Svi građani Srbije, bez obzira na političku ili ideološku opredeljenost, moraju da traže ostavke rukovodstva Škole “Vladislav Ribnikar” u kojoj su 3. maja streljana naša deca.

I zbog ubijenih i zbog toga što je godinama zataškavalo najrazličitije oblike vršnjačkog nasilja i tako ga direktno normatizovala kao prihvatljivo, ostavku ODMAH mora da podnese direktorka ove škole. Svakako bi trebalo utvrditi i koji je to trust stručnih mozgova procenio, a onda i ko je aminovao povratak dece u školu – da se oporavljaju na stratištu.

Šta se dogodilo u Srbiji posle 3. maja i tragedije u školi “Vladislav Ribinikar”, kada je maloletnik streljao osmoro vršnjaka i čuvara škole, ranio još niz dece, od kojih je jedna vršnjakinja, 12 dana kasnije, preminula u bolnici, a jedan je dečak i dalje hospitalizovan, tragedije u kojoj su zauvek, nepovratno, promenjeni životi mnogih porodica, poginule i preživele dece i njihovih roditelja?

Ništa. Jedno veliko ništa. Osim užasnog bola porodica stradalih i ljudi koji istinski osećaju ovu tragediju.

Zapravo, dogodilo se opet sve ono što nije trebalo. Dok porodice neutešno tuguju, a srca deset majki ječe za njihovom ubijenom decom, ređaju se lažno empatične – patetične konferencije za novinare, sramne – javno nežne i obazrive, a tajno imperativne mere o nastavku školovanja na stratištu desetoro dece, neukusne – zapanjujuće izjave Prvoslava Perića, zastrašujući osmesi na fotomontažama, rečenice neprimerene tragediji…

Umesto Munkovog krika, jer paščad neutešno plače, moralni kepeci i nakaze plaze se demonski, danima.

Svemu tome, bez trunke mozga i osećaja za tragični trenutak, pridužili su se svi koji su bržebolje hteli da uštinu politički poen-dva, što u vidu osude zapadnih vrednosti i igrica, što u vidu šminkanja mrtvaca u vidu precrtavanja zidova. I jedni, i drugi bi, međutim, morali najzad da shvate da u trenucima poput ovog ne bi smelo da bude nikakve matematike i aritmetike, niti bilo kakve vrste moralne gimnastike, nikavog “mi” ili “oni” – bez obzira na sramnu prošlost i uznemirujuću sadašnjost.

Jer ubijena su nam deca. Klinci. Trinaestogodišnjaci. Ubijena je i dosadašnja, nimalo svetla stvarnost i počela je druga, ništa manje zastrašujuća, u kojoj je moguće da nečiji drugi trinaestogodišnjaci veličaju zločin i ubicu proglašavaju za kralja, da dete u školi preti da će učiniti mnogo bolju verziju događaja iz “Ribnikara”, da devojčica ubode drugaricu nožem u školi, da se đacima na javnom času u kaćkoj Školi “Đura Jakšić” javi novopečeni Finac – Nebojša Pavković, drito iz zatvora.

Zato nije dovoljno zatvoriti jedan ulaz “Ribnikara”, nadomak koga su prvo ubijeni nezaboravni Dragan, dve devojčice iz petog razreda na svom prvom dežurstvu u životu, a potom i devojčica koja je požurila na drugi čas. Nije dovoljno oprati zid od krvi nečijeg detinjstva. Nije dovoljno prebrisati podove ispred učionica, gde su zauvek izbrisane ocene iz svih predmeta još petoro ubijene dece. Nije dovoljno zaključati učionice ispred kojih su ostale zamaskirane lokve krvi a u njima prve ljubavi. Nije dovoljno radnim grupama za saniranje sopstvenih grešaka ućutkati onu vrstu predivne graje koja je utihnula posle zločina 3. maja. Nije. Nije dovoljno direktorku škole “Vladislav Ribnikar” abolirati tajnim preimenovanjem iz “direktorka” u “razredna”, ne bi li je se sačuvalo.

Ne. NIJE dovoljno.

Direktorka škole “Vladislav Ribnikar” MORA dati ostavku. Ostavke MORAJU dati i ona, i njene dve saradnice, pedagoškinja i psihološkinja. Ne samo zato što nisu radile svoj posao, što su godinama pod tepih gurale različite, a nedopustive vrste vršnjačkog nasilja u toj školi i tako ga protežirale i normatirale kao prihvatljivo, što čine i ovog trenutka jer pokušavaju da normalizuju situaciju i zločin normatiraju kao nešto brzo predbrodivo. Ne. One MORAJU dati ostavku jer imaju komandnu odgovornost. Jasno je da Srbija nije Japan, u kojem ljudi preuzimaju odgovornost kad voz zakasni čak i par minuta, ali u srpskoj je istoriji bilo mnogo časnih primera etike i čovečnosti, i pravilnog shvatanja odgovornosti, Uostalom, baš njih tri bi kao pedagozi trebalo da znaju za te primere, baš one bi decu morale da uče tim časnim primerima čoveštva, čojstva, časti, etike, empatije, odgovornosti.

Zbog svega toga, javnost ne bi smela da im dopusti ništa manje od ostavki. Prvenstveno zato jer godinama nisu radile svoj posao i jer su, i 3. maja, i u danima posle njega, pokazale zapanjujuću nekompetentnost, neznanje, odsustvo elementarnog osećaja za tragični trenutak, te isključivo istančani osećaj za ostanak na vlasti. One takođe nemaju moralnog prava da budu ni nadomak bilo kakvih grupa za posttragičnu podršku deci, a morale bi se svakako i upitati, zašto se takav zločin desio baš kod njih, u toj elitnoj školi, a nije se, npr, desio u nekoj drugoj, manje elitnoj, ili neelitnoj školi.

Rukovodeći trio naročito bi morao dati ostavke zbog roditelja, koji su u najboljoj nameri svoju decu, slušajući, kako kažu, baš njihove želje, vratili na stratište njihovih drugova, a to nikako nije dobro, jer se onda i deci šalje krajnje pogrešna poruka, a odgovornima za ovu tragediju daje kredibilitet da nastave sa zataškavanjem svih nasilja u ovoj školi koja su prethodila 3. maju. Deci se mora ukazati šta je normalno, a šta nije. A nije normalno normalizovati nenormalno: nije normalno po svaku cenu na mestu ubistva najboljih drugova i devojčica u koje su bili zaljubljeni, simulirati normalan život, jer život u ovom trentuku za njih nije normalan. Svakako bi trebalo utvrditi i koji je to trust stručnih mozgova procenio, a onda i ko je aminovao povratak dece u školu – da se oporavljaju na stratištu.

Druženje – da, učenje – da, podrška stručnjaka – da, ali ne u toj zgradi, i ne pod patronatom rukovodstva te škole.

Umesto pogubne trlababalaške strategije i povodom ovog trenutka, kao i povodom mnogih drugih strašnih događaja u našoj recentnoj istoriji, treba za decu naći drugo mesto za druženje do kraja ove školske godine. Već tu u obližnjem komšiluku, mogu se sretati i razgovarati u SKC-u, JDP-u, ali opet ne, nikako, pod okom sadašnjeg rukovodstva škole.

U međuvremenu, do početka naredne školske godine, Škola “Vladislav Ribnikar” pod hitno mora naći alternativni prostor za nastavu. Sigurno će se naći neki dobrotvori da pomognu izgradnju nove, a gradonačelnik Beograda može da se odrekne jednog gradskog placa za to. Sadašnja zgrada škole MORA postati spomen obeležje stradalih, podsetnik kao onaj u Šumaricama, mesto gde ćemo se sećati da smo se obrukali kao čovečanstvo.

I na koncu, još jednom: OSTAVKE bi rukovodstvo “Vladislava Ribnikara” moralo dati da bi bilo kristalno jasno da svaki građanin ove zemlje, pa makar ga nazvali paščetom ili paščadi, mora isto da vredi. Možda nekoj Srbiji svaki građanin ne vredi milion dolara, koliko je ista ta Srbija – odnosno mi, iako nismo pitani, ne tako davno platila jedno američko premlaćivanje da bi bilo zataškano, ali bi svakom preostalom normalnom čoveku svako dete streljano 3. maja u “Ribnikaru” moralo da vredi srčane borbe za dostojanstvo sve naše preživele dece. Zato što Srbija najzad mora da postane pristojno mesto za život.

Zato – Prozor noćas mora pasti.

Zbog Mare, Eme, Andrije, Katarine, Ane, Sofije, Bojane, Adriane i poslednje preminule u bolnici Angeline, zbog čuvara Dragana. Zbog jednog divnog deteta koje se još uvek oporavlja u bolnici i desetine drugih školaraca koji će do kraja života vidati ovu ranu na detinjstvu.

(N1, foto: Beta)