Američki pravni rečnik definiše sporazum o priznanju krivice („Plea bargain“), kao sporazum između optuženog i tužioca u kojem okrivljeni pristaje da prizna krivicu za neke ili sve optužbe protiv njega u zamenu za ustupke od strane tužioca. U Sjedinjenim Američkim Državama velika većina krivičnih predmeta ne ide na suđenje.

U Srbiji, nije ista pravna situacija, i sudovi sporadično odlučuju o sporazumu javnog tužioca i okrivljenog o priznanju krivičnog dela. Da li će se ovaj trend promeniti kada zamenici javnog tužioca, postanu javni tužioci?

Da li sudija mora da prihvati sporazum o priznanju krivičnog dela, ukoliko je predložena krivična sankcija značajno blaža ili strožija od uobičajenog raspona kazne za sličnu pravnu situaciju?

Zakonik o krivičnom postupku predviđa da će sud rešenjem odbiti sporazum o priznanju krivičnog dela ako između ostalog utvrdi da kazna ili druga krivična sankcija, odnosno druga mera u pogledu koje su javni tužilac i okrivljeni zaključili sporazum nije predložena u skladu sa krivičnim ili drugim zakonom.

Vrhovni kasacioni sud je u svojoj presudi КZZ 2/20 od 06.02.2020. godine, naveo da prilikom prihvatanja sporazuma o priznanju krivičnog dela, sud ne odmerava kaznu nego se o kazni sporazumeva javni tužilac i okrivljeni, dok je sud ovlašćen samo da utvrdi ispunjenost uslova iz člana 317 stav 1 tačka 4 ZКP u pogledu kazne. Dakle, Vrhovni kasacioni sud jasno navodi da je jedina uloga suda u procesu prihvatanja sporazuma o priznanju krivičnog dela da sporazum detaljno prouči i da se uveri da je sa stanovišta zakona opravdano navedeni sporazum odobriti i pretočiti ga u osuđujuću presudu. To dalje znači da sud proverava da li se predložena sankcija uopšte može izreći za konkretnu vrstu krivičnog dela, i da li se konkretna mera krivične sankcije nalazi u okvirima zakonskog minimuma ili maksimuma koji je predviđen za konkretno krivično delo povodom kojeg je okrivljeni priznao krivicu. Vrhovni kasacioni sud je izbegao da se osvrne na izrečenu krivičnu sankciju sa aspekta neophodnosti iste u odnosu na svrhu kažnjavanja.

Međutim, ovakvo mišljenje može biti pravno problematično, i to kada se dovede u vezu sa članom 54. stav 1 Кrivičnog Zakonika. Naime, odredbom ovog člana predviđeno je da sud učiniocu krivičnog dela odmerava kaznu u granicama koje su zakonom propisane za to delo imajući u vidu svrhu kažnjavanja i uzimajući u obzir sve olakšavajuće i otežavajuće okolnosti koje utiču da kazna bude veća ili manja. S obzirom na prethodno navedeno, a to je činjenica da će sud morati u presudi kojom prihvata sporazum da primeni i član 54. Кrivičnog zakonika, moglo bi se desiti da visina kazne oko koje su se sporazumeli okrivljeni i javni tužilac, bude neopravdano niska ili visoka, jer javni tužilac nije pri odmeravanju cenio sve olakšavajuće, odnosno otežavajuće okolnosti na strani okrivljenog, nego je recimo apsolutnu prevagu dao priznanju okrivljenog.

Ustavom Republike Srbije, predviđeno je da samo sud može da donese presudu i to u „Ime naroda“, i da licu izrekne kaznu lišenja slobode. Dakle, u vezi sa prethodno navedenim, nije jasno zbog čega bi se sud ograničio samo na utvrđivanje da li je kazna koja je predložena u sporazumu o priznanju krivičnog dela predložena u granicama koje su propisane za to delo u smislu minimuma i maksimuma krivične sankcije propisane za to delo, a ne i utvrđivao da li su visina kazne zatvora ili način njenog izvršenja predloženi pravilno i zakonito od strane javnog tužioca, a imajući u vidu sve okolnosti koje utiču da kazna bude veća ili manja. Ipak je sud državni organ koji ima ustavna ovlašćenja da izriče krivične sankcije.

Jezičkim tumačenjem odredbe člana 54 stav 1 КZ-a, na koju upućuje i odredba člana 317 stav 1 tačka 4 ZКP-a, podrazumeva da sud mora da uzme u obzir i druge okolnosti prilikom individualizacije krivične sankcije, jer sa aspekta suda i krivična sankcija koju predloži javni tužilac mora da ispuni i generalnu i specijalnu prevenciju. U izreci presude na osnovu sporazuma o priznanju krivičnog dela sud će primeniti i odredbu člana 54. Кrivičnog zakonika.

Кao posledice prethodno navedenog, jasno je da uloga suda prilikom odlučivanja o sporazumu o priznanju krivičnog dela, ne bi smela biti jednostavna ocena uslova, odnosno da li je predložena kazna u zakonom propisanim granicama. Takvo pravno rešenje bi oduzelo sudu njegovo najvažnije ustavno i zakonsko ovlašćenje da izriče krivičnu sankciju, koju bi u tom slučaju izricao javni tužilac, dok bi sudija bio obavezan da takvu sankciju prihvati, za šta nema osnova u zakonu.*

Protiv odluke suda kojom se odbija sporazum o priznanju krivičnog dela, nije dozvoljena posebna žalba, ali je dozvoljen vanredni pravni lek, odnosno zahtev za zaštitu zakonistosti. S tim u vezi, postavlja se osnovno pitanje, šta u situaciji kada se usvoji zahtev za zaštitu zakonitosti? U koju fazu će se vratiti krivični postupak? Sudija koji odbije sporazum o priznanju krivičnog dela, mora biti isključen od daljeg odlučivanja u predmetnom krivičnom postupku, s tim u vezi postavlja se pitanje koliko uopšte znači okrivljenom da je usvojen zahtev za zaštitu zakonitosti? Na kraju veoma važno je praktično pitanje, jeste koliko puta su javni tužilac i okrivljeni ovlašćeni da podnesu sudu sporazum o priznanju krivičnog dela, jer ukoliko jedan sudija odbije takav predlog, i nakon toga bude isključen iz krivičnog postupka, zakonik ne ograničava pravo ovlašćenih predlagača da ponove svoj predlog pred drugim sudijom. Sudska praksa, nije izvor prava, i možda drugi sudija smatra da je sporazum dobar, i da je krivična sankcija odmerena u skladu sa svim odredbama Кrivičnog zakonika, i da ispunjava i specijalnu i generalnu prevenciju, pa takav sporazum i prihvati u „Ime naroda“.

Autor je sudija Osnovnog suda u Novom Sadu, član Foruma sudija Srbije i master prava Univerziteta u Glazgovu, Velika Britanija

(Dušan Dakić, otvorenavratapravosudja.rs / Foto: Pixabay)

*A. Trešnjev, G. Ilić, S. Beljanski, M. Majić, Osmo izmenjeno i dopunjeno izdanje Кomentara zakonika o krivičnom postupku, Službeni Glasnik, Beograd, 2015, str. 781.