Muzej Vojvodine od 29. decembra domaćin je izložbe „Boško Petrović – skice za velika dela“, kojom je obeležen važan jubilej – sto godina od rođenja i četrdeset godina od smrti ovog znamenitog vojvođanskog umetnika.

Postavka dostupna posetiocima predstavlja obiman opus nacrta za tapiseriju, skulpturu i mozaik, koji se čuvaju u Muzeju Vojvodine, i obuhvata 125 od 160 Petrovićevih dela koja su u vlasništvu muzeja.

Boško Petrović je pripadao ratnoj i posleratnoj generaciji umetnika koja je početkom pedesetih godina prošlog veka krenula u potragu za novim, autentičnim slikarskim izrazom.

Njegov kreativni angažman realizovao se u različitim likovnim disciplinama.

Pored klasičnog, štafelajnog slikarstva, bavio se mozaikom, crtežom, akvarelom, temperom, kolažom, grafikom.

Jedan je od retkih naših umetnika koji je prokrčio put razvoju tapiserije i izborio se za njenu afirmaciju, navodi se u publikaciji koja prati izložbu.

Izložena dela svedoče o toj raskoši Petrovićevog talenta i svestranosti koja ga je za njegovog umetničkog života krasila.

Pored 106 skica za tapiserije i murale, monumentalne tapiserije „Radnički pokret u Vojvodini“ dimenzija 350×350 centimetara, jedne od šest njegovih koje su u vlasništvu Muzeja Vojvodine, publici su dostupne i grafike i skice nikad izgrađenog spomenika, kao i fotografije i skice mozaika na kojima je radio.

Revolucionar

Kako za Autonomiju kaže autorka, kustoskinja-istoričarka umetnosti Dragana Garić Jovičić, Petrović se sa velikom strašću bavio temama revolucije, jer je i sam učestvovao u ratu, bio je hapšen, bio i ostao uvek na strani antifašizma.

Do kraja života je govorio da je komunista, levičar, i verovao je zaista u taj bolji svet i tekovine koje je ostvarila njegova generacija, iako je evidentno da je kasnije bio razočaran politikom i time kako se malo ulaže u umetnost.

„On je bio neko ko je želeo da približi narodu umetnost. To je ono što je bila i ideja Muzeja revolucije kada je osnovan“, priča Garić.

Tapiserija „Radnički pokret u Vojvodini“ nastala je za stalnu izložbu u Muzeju radničkog pokreta i narodne revolucije 1972. godine i otkana je u „Ateljeu 61“, koje ne bi ni bilo bez Boška Petrovića, dodaje Garić.

„Mislim da Novi Sad nije svestan značaja te institucije. To je radionica za izradu tapiserija, gde su zaposlene tkalje, mislim da ih sada ima osam, koje od 1961. godine tkaju celo radno vreme ove čarobne tapiserije po nacrtima umetnika. Izrađuju se veliki formati kao u Francuskoj, koja je kolevka tapiserije“, ističe naša sagovornica.

Izložene skice za tapiserije na temu revolucije Petrović je radio u periodu 1965-1975. godine.

Garić podseća da je Petrović tokom svog života uradio i veliki broj murala na temu revolucije, između ostalog u novosadskoj školi „Đorđe Natošević“, kao i u Čurugu, Žablju.

„On je to radio besplatno, to je neki njegov dug revoluciji, taj zanos koji je osećao“, kaže Garić.

Pre nego se susretnete sa pomenutom tapiserijom i skicama koje pre nalikuju nekakvom andergraund stripu, u holu muzeja nailazite na 19 grafika nastalih na temu Spomenika ropstva, koje je Boško Petrović izmaštao za vreme rata.

Tu mapu grafika započeo je kao devetnaestogodišnjak, na samom početku rata, da bi je završio krajem Drugog svetskog rata.

Zahvaljujući maketi u holu Muzeja Vojvodine,  može se steći utisak o monumentalnosti tog nikad izgrađenog spomenika, koji je bio jedna od prvih ideja o spomeniku revoluciji nastaloj u okupiranoj Evropi.

„Taj spomenik nije realizovan, ali je ideja o tom roblju, tom potlačenom narodu koji želi da zbaci teret svega onoga što mu je nametnuto grandiozna. S obzirom na to da je Boško Petrović 1941. godine imao 19 godina, meni je to sve veličanstveno“, ističe naša sagovornica.

Pored njegovih dela, publika tokom trajanja izložbe ima prilike da prisustvuje različitim dešavanjima u pratećem programu, a jedan od njih bila je i radionica poznatog strip autora Aleksandra Zografa.

Tapiserije

Za sada poslednje u nizu pratećih programa bilo je predavanje „Tapiserije Boška Petrovića“ Ane Rakić, kustoskinje „Poklon zbirke Rajka Mamuzića“.

Ona se tom prilikom osvrnula na hronlogiju Petrovićevog opusa, s akcentom na tapiseriju.

Petrović je, kako je navela, period slikarstva uljem od 1964. intenzivirao radom na tapiseriji, temperom i kroz kolaž, pa iako sve vreme radi i slike, one su sve više u službi tapiserije ili su na neki način proizvod njegovog rada na tapiseriji.

Podsticaj za interesovanje tapiserijom kod Petrovića, kao i kod brojnih drugih jugoslovenskih slikara, kreće izložbom francuskih tapiserija, koja je gostovala u Beogradu 1953. godine, u „vremenu liberalizacije umetnosti“ kada je vrh jugoslovenske države hteo da predstavi umetnost Evrope domaćoj javnosti.

Istovremeno su, dodaje Rakić, postojale i velike organizovane putujuće izložbe jugoslovenske umetnosti koje su predstavljane što Zapadu, što iza gvozdene zavese, koje su služile kao prezentacija uspostavljanja kontinuiteta sa predratnom umetnošću Pariske škole i pokazivanja da se jugoslovenaka umetnost oslanja na te pariske korene.

Mozaik

Početkom pedesetih godina prošlog veka, Boško Petrović počinje intenzivnije da se bavi mozaikom i tada nastaje veliki broj manjih radova, pre svega portreta u ovoj tehnici. No, na osnovu pozamašnog broja skica i radova manjeg formata, dobija i porudžbinu za mozaik koji se i danas nalazi u Skupštini Autonomne pokrajine Vojvodine. Reč je o monumetalnom delu koje zauzima 60 kvadratnih metara i u koje je ugrađeno oko 150.000 raznobojnih kamenčića iz Crne Gore i drugih krajeva ondašnje Jugoslavije.

Jedna od impresivnijih skica za ovo monumentalno delo čuva se u Muzeju Vojvodine, a u sklopu ove izložbe publici su predstavljene i skice za druge mozaike, kao i fotografije koje prate rad na mozaiku. Tu je i citat pesnika Miroslava Antića, koji je na sebi svojstven način pokušao da približi kompleksnost Petrovićevog rada:

„U mozaik je ugrađeno preko 150.000kamenčića. Neka su onih 50.000 složili pomoćnici. Boško Petrović se znači 100.000 puta morao sagnuti da postavi kamičak na pravo mesto. Probajte se sagnuti 100 puta pa ćete videti kako je to. Nimalo zavidan ‘sport’ ovaj mozaik. Zar ne?“

U prvom periodu pedesetih godina, tapiserija nije imala mnogo dodira sa slikarstvom već je to bio period geometrijske stilizacije u kojem se vidi strogo korišćenje geometrijskih izduženih oblika.

U tom periodu, dodaje ona, Petrović strogo razdvaja poetiku tapiserije od slikarstva, što se kasnije menja. Smatra i da je na slikarstvo Boška Petrovića više uticala tapiserija, a ne obrnuto.

Kada su u pitanju njegovi ciklusi, što u slikanju što u tapiseriji, tu postoji veliki broj motiva koji se na neki način ponavljaju ili se redefinišu, dekonstektualizuju se i daje im se neki novi poetski okvir, istakla je Rakić.

Podseća da je Petrović radio čitave cikluse koji su nosili nazive „Katedrale“, „Ptice“, „Njive“, „Vapaj“, „Kreveti na sprat“…

Kreveti na sprat se kod Boška Petrovića pojavljuju od 1957. i on se toj temi često vraća, kako slikama tako i tapiserijama i oni su ta česta preokupacija, ta ratna tema koja je očigledno ostavila velikog traga i na njegov stvaralački rad, na izgradnju ličnosti i na oblikovanje njega kao umetnika.

„Tema logora se generalno pojavljuje i kod drugih umetnika. Boško Petrović insistira da su to kreveti na sprat, da je to okosnica neke te ratne teme – to je zarobljeništvo i jedan tvrd krevet koji ostaje jedino ono što logoraš poseduje, a to čak i nije pravi krevet. A oduzeta mu je humanost, pravo na slobodu i dostojanstvo. Tako da ljudsku figuru u krevetu pokazuje kao jednu ispošćenu ljušturu praznu“, istakla je ona.

„Atelje 61“

Kod Petrovića je, nastavlja Rakić, značajna ta posvećenost inovaciji i unutrašnjoj nadgradnji, kao i suštinsko shvatanje likovnosti tapiserije koje je i doprinelo uzdizanju tapiserije na nivo likovne umetnosti.

Petrović je, nastavlja ona, u razgovorima sa drugim autorima shvatio da postoji potreba da se napravi profesionalna radionica za izradu tapiserija, koja će biti i finansijski podržana, te do 1961. godine svojim umetničkim autoritetom uspeva da obezbedi da se osnuje “Atelje 61“ gde će se negovati autonomni likovni izraz tapiserije, odvojen od slikarstva, koji će poštovati neke posebne zakonitosti koje su bile neophodne.

„Poznato je da je Boško Petrović imao ideju da fabrike tepiha prezimaju nacrte od umetnika te da se napravi jedna demokratizacija u umetnosti i da svaki radni čovek ima neko umetničko delo ili na zidu ili na podu i da se spoji to funkcionalno ne samo sa dekorativnim nego i sa umetničkim“, ispričala je Rakić.

Petrović je, pored izložene tapiserije „Radnički pokret u Vojvodini“, uradio još dve tapiserije posvećene revoluciji, jednu za beogradski Dom JNA, današnji Dom vojske, kao i za školu u vojvođanskom selu Subotište.

„To su dela koja su obeležila temu revolucije koja je demonstrirala tu njegovu veru u običnog malog čoveka, radnog čoveka i društvo kakvo je verovao da će biti u zemlji. Mislim da taj revolucionarni stav nikad nije bio iznad umetničkog i da je rad na tapiseriji bio negde njegov društveni rad i ono što je smatrao da bi trebalo da popravi u društvu, da podeli i da ostavi za sobom“, rekla je Rakić.

Novosađanin

Boško Petrović je rođen u Novom Sadu 1922. godine, gde je i preminuo 1982. godine.Njegovo trogodišnje školovanje na beogradskoj Akademiji umetnosti prekinuto je ratom (1941).

Kraće vreme je boravio i studirao u Budimpešti, da bi naredne 1942. godine, bio izbačen s tamošnje akademije i uhapšen zbog rada u Savezu komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ), te zatvoren u zloglasnom zatvoru Armija. Bio je učesnik Narodno-oslobodilačke borbe (NOB).

Radio je kao profesor na Višoj pedagoškoj školi u Novom Sadu (1969-1975), zatim kao vanredni (1975), pa redovni profesor (1980) na Akademiji umetnosti u Novom Sadu – na Odseku likovnih umetnosti. Kao član ULUS-a, ULUV-a i SLUJ-a, učestvovao je na brojnim izložbama u zemlji i inostranstvu.

Dobitnik je mnogih priznanja: Ordena rada, Oktobarske nagrade grada Novog Sada, Sedmojulske nagrade, Nagrade Udruženja primenjenih umetnika Srbije i drugih.

Narednog četvrtka, 9. marta, u 18 sati u Muzeju Vojvodine, (Dunavska 37, nekadašnji Muzej revolucije) biće organizovana projekcija filma „Sećanje na Boška Petroviča“ reditelja Filipa Markovinovića.

Dalibor Stupar (Autonomija, video: Svetlana Paramentić)