Nešto je trulo u vladi srpskoj kada predsednica iste opozicione poslanike naziva „govnarima“…

U svoju odbranu Ana Brnabić je kazala da su je iznervirali (valjda ti isti poslanici koje nazvala govnarima) i da je ona odreagovala „ljudski“. Sve bi to možda i imalo smisla da se ne radi o osobi koja sebi, vrlo često uzima za pravo, ugledajući se na svog šefa čijim hvalospevom počinje maltene svako obraćanje javnosti, da ne samo vređa svoje kolege u politici već često to čini i sa inteligencijom građana ili pak onim što nazivamo javnošću.

Ako već Ana Brnabić nema osnovni osećaj empatije prema drugima i ne voli da razumno razmenjuje argumente sa onima koji se ne slažu sa njom; ako joj patološki smeta svaki vid kritike njenog šefa i klike oko njega i ako ne može da podnese svet koji nije pravljen po merilima partije i politike kojoj pripada – pa neka onda podnese ostavku i raspusti tu vladu apsurda jer njena je egzistencija i onako obesmišljenja AV-ovskom apsolutnom kontrolom svih Vladinih odluka i činodejstava.

A možda je upravo ovaj osećaj bespomoćnosti i nemogućnosti da mislite i delate svojom glavom – koliko-toliko nezavisno od predsednikove svemoći – doveo predsednicu vlade do ruba nerava pa se istresla na opoziciji, onako u afektu, kao „normalno ljudsko biće“.

No, kako sam već napomenuo ovde se ne radi o običnom ljudskom stvoru koje ima pravo da odreguje i emocionalno ukoliko oseti potrebu za tim, ovde se dešava demonstracija jedne, doduše isfrustrirane osobe, ali koja pri „zdravoj pameti“ i sistematično vređa i omalovažava svoje političke neistomišljenike. Njeno ponašanje ne da nije primereno jednoj predsednici vlade, već iskače i iz domena osnovne kulture lepog ponašanja, kada već nema razvijen „osećaj za stid i pravdu“ (Protagora), bez čega nema ni razumevanja svoje uloge u društvu.

Osobe koje nisu u stanju da shvate kako samo društvo funkcioniše – sklone su ispadima a la Brnabić i više izražavaju ličnu nemoć i frustraciju zbog onog „nepoznatog i neobjašnjivog Drugog“, nego politički stav koji se može iščitiati i iz tog „govnarenja“ naše premijerke.

Ne bi Ana Brnabić uopšte bila vredna bilo kakve političke analize da nije na mestu kojem jeste, odakle se, po difoltu, trebaju slati poruke pomirenja ili barem pokušati da se prevaziđu razlike između vlasti i svih ostalih. Ali ne, Brnabićka nastavlja da vređa a potom se skriva iza širokih leđa svog omiljenog predsednika AV-a i odatle nam „solomonski“ mirno i mudro poručuje da smo svi mi govnari jer se ne povinujemo AV-ovskoj isimuliranoj stvarnosti.

Reakcija opozicije u Skupštini na ovaj govnarski ispad premijerke Ane mora biti konkretna i jasna – ostavka predsednice vlade i to bez mogućnosti opoziva ove odluke, a ako bude sreće i pravde ex premijerka bi morala da odgovara, barem pred javnošću, zbog svojih uvredljivo-zlonamernih reči. Ako smem da predložim lustraciju na period od barem 10 godina, to bi bio moj mali doprinos u stvaranju nekog budućeg boljeg i normalnijeg društva gde političari i funkcioneri neće smeti da lupetaju šta im padne napamet, već će morati, upravo zbog svoje funkcije i odgovornosti koja ona nosi dobro da porazmisle šta pričaju, a o uvredama i ličnim kvalifikacijama da i ne govorimo.

Znam da ovo zvuči utopistički sa obzirom na vreme i okolnosti u kojima živimo, ali moramo jednom da se otrgnemo od te matrice građanske nemoći i mantranja kako mi tu ništa ne možemo da promenimo i da se ionako sve odlučuje negde daleko od nas i mimo naše volje. Ovakvim i sličlnim stavovima mi, u stvari, samo doprinosimo opštem osećaju nesigurnosti a bogami i anksioznosti koja je sve izraženija u našem društvu.

Traume su nam prevelike i preužasne da bi se sada temeljno bavili njenim uzrocima, to moramo ostaviti za neka bolja i normalnija vremena, ali ono što možemo učiniti jeste da jasno i nedvosmisleno tražimo uspostavljanje standarda ispod kojih se više neće moći ići. Naravno da nam ove strandarde neće niko pokloniti, niti će nam sadašnja vlast, a moguće niti neka buduća, drage volje izaći u susret kako bi poboljšala naš građanski status. Zato smo tu da se borimo i da više nikada ne dozvolimo da bilo koja vlast od nas napravi gomilu poslušnika bez volje i snage.

AV-ovska vlast je vidno uzdrmana trenutnim dešavanjima i to ne toliko zbog učinka opozicionih političara koliko zbog odlučnosti građana i jasne poruke sa poslednjih velikih protesta da se nasilju mora stati na put. Shvatila je vlast da je ova poruka upućena njoj i da, ma koliko se trudila, ne može da pronađe drugog adresata, i zato je tako frustrirana i uplašena, a to je, opet, razlog što pravi toliko grešaka u poslednje vreme i kao da se ne snalazi u situaciji na koju nije navikla.

Strah koji je režim uporno širio kroz našu javnost, a pomoću kojeg se i održavao na vlasti sve ove godine, naprosto je nestao i protesti protiv nasilja su pokazali ne samo da je „car go“, već i da je uplašen kao nikada do sada. Zato su reakcije AV&Co tako histerične i ispunjene frustrirajućim besom, jer im se sve što rade trenutno obija o glavu i samo tonu još više i dublje u sopstvenu žabokrečinu. Treba odigrati pametno i strpljivo i terati vlast da zabija što više autogolova, a onda ih, fudbalski govoreći, pametnom taktikom i dobro razrađenom igrom zauvek izabaciti iz svih takmičenja.

(Autonomija, foto: printscreen)