe protivno Pravilniku o zabranjenom postupanju zaposlenih u socijalnoj zaštiti:

“Postoji jedna prostorija koju interno zovu ‘kavez’, gde je bilo njih možda osmoro, iz meni nepoznatih razloga, pošto oni nisu bili agresivni, nego su jeli dušek ili nešto slično. To je moglo da se reguliše na neki drugačiji način, a ne da budu zatvoreni. Tamo su boravili bez sanitarnog čvora, bez slavine, prepušteni na milost i nemilost radnika da li će dobiti vode ili hrane, vršili su nuždu u toj sobi na podu, gde su i spavali”.

Pored nehumanih uslova boravka, postoji, potvrđuju oba izvora Magločistača, i nehumani pristup radu sa samim korisnicima, koji podrazumeva – šamaranje.

“Pojedini zaposleni su šamarali korisnike koji su bili neposlušni, uglavnom prilikom kupanja. Bio je slučaj da jedan korisnik nije mogao da se probudi, pa ga je jedan zaposleni izneo napolje i polivao hladnim kablovima vode da bi ga probudio. Nakon toga je obavljen razgovor sa njim od strane direktora, i on je rekao da to više neće raditi”, kaže naša sagovornica, i dodaje:

“To je tamo poznata stvar, jer i meni su se žalili korisnici da ih je neko od radnika udario, i to više puta za istu osobu. Međutim, njihove izjave se uvek uzimaju sa rezervom, ali ne bi trebalo tako”.

Prema Pravilniku o zabranjenim postupanjima zaposlenih u socijalnoj zaštiti, zaposlenom u ustanovi socijalne zaštite je zabranjen svaki oblik nasilja nad korisnikom, fizičko, emocionalno i seksualno zlostavljanje, iskorištavanje korisnika, zloupotreba poverenja ili moći koju uživa u odnosu na korisnika, zanemarivanje korisnika i druga postupanja koja narušavaju zdravlje, dostojanstvo i razvoj korisnika.

Povodom ovih navoda, kontaktirali smo kabinet Zaštitnika građana Republike Srbije, iz kog, međutim, nisu želeli da komentarišu iznešene tvrdnje o načinima postupanja sa korisnicima usluga Doma za lica ometena u mentalnom razvoju “Otthon”.

„Većina štićenika je potpuno zaboravljena i od svojih porodica“

Većina štićenika i štićenica “Otthona” potpuno je zaboravljena i od svojih porodica, sa dubokim žaljenjem konstatuje naša sagovornica:

“Mali je broj onih koji imaju posete i koji mogu da izađu u selo. Ima korisnika koji su potpuno zanemareni i zaboravljeni od strane porodica, niti idu barem do prodavnice ili na izlete. Korisnike u kolicima izvode u dvorište na radnu terapiju ili napolje drugi korisnici, dok oni koji su vezani za krevet uopšte ne izlaze”.

Nedostatak brige i pažnje porodice nadomešćuju koliko mogu oni radnici “Otthona” koji su puni empatije i razumevanja kojih svakako ima, ali takvi nisu svi, pa ima i onih koji koriste štićenike, prenosi svoja iskustva naša sagovornica:

“Ima radnika koji naređuju korisniku da okupa drugog, te na taj način naprave problem, jer se jedan iznervira što drugi neće da se kupa, pa dođe do tuče između njih. Ja sam imala i neki lični doživljaj u smislu da volim taj posao i da želim da pomažem tim ljudima i ulepšam im život, koliko sam mogla, pa mi je to celu atmosferu ulepšavalo, međutim, generalno, strašno i nehumano jeste”.

Lazarević: „Jedina zaštita je izlazak iz institucija i obezbeđivanje života u zajednici”

“Verujemo da su navodi koje vam je iznela bivša zaposlena u ovom domu istiniti, jer je to ustanova iz koje nosimo zaista loše utiske kada je reč o postupanju prema korisnicima. Pri tom, prilikom poseta, mnoge stvari ne možemo ni da vidimo jer ih sigurno neće javno pokazati”, izjavila je za Magločistač Snežana Lazarević, saradnica Inicijative za prava osoba sa mentalnim invaliditetom (MDRI-S), čiji predstavnici su do sada dva puta imali priliku da posete “Otthon”, i to zajedno sa timom Zaštitnika građana, a u sklopu aktivnosti Nacionalnog mehanizma za prevenciju torture.

Ova nevladina organizacija, koja postoji od 2008. godine, kada je osnovana uz podršku međunarodne organizacije Disability Rights International (DRI), sprovela je do sada i nekoliko nezavisnih monitoringa ustanova socijalne zaštite, na osnovu kojih su objavljeni izveštaji o položaju osoba sa invaliditetom u Srbiji.

“Posledice života u ustanovama socijalne zaštite su dalekosežne i veoma nepovoljne po korisnike i korisnice. Smeštanje u ustanovu često je doživotno, odnosno 71 posto korisnika ustanova za odrasle umire u instituciji”, navodi Lazarević, i dodaje:

“Život u instituciji karakterišu segregacija i izolacija, depersonalizacija, nedostatak privatnosti, rigidna rutina, neadekvatne mere zaštite od zanemarivanja i zlostavljanja, manjak razumevanja potreba korisnika i nejednako postupanje prema korisnicima u odnosu na stepen i vrstu poteškoća”.

Jedan od zaključaka do kojih su došli predstavnici MDRI-S na osnovu monitoringa je i taj da su korisnici koji žive u institucijama izloženi prekomernoj upotrebi lekova i uskraćivanju neophodnih medicinskih tretmana, kao i upotrebi mehaničke fiksacije, odnosno vezivanja i izolacije.

Zbog toga je, smatra Snežana Lazarević, jedina stvarna zaštita prava osoba koje žive u ustanovama socijalne zaštite njihov izlazak iz institucija i obezbeđivanje života u zajednici.

“Institucije nisu okruženje u kojima je moguće obezbediti adekvatno poštovanje ljudskih prava korisnika. Neophodna je hitna deinstitucionalizacija svih osoba koje žive u institucijama u Srbiji, ali imajući u vidu da je u pitanju proces koji traje određeno vreme, neophodno je bez odlaganja preduzeti mere da se obezbedi puno poštovanje njihovih ljudskih prava, poštovanje privatnosti, ličnih želja i potreba, pre svega pružanjem adekvatne brige, zdravstvene zaštite, aktivnim uključivanjem u društvo, odnosno, otvaranjem ovih ustanova ka zajednici”, zaključuje Snežana Lazarević na kraju.

Portal Magločistač je povodom iznešenih navoda u ovom tekstu kontaktirao i direktora Doma za lica ometena u razvoju “Otthon”, Belu Majlata, koji, međutim, nije ni potvrdio ni negirao tvrdnje bivših radnica ove ustanove.

(Magločistač, ilustracija: Vojin Ivkov)