Iako isfrustrirana opterećujućim ratnim vestima koje odaju utisak apokaliptičnog beskraja, javnost je u iščekivanju predstojeće ukrajinske ofanzive koja ima potencijala da ispiše nove stranice vojne istorije. Mnogi svetski analitičari i novinari pokušavaju da urade predikciju vremena i mesta osnovnog udara ukrajinske vojske, ali to za sada ostaje tajna. Ipak, ukoliko pokušamo definisati vojne ciljeve Ukrajine i uslove na bojištu, možemo doći do zaključka o optimalnom i najverovatnijem operativnom pravcu napada.

Cilj ukrajinske ofanzive jeste da uz ograničene resurse ostvare operativni prodor i oslobode što je moguće veću teritoriju. Proboj fortifikovane ruske odbrane i prekid linija snabdevanja i komunikacija može biti realna opcija uz koncentraciju optimalnih ukrajinskih snaga, održivu logistiku, obaveštajno-izviđačku podršku, ali i kreiranje defetizma u ruskoj vojsci koji bi doprineo njihovom haotičnom povlačenju. Za uspeh operacije je ključni faktor vreme u astronomskom i meteorološkom kontekstu. Vreme početka operacije bi za rusku stranu trebalo predstavljati bar taktičko iznenađenje, dok za ukrajinske snage optimalan trenutak spremnosti svih ofanzivnih segmenata. U meteorološkom smislu, uslovi za prodor teških oklopnih borbenih sistema su već povoljni za ofanzivna dejstva na južnom delu fronta, a do polovine maja će to biti na celoj liniji dodira uključujući i krajnji sever.

Bez obzira na ukrajinske napade u Bahmutu i formiranju održivog mostobrana u blizini Oleškog na levoj obali reke Dnjepar, osnovni operativni pravac prodora bi sa visokom verovatnoćom mogao biti prema Melitopolu. To znaju i Rusi koji se posvećeno pripremaju za odbrambene zadatke upravo na tom pravcu fortifikujući linije odbrane zaprečavanjem, miniranjem i ukopavanjem. Uspešni ofanzivni prodor bi na tom pravcu oslobodio deo okupirane teritorije, ali i uslovio povlačenje ruskih snaga sa cele leve obale reke Dnjepar koje bi se našle u besmislenoj odbrambenoj poziciji sa prekinutim linijama snabdevanja i mogućim potpunim opkoljavanjem. 

Pored osnovnog, realno je očekivati jedan ili dva pomoćna operativna pravca koji nekad mogu generisati velika iznenađenja brzinom prodora. Zato se u ovom trenutku pojavljuje mnoštvo medijskih analiza, obaveštajnih informacija i taktičkih napada u cilju dezinformisanja i posledično, mogućih loših odbrambenih odluka ruskih snaga. Treba naglasiti da je strateško iznenađenje uvek predstavljalo jedan od najvažnijih faktora pobede i zato nas ne trebaju iznenaditi i neka druga rešenja za pravac napada. Ipak, međunarodna javnost će uspeh ove ofanzive najviše ceniti po izlasku ukrajinskih snaga  na obalu Azovskog mora presecajući tako kopneni koridor prema Krimu i uvlačeći to poluostrvo u taktičke artiljerijske domete.

Uz nespornu važnost vojnih ciljeva, politički benefit predstavlja strateški imperativ. Pored neophodne i uvek dobrodošle dodatne patriotske motivacije Ukrajinaca u ovom iscrpljujućem ratu, neophodno je pokazati javnosti Zapada da su im investicije kapitalizovane i uveriti ih da svaki uloženi cent doprinosi vojnoj pobedi i osvojenoj slobodi. U suprotnom, zapadna podrška bi mogla da oslabi pod pritiskom nepopularne recesije, neizbežne inflacije i straha od eskalacije sukoba, a Kijev bi se mogao naći pred sve većim pritiskom da uđe u mirovne pregovore uz nezaobilazne koncesije agresoru.

Ukrajina je za predstojeću ofanzivu pripremila tri nova korpusa sa 18 borbenih brigada i pripadajućom artiljerijskom, inženjerijskom i protivvazduhoplovnom podrškom. U prvom ešalonu bi trebalo očekivati najmanje šest manevarskih brigada uz podršku pratećih sposobnosti, a sve pod direktnom hijerarhijskom komandom i podrškom štabova korpusa. Pored tih snaga, u operaciju će biti uključeno i devet mehanizovanih brigada Nacionalne garde sa zadatkom obezbeđenja linija snabdevanja i neutralisanja ostataka otpora. Iako su korpusi manje standardizovani od drugih jedinica, u proseku im je brojno stanje od 40.000 do 60.000 pripadnika. Novi ukrajinski korpusi će se sa jedinicama podrške sasvim sigurno uklopiti u klasičnu strukturu korpusne organizacije.

U dosadašnjim ratnim dejstvima, ukrajinska vojska je za organizacionu osnovu imala brigade koje nisu imale viši štabni hijerarhijski nivo poput divizija ili korpusa. Vitalna logistička i borbena podrška se sprovodila preko četiri ukrajinske regionalne komande koje su se uz teoretsku sinergiju koristili za bezbednost linija komunikacije, dinamično manevrisanje, organizaciju taktičkih kontraudara i redovnu rotaciju jedinica. Međutim, već duže vreme se pokazuje nedostatak operativnih štabova koji bi efikasno integrisali vazdušni prostor, logistiku, obaveštajnu podršku, dejstva po dubini neprijatelja i komandno kontrolnu funkciju. Zbog toga se uveliko razmišlja da se pored namenskog formiranja tri korpusa, i regionalne komande transformišu u korpusni model organizacije sa dve do tri divizije u svom sastavu. 

Prednost korpusne organizacije u odnosu na regionalne komande je u fleksibilnom prebacivanju operativnih dejstava i preko regionalnih granica, ali i u ravnopravnom odnosu prema potčinjenim jedinicama u kontekstu logistike, snabdevanja, obuke i komunikacije. Treba naglasiti da korpusi mogu predstavljati i opstrukciju ukoliko imaju previše direktno potčinjenih sastava – od brigada do samostalnih bataljona i četa. Zato se kao logično rešenje nameće formiranje i divizija preko kojih bi se lakše realizovale operativne zamisli i sinhronizovali planovi korpusnih štabova. Idealno bi bilo da u svakom korpusu ima dve do četiri divizije koje bi se sastojale od 10.000 do 15.000 pripadnika. 

Dosadašnja borbena dejstva u Ukrajini su pokazala da je za uspeh dubokih prodora ili operacija manevara većih obima, neophodna organizacija koja podrazumeva divizije, korpuse, pa možda čak i armije. Bez obzira na naprednu vojnu teoriju Zapada, nekada se uslovi na ratištu pokazuju neprikladni kontekstu rata i realnosti na bojištu. Viši nivoi štabova bi u situacijama opšteg rata trebali imati krucijalnu ulogu u standardizaciji podrške jedinicama na frontu. Predstojeća dešavanja u ratu u Ukrajini će pokazati ispravnost pristupa hijerarhijskog organizovanja i ne treba sumnjati da će mnoge zemlje to primeniti. Srbija bi mogla biti posebno zainteresovana za takva iskustva u stvarnim ratnim uslovima s obzirom na sopstvenu brigadnu osnovu organizacije.

Ne treba sumnjati da će Ukrajina u predstojećoj ofanzivi ostvariti deo svojih vojnih i političkih ciljeva, ali im se protokom vremena gomila breme nerealnih očekivanja. Ipak, verovatan ishod će biti oslobađanje dela teritorije i zastoj na nekim novim linijama dodira. Nakon završetka ofanzive i stabilizacije novog fronta, minimalne su šanse da Zapad donacijama u kratkom vremenskom periodu ponovo kreira ofanzivne sposobnosti za naredni napad. Period relativne bezbednosti nakon Hladnog rata su mnoge države iskoristile za privredni napredak zapuštajući kapacitete odbrambenih industrija i minimizujući svoje vojne budžete. Sada su se suočili sa globalnom nestabilnošću koja nameće brzo obnavljanje proizvodnih i unapređenje vojnih sposobnosti. Kao dobar primer može poslužiti upotreba preciznih raketa GMLRS za ukupno 33 isporučena ukrajinska višecevna lansera raketa HIMARS i M270. Cena jedne takve rakete je 168.000 $, a pod pretpostavkom da se svakog dana ispali bar jedno punjenje lansera, utrošak je 275 raketa vrednih 46 miliona $. To bi posledično značilo da ukrajinskoj vojsci treba preko 100.000 raketa na godišnjem nivou, ali ukupna godišnja proizvodnja kompanije Lockheed Martin za sve korisnike sveta iznosi samo 4.600 raketa. Ovaj primer dovoljno ilustruje neophodnost unapređenja kapaciteta odbrambenih industrija mnogih zemalja što će se zasigurno menjati u narednom periodu. 

Trenutno su čak i najveći optimisti na Zapadu svesni da su nerealna očekivanja da ukrajinske snage u potpunosti oslobode svoju zemlju i tako nanesu ruskoj vojsci konačan poraz. U ovom trenutku, neophodan je kontinuitet vojne pomoći i diplomatske podrške Ukrajini kako bi se Rusija suočila sa gubitkom ofanzivnih sposobnosti i nedostatkom vojnih opcija što bi Moskvu stimulisalo da razmotri i političko rešenje. Ne prekidajući podršku Ukrajini, Zapad bi već sada trebao da osmisli diplomatsku inicijativu za prekid sukoba koja bi formalno predstavljala završetak krvavog rata. Takav sporazum se već tradicionalno dogovara tako da obe strane pristanu na prekid vatre, povlačenje trupa i teškog naoružanja sa linije dodira, formiranje demilitarizovane zone, razmenu ratnih zarobljenika, a u okviru dokumenta bi se ovlastila i organizacija za nadzor i kontrolu ispunjavanja svih sporazumno dogovorenih uslova. U tom procesu bi mogli očekivati i zapadnu ponudu relaksacije sankcija Rusiji u zamenu za pridržavanje uslova za prekid vatre i proaktivnu saradnju za pronalaskom dugotrajnog mirnog rešenja.

Nakon stabilizacije prekida sukoba, trebalo bi organizovati mirovne pregovore kako bi se postavili temelji za pouzdani mir i održivu evropsku bezbednosnu arhitekturu. Uspeh takvih pregovora se sada čini neostvarivim jer bi potencijalni zahtevi pregovaračkih strana bili preambiciozni. Ne bi predstavljalo iznenađenje ukoliko bi se došlo do diplomatskog zastoja u mirovnom procesu što bi generisalo zamrznuti konflikt i kontinuum nestabilnosti celog regiona. 

Ne treba se zavaravati da će biti lako uveriti čak i Kijev u neophodnost mirovnog rešenja koje neće podrazumevati promptno oslobađanje celokupne teritorije Ukrajine. Ali nakon velikih žrtava i zapanjujućih uspeha na ratištu, od Ukrajine će se očekivati odgovoran pristup i svest o sopstvenim ograničenjima resursa – od ljudskih, preko materijalnih, do finansijskih. Zato bi za Kijev osnovna stimulacija trebala da budu bezbednosne garancije koje neće verovatno biti u vidu potpune integracije u NATO, ali bi se one mogle očekivati kroz bilateralne aranžmane sa više NATO zemalja. Konačno, mirovno rešenje bi trebalo da je na tragu poštovanja potpunog teritorijalnog integriteta Ukrajine uz odgađanje potpunog suvereniteta nad okupiranim delom zemlje. Državna granica mora biti pod kontrolom Kijeva, ali bi se Ukrajina verovatno obavezala na određenu samoupravu ili posebni status pojedinim oblastima.

Srbija je sada u situaciji da u bezbednosnom kontekstu pomno prati odvijanje ovog sukoba, te da na tim iskustvima, primenjuje naučene lekcije u praksi. Nakon poslednjeg napada lutajućom municijom (kolokvijalno dronom kamikazom) na rezidenciju predsednika Rusije, brojne su međusobne optužbe za ukrajinski teroristički akt ili ruski lažirani napad prema kojima treba imati rezervu u vreme agresivnog propagandnog rata. Sigurno je samo da se Rusija u predvečerje proslave Dana pobede, teško može osećati pobednikom. Ovakva dejstva nam nameću zaključak da je u vreme sofisticiranih bezbednosnih pretnji veoma teško otkriti opasnost, još teže otkloniti je, a gotovo nemoguće sa sigurnošću znati ko vam je neprijatelj. Setimo se da je vinovnik sabotaže na Severnom toku i dalje nepoznat.

U spoljnopolitičkom kontekstu, očigledno je došlo vreme da se jasno i eksplicitno kaže državljanima Srbije da li nam je vojna neutralnost održiva i od koga nas ona može odbraniti. Ukoliko to nije slučaj, vreme je da se menja Strategija nacionalne bezbednosti ili političari koji nisu sposobni da evoluiraju u svom geopolitičkom razmišljanju.

(Medija centar)