Požar koji je u popodnevnim časovima 28. aprila izbio u Šajkašu, progutao je objekat u kojem su se nalazili „Filipus“ – centar za terapijsko jahanje namenjen deci sa invalidittetom, kao i sodara u kojoj su zaposlenje našli mladi ljudi iz ranjivih grupa. Reč je o porodičnoj kući Miše Blizanca, umetnika i humanitarca koji je u tom objektu godinama radio na uspostavljanju ovog centra, koji je nekoliko godina funkcionisao kao deo Škole za osnovno i srednje obrazovanje dece sa smetnjama u razvoju „Milan Petrović“ iz Novog Sada.

Prema pisanju medija, materijalna šteta kao i razlozi zbog kojih je do požara došlo trenutno su pitanje istrage. Požar je bio toliki da je za njegovo gašenje bilo nepohodno oko tri sata, a u toj borbi angažovani su vatrogasci iz Novog Sada, Žablja i Titela.

Ono što je nedostajalo tim prvim izveštajima jeste da je Blizanac doživeo povredu dok je pokušavao da spase terapeutske konje iz objekta koji se naslanja na kuću koja je gorela, kao i da je u tom pokušaju povređen, zbog čega je završio u bolnici gde je operisan 1. maja.

Kako je za Autonomiju ispričala Mišina prijateljica Mina Jurišin, požar je izbio u prostoru gde se nalazi sodara, čiji rad su u nekoliko navrata pomogli i Republika i Pokrajina. Sve ostalo, objekat, životinje, hranu za njih i sve druge neophodne stvari godinama je obezbeđivao sam Blizanac, uz pomoć prijatelja i donacija.

Upravo ta nesigurnost finansija sada čini veliki deo problema, a najveći gubitak svakako su doživela deca koja su tu provodila svoje vreme. Naime, Miša Blizanac kuću uopšte nije koristio kao porodičnu, već je u njoj sve u potpunosti stavio u službu terapijskog centra za decu.

„Na taj način, cela kuća je faktički poklonjena toj deci kojoj ona jako mnogo znači zbog terapijskog jahanja, zbog kontakta sa životinjama koji jako pozitivno utiče na osobe sa posebnim potrebama“, navodi Jurišin.

Ona ističe da ljudi nisu ni svesni koliko je komunikacija sa životinjama bitna za svakog čoveka, a da je značaj višestruko veći kada su u pitanju deca koja su najčešće na margini i koja se od strane većine posmatraju kao neko ko ne može da savlada školski program ili određene fizičke i mentalne izazove.

„Ta deca tamo, uz taj rad sa životinjama o kojima i brinu kada provode vreme, stiču i ogromno samopouzdanje. Ovakvim pristpom, kada su im povereni određeni ozbiljni poslovi, ona dolaze do jako velikog samopouzdanja i pokazuju da su sposobna da brinu o nekome onako kako drugi brinu o njima“, navodi naša sagovornica.  

Jedna od aktivnosti koja se tamo organizuje tokom vikenda i raspusta jesu i druženja roditelja i dece, gde onda roditelji imaju mogućnost da razmene međusobna iskustva i takođe dobiju dozu samopouzdanja gledajući napredak i postignuća druge dece.

„Samim tim vide perspektivu i za svoju decu, a ti roditelji se na tim druženjima sa drugim roditeljima i decom takođe lišavaju određenog stresa“, ukazuje Jurišin.

Ona ističe i da deca koja na tom imanju izvršavaju poverene zadatke, u najvećem broju slučajeva uopšte ne traže pomoć odraslih ili roditelja, već međusobno pomažu jedni drugima.

Korak nadogradnje na tu brigu o životinjama (konji, koze, guske, mačke, psi) svakako je bio i otvaranje sodare. Kako je u više navrata za medije govorio sam Miša Blizanac, u pitanju je bila želja da se napravi nekakav vidljiv proizvod, koji bi bio nešto drugačije od uobičajenog slikanja ili izrade rukotvorina. U međuvremenu, više od 100 dece prošlo je kroz tu priču – od mladih, socijalno nezbrinutih, preko dece sa invaliditetom, dece bez roditelja, pa i one iz Dečjeg sela, i sva su ona dokazala da svojim radom zavređuju pažnju. Uz pomoć Pokrajine i Republike promovisani su kao samoodrživi projekat koji bi trebalo da nađe svoje mesto na tržištu. 

Po rečima Miše Blizanca hor Ison imao je više od 1.800 javnih nastupa širom Srbije, ali i u inostranstvu. Pored toga, deca su u ovom objektu s jeseni učestvovala u „Šajkaškoj zimnicijadi“ gde sa roditeljima prave zimnicu, prodaju je, i pored toga što su aktivno uključena u koristaan rad, daju i taj mali materijalni doprinos i pomažu opstajanje pomenutog domaćinstva.

„Ružno je poređenje jer volim pse, ali Novi Sad je napravio ne znam koliko poligona za istrčavanje pasa, a nijedan terapeutski centar gde će ovoj deci biti pružena pomoć. I ne samo toj deci, jer sa tom hendikepiranom decom dolaze i druga deca i pevaju zajedno u horu. Dolaze braća, sestre i tu imate jednu jako lepu priču gde deca koja nemaju hendikep ne omalovažavaju ovu decu sa hendikepom, a što je u našem društvu jako prisutno“, zaključuje Jurišin.

Sve je to nakon požara, dodaje Jurišin, dovedeno u pitanje jer je samo za obezbeđenje hrane za zimu za te životinje neophodno izuzetno mnogo sredstava, jer nije u pitanju poljoprivredno domaćinstvo koje ima svoje žitarice, seno ili slamu.

„Mnoštvo ljudi se tu uključuje, radi volonterski, donira hranu, bilo je i veterinarskih usuga, ali ništa od toga nije izgrađeno na čvrstim temeljima kada je u pitanju stalni izvor prihoda i ta deca su i bez ovog požara stalno lebdela negde u priči da li će sve to opstati“, ističe Mina Jurišin.

D. Stupar (Autonomija)