Novosadskom književniku Laslu Vegelu danas je uručena nagrada „Konstantin Obradović“ za unapređenje kulture ljudskih prava za 2012. godinu.

Pisac, esejista, kritičar i kolumnista “Autonomije” Laslo Vegel dobio je nagradu za dugogodišnji doprinos unapređenju interetničke i interkulturne tolerancije i razumevanja u Srbiji i na celom području regiona jugoistočne Evrope, saopštili su članovi žirija na dodeli nagrade.

O ovogodišnjem dobitniku nagrade „Konstantin Obradović“ jednoglasno je odlučio žiri koji su činili Vojin Dimitrijević, Gordana Matković i Vesna Pešić.

“Autonomija” prenosi govor Lasla Vegela prilikom dodele nagrade:

Dame i gospodo, dragi prijatelji,

Uvek je dobar osećaj biti nagrađen, naročito kad priznanje prima od onih
od kojih je mnogo naučio. Ja sam imao sreću. Našao sam se u prilici da učim lično od profesora Vojina Dimitrijevića, koji me je, negde krajem osamdesetih, naprosto gurnuo u „duboku vodu” take što me je uključio u rad Jugoslovenskog foruma za ljudska prava.

Bio sam amater među stručnjacima. Književnik sam koji je u jednopartijskom sistemu – pre svega iz moralnih pobuda istupao u odbranu ljudskog dostojanstva. To je pitanje literarnog senzibiliteta. Želim da držim prst na pulsu vremena, čak i kad me ta ruka davi.

Pripadam generaciji koja je dva puta morala da doživi gubitak iluzije. Prvi put, zajedno s očevima, razočarali smo se u socijalizam. U sumraku jednopartijskog sistema, u „romantičnom razdoblju” borbe za ljudska prava, nadao sam se da će ljudska prava biti uvažavana u parlamentarnoj demokratiji, u uslovima slobodnog tržišta. Međutim, to se nije ostvarilo. To je bilo drugo razočarenje.

Na našu nesreću, najgore u našem socijalizmu bilo je ono što je, zapravo, usledilo posle njega. Dok je u socijalizmu kamen kušnje ljudskih prava bila sloboda, u devedesetim godinama ono je bilo jednostavno pitanje savesti i poštenja. I hrabrosti da čovek ne prihvati poniženja. Bila su to vremena kada je svaka reč izrečena u prilog ljudskih prava bila žigosana kao izdaja, kao destruktivno delovanje. Ne mogu to nikaa a zaboravim, jer se ti tonovi i danas čuju. Partijski komisari iliti partijski radnici u medijama voljni su da žigošu svaku reč slobode kao nacionalnu izdaju.

Posle 2000. nadali smo se da postoji demokratski ideal liberalne duhovnosti. Tada je usledilo drugo razočarenje. Svoje snove, nade, gubili smo zajedno sa vlastitom decom i unucima. Radi se, dakle, o više generacija. Možda drugog puta i nema, mada bih iskreno voleo da ga ima. Danas je već jasno da je taj put neravan, džombast, krivudav i prepun zamki. U onim zlohudim vremenima devedesetih postojala je pouzdana crta između istine i laži, pravde i nepravde, između ugnjetavanja i slobode. Danas se sve to zamrsilo, uskomešalo. Desila se reciklaža devedesetih. Nismo više sigurni ni u to kuda se krećemo, da li prema jučerašnjici, ili pak napred, ka sutrašnjici. Danas se ljudi ponižavaju, da tako kažemo, posve demokratskim putevima. Zabrinjava okolnost da tokom poslednje izborne kampanje samo dve stvari nisu pomenute: kultura i ljudska prava. Ovo prećutkivanje je nadasve rečito.

Danas se kao istina ne predstavljaju samo laži, već u razdoblju opšteg beznađa i sama istina često izgleda kao laž. Uzdrmane su sve vrednosti u koje sam verovao, poljuljali su ih oni koji u njih nisu nikad iskreno ni verovali, već su ih smatrali privremenim.

U međuvremenu i Evropa, naša domovina, doživljava velika iskušenja. Nove snage su stupile na svetsku i pre svega evropsku scenu, snage koje ne obećavaju ništa dobro. Koje isto tako nerado govore o ljudskim pravima. Širom Evrope krizom prete oni koji ne žele dublje društvene reforme. Posle samoubistva socijalizma, erupciji sebičnosti kapitalizma više ništa nije stajalo na putu. Saterani smo u škripac u kojem rezignirano ponavljamo da nam ne trebaju ljudska prava, dovoljno je ako imamo hleba na stolu.

Kao pripadnik jedne manjinske zajednice, ne mogu a da ne pomenem manjinska kolektivna prava, za koja sam verovao da će biti test opštih ljudskih prava. Mislim da ona danas živi više kao dogovor elita, kao pravni dekor, kao uostalom i ljudska prava u celini. Voleo bih da zaštita manjinskih prava krene u jednom drugom smeru, voleo bih da se ona proširi na svakodnevni život, a ne samo na manjinsku partijsku nomenklaturu. Manjinska kolektivna prava ne mogu se graditi pomoću partokratske doktrine, nego manjinska prava moraju postati deo opšte kulture društva. A isto tako ubeđen sam da svaka nacionalna manjina gubi svoju moralno pravo za poštovanje ako unutar sebe ne poštuje svoju manjinu. I u manjinskim zajednicama može se osnažiti despotizam većine isto kao što je to stalna opasnost u većinskim nacijama. I jedan i drugi su protiv individualnosti, protiv kritičkog mišljenja, protiv sloboda, i jedan i drugi zapostavljaju ljudska prava.

Šta bih još mogao da kažem posle ovih reči? To da se ne odričem sizifovske misije, isto tako kao što se toga ne odriču ni ovde, veoma poštovani okupljeni, od kojih mnogi, svojim radom, delovanjem, načinom života služe kao primer. Još jednom se najlepše zahvaljujem na ovom priznanju, na vašem poverenju. Ono me obavezuju. Hvala svima koji su me svojim dolaskom počastvovali.

(Autonomija)